Један трептај

Пролеће је те вечери у Београду било издајнички лепо. Мирис расцветалих липа, тај слаткасти подсетник на живот, борио се са реским, металним мирисом сузавца који је нагризао ноздрве. Улица је била пресечена напола. Са једне стране – талас младости, шумор картона и срца која куцају у истом ритму пркоса. Са друге – кордон. Тамноплаве сенке са визирима који су од људи правили једноличне машине. Тишина између њих била је густа, као пред олују која се већ месецима спрема од Непала до Њујорка.

Стефан је иступио. Његова пролећна јакна била је претанка за језу која долази из кордона, али поглед му је био стабилан. Стао је наспрам Горана. Између њих – један метар и цела једна историја неправедности.

„Оклоп вас чува од камена, али истина увек нађе пукотину“, рекао је Стефан тихо. Глас му је био млад, али су речи имале тежину година. „Ово пролеће ври свуда, Горане. Ми нисмо бројеви на супротним странама. Ми смо ваша деца. Наши штитови су само ове речи на картону. Када скинете ту кацигу и уђете у лифт, вратићете се деци која ће сутра тражити одговоре. Не тражимо да паднете због нас. Тражимо да останете људи због њих. Јер ово вечерас је и ваше сутра.“

Горан није трепнуо. Барем је тако изгледало. Али испод тешког панцира, срце му је прескочило. Сетио се сина, његових малих руку и питања: „Тата, зашто мораш да идеш?“ Стисак на пендреку је попустио. Само за милиметар.

Далеко од буке, у соби која је мирисала на чај од нане и тишину, Вукашин је гледао у екран. Свет се превирао. Гледао је студенте у Непалу, немире у Америци, а онда – своју улицу. Свој свет.

Камера је зумирала Стефана. Вукашин је осетио како му се грло стеже. То је његов унук. Дечак који је до јуче плакао због огребаног колена. Кадар се померио. Визир полицајца је на тренутак ухватио одсјај бакље и открио очи.

Вукашин је пустио уздах који је чувао целу вечност. Суза му је прокрчила пут кроз боре. Познавао је те очи. То је био Горан. Човек који му сваке недеље донесе новине и понесе кесе са пијаце. Његов комшија.

Старац је знао: спрат испод, Горанова жена ушушкује децу, док јој поглед бежи ка екрану, иста као и он – заробљена у страху. На том хладном асфалту стајала су два дела његовог живота, наоружана наређењима и надом, натерана у сукоб који никада није био њихов.

Гледали су се, Стефан и Горан. Један тренутак који је трајао као век.

А онда, готово невидљиво, Горанова глава се благо померила. Један кратки, људски климоглав. Признање. Стефанова рамена су се спустила. Напетост није нестала, али се претворила у разумевање.

Вукашин је полако устао. Угасио је телевизор. Тишина собе сада је била лековита. Отишао је до чивилука, узео кључеве и изашао из стана. Није кренуо на улицу. Стао је испред лифта, а онда се предомислио и кренуо степеницама спрат ниже. Сешће на степеник испред Горанових врата. Чекаће комшију да се врати, да му каже да је видео све, и да је свет још увек на свом месту.

Један трептај. И свет се није срушио. Остао је закрпљен људскошћу.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА