ТИШИНА ИЗМЕЂУ ДВА ПЕЧАТА

На мом столу, један поред другог, леже два потпуно различита досијеа. Леви је повезан плавом траком, хладан и званичан. У њему су фотографије згужваног метала, дијаграми брзина и сувопарни записници којима недостаје душа, али прете казнама. Понекад је ту и немилосрдни видео запис са надзорне камере – 30 фрејмова у секунди. Десни досије је неуредан сноп папира са рукописом који јури самог себе – то је моја нова прича.

У првом сам Инжењер. Мој посао је да укротим хаос. Гледам траг кочења на асфалту и у њему читам нечији страх, нечију непажњу, нечији усуд. Морам да израчунам тачку судара са прецизношћу која не прашта. Ту нема места за придеве. Реченице су ми кратке као ударац: „Брзина возила у тренутку судара износила је 72 км/ч.“ Свака запета ту има тежину моралне пресуде. Када ставим свој печат, ја заправо стављам тачку на једну туђу несрећу. То је посао који исцрпљује, јер бројеви никада не могу да објасне зашто је неко тог јутра журио.

А онда, када тишина у соби постане претешка, затварам плави досије. Постајем Аутор.

Тада тај исти траг кочења у мојој глави постаје нешто друго. Више ме не занима брзина возила, интересује ме куда је тај човек кренуо. Можда је несрећник журио на Мораву, да ухвати последњи зрачак сунца пре него што река позелени од сумрака? У свету прича, ја не тражим кривца. Ја тражим човека.

Као инжењер, ја мерим растојање између два аутомобила. Као писац, ја мерим растојање између два срца – оног које памти мирис клакера из детињства и оног које данас куца у ритму градске гужве. Највећи сукоб у мени није између закона и слободе, већ између прецизности и маште.

Понекад ухватим себе како у вештачење уносим превише снова, а у приче превише логике. Када пишем о дечаку са Мораве, несвесно пазим на „угао прегледаности“ његове младости. А када вештачим незгоду на некој кривини, умислим да чујем звук хармонике из кафане поред пута, коју је возач можда на секунд погледао.

На крају дана, схватам: један инжењер покушава да спречи пад, а други покушава да га опише тако да мање боли. Судија ће можда потврдити мој налаз о брзини и кочењу, али само ће читалац потврдити мој налаз о животу.

Затварам оба фасцикле. На прстима ми је остало мало мастила са печата и мало прашине са пута. И док се ујутру, између сна и јаве, опет будем тркао са самим собом до компјутера, знаћу – један вештак у мени мора да каже како је било, а један дечак у мени мора да измисли како је могло бити.

Јер живот се, баш као и саобраћај, не састоји само од судара, већ и од оних дивних, неочекиваних скретања ка реци.

Понекад ми се чини да живим у две различите секунде.

Прва секунда је она коју вештачим. То је она страшна, замрзнута секунда у којој се метал зауставио, а живот променио правац. У њој тражим истину скривену у траговима гума и разбацаним крхотинама стакла. Мој посао је да ту секунду разложим на делове, да је измерим и пресудим јој. Морална одговорност је ту немилосрдна – свака моја цифра је један степеник ка правди. То је секунда која захтева хладан ум и сигурну руку инжењера.

Али онда дође она друга секунда. Она јутарња, када се магле још увек вуку изнад Мораве, а мој компјутер је једини извор светлости у соби.

У тој секунди, ја више нисам неко ко доноси пресуде. Постајем онај дечак који још увек осећа врели песак под табанима и чује одјек навијања са стадиона који више не изгледа тако велики као некада. Тада не мерим брзину којом је неко возио, већ брзину којом нам живот пролази кроз прсте.

Вештачење је моја дужност према суду, али писање је моја дужност према сопственој души. Судија потврђује мој прорачун, али само ти, добронамерни читаоче, можеш потврдити моју емоцију. И док се у мени боре инжењер који анализира незгоде и писац који слави живот, схватам да су то заправо две стране исте медаље. Оба траже исто – смисао у хаосу.

Један тражи истину на друму, а други је тражи међу редовима. И обојица се, на крају дана, надају да ће њихов траг – било на асфалту или на папиру – некоме помоћи да лакше пронађе свој пут кући.