ВРЕМЕ ПРАНГИЈА

Почетком децембра је снег почињао густо да веје и да се задржава на улицама. Није било великих камиона са раоницима за снег, већ би један велики трактор вукао иза даску која је само склањала снег са стране. На тротоарима су биле пртине које су правили ранораниоци.

Теткице су са школских степеница на улазу у зграду метлама склањале снег, а ђаци су се зацрвенелих образа грудвали све до звона за почетак часа. Онда би сви јурнули у ходник да што пре уђу у учионицу. А улаз у учионицу је био могућ само у кућним патикама или у оним чувеним „балетанкама“. Поред зида у ходнику су ређане зимске ципеле са којих се снег полако топио правећи барице воде.

Учионице у основној школи „Ђура Јакшић“ су грејане помоћу великих гвоздених пећи, а у гимназијској згради су тада уграђиване велике каљеве пећи. Наравно да је ђацима било хладњикаво на часовима, јер би угаљ изгорео већ до другог школског часа.

Зимски распуст је почињао увек 15. јануара и завршавао се 5. фебруара. Оцене на полугођу су више забрињаљвале родитеље, него ђаке, јер тада никоме није падало напамет да оцене и дипломе могу да се купују. Уосталом, сви су знали који ђак колико зна и да ли заслужује да буде одличан. Наставници су ретко поклањали двојке, па су многи морали да понављају разред.

Није било дочека Нове године без снега. Пошто се Божић није славио јавно, онда би пар нерадних дана на прелазу из старе у Нову годину била права радост за све (број дана је зависио од чувеног „спајања“ дана за празник, а тада се радило и суботом). Делили су се новогодишњи пакетићи за децу. У њима су биле мале чоколадице „Животињско царство“ са сличицама, па кесице бомбона, неизбежан кекс или наполитанке, пластелин, гумене лутке за девојчице и „Не љути се човече“ за дечаке, а ређе и нека књига.

Дечаци су се надали да ће у новогодишњем пакетићу да добију и реплике каубојских пиштоља са капислама које су могле да пукну и направе дим. У стилу Џон Вејна и осталих каубоја ношени су појаси са отвореном револверском футролом која је лежерно висила на десном куку дечака. Само малобројни срећници су имали револвер и на левом куку, па су истовремено са обе руке потезали „оружје“ у двобојима.

Код куће би маме и тате китили праве, природне јелке. Украси су били у облику сјајних кугли и неизбежних шећерних бомбона које су биле замотане у сјајне папирће са ресама на крајевима. Те бомбоне нису смеле да се поједу, јер су чуване за наредну годину. Радозналост је била јача од мајчинске грдње, па би кришом са јелке нестајале оне бомбоне које су биле окачене с друге стране јелке, према ћошку од зида.

Некада је било санкалиште испред улаза у касарну

Река Раваница је углавном зими била залеђена и санкалишта су била на обалама реке. Јурнеш са врха обале, јер верујеш да је лед довољно дебео и клизаш се до супротне обале. Најопаснији је био спуст у тадашњем парку испред главног улаза у ћупријску касарну. Одмах са улице се спушташ на стазу која је била изнад реке, па наставиш низ обалу реке. На том месту је сада велико паркиралиште за аутомобиле.

Најава доласка Нове године, а и Божића о којем није смело јавно да се говори, означавали су пуцњи из прангија.

Данас у жаргону реч прангија се користи за људе са великим носем или великим…. А некада су прангије биле мале справице за пуцањ.

Веште руке су правиле прангије од свакојаког приручног материјала. Користиле су се чауре од пушчаног метка, шупље гвоздене цеви зачепљене на једном крају, велики калаузи за старинске браве који су имали рупу у осовини, шарке за врата, … А с друге стране је био најчешће дебео ексер. На једном крају јаке савијене жице била је чаура, а на другом крају ексер.

У чауру је стављан фосфор са зрна шибице, а ређе барут који су деца скидала са папирнатих каписли за каубојски револвер.

Онда би се у снегу тражио камен или бетон на тротоару, па би се снажно ударила прангија. Зачуо би се јак прасак.  

После праска следила би вриска окупљене деце.

У то време безбрижног детињства нису постојале петарде као данас. Ватромет јесте, али само у општинској организацији на градском тргу.

Најпре је пиротехника набављана из Италије. Личила је на ону из мексичких филмова, али много скромније. Ту су биле разне „жабице“, па обичне петарде, па „топовски удари“, па…. На прангије и дечије каписле се брзо заборавило.

Уследило је убацивање петарди у улазе зграда, па у аутобусе пре затварања врата, па у празне лименке од пива, па у капуљаче пролазника или у џепове зимских перјаних јакни. И док су се једни смејали, други су били застрашени.

На телевизијским екранима су почела да се појављују деца без прстију, без ока, за опекотинама…

Време прангија се заборавило. Радост најаве доласка Нове године и Божића се претворила у пуцање ради пуцања. Додуше, нема више ни великог снега у децембру, на тротоару испред школе нико не прави клизаљку. Деца се не радују поклонима у виду пиштоља на каписле, маштају о луксузним планинским хотелима и скупоценим скијама.

Румени образи на насмејаним лицима промрзле деце преостали су само у сећањима старијих. Уз целодневно седења поред мобилних телефона дечији образи су попримили неку жућкасту боју.

Усљамљеност се мање осећа када имаш гомилу „пријатеља“ на друштвеним мрежама који лајкују твоје фотографије. Што више лајкова, то си задовољнији.

One thought on “ВРЕМЕ ПРАНГИЈА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: