БАБА И ДЕВОЈКА

На телевизији се често појављује једна стара баба, нашминкана као циркуски кловн, из авиона јој се виде године. Има она „дечка“ који је млађи од ње неколико деценија…

На телевизије се виде и госпође у годинама, елегантне, са дискретном шминком коју може да запази само вешто око.

Рекло би се да је све последица лепог васпитања.

Девојкама често није потребна козметика, јер имају здрав, младалачки тен. На њима је свака хаљина лепа.

Наравно да сви ценимо људе према њиховим врлинама, мада природна лепота није наодмет.

Читам на фејсбуку коментаре о рушењу једне старе зградурине у главној ћупријској улици. Наменски је сазидана пре око 70 година да би у њој биле смештене канцеларије. После извесног времеа чиновници су се преселили у боље просторије, па су зграду препустили ђацима новоформиране средње медицинске школе.

И средњошколци су променили зграду. Добили су нове, светле учионице…

А онда су ту дошли мали ђаци док су чекали да Ћуприја добије зграду за трећу основну школу.

И тако су године и деценије пролазиле. Некада дечурлија, а данас баке и деке, сентиментало се сећају детињства као најлепшег периода у животу. Успомене их вежу за другаре, за безбрижне дане, за време у коме им је све било лепо. Баке и деке су заборавиле како су им изгледале старе учионице, са шкрипавим патосом, сијалицама који су шкиљиле са плафона, задимљеним пећима, пољским нужницима…

Баке и деке не желе да баш њихови унуци иду у такву оронулу школску зграду, воле они децу своје деце.

Ма, нека остане стара зграда, нека је користе нека друга деца, сиротињска деца.

Зашто да буде срушена већ полусрушена зграда, са пропалим кровом, са степеницама између спратова које само што се не сруше, са жицама за струју које могу да изазову пожар, са инсталацијама које… – коментаришу те исте баке и деке.

Каже мој другар пензионер да је штета за стару циглу, могле би те цигле да се искористе за зидање шупа и клозета.

Каже имућна госпођа пензионерка да је сазидала своју кућу на празном плацу, па је само због тога њена кућа направљена од савремених материјала, а не од старе цигле.

Кажу ти оматорели људи да је штета срушити старо, нефункционално, склоно паду, опасно по посетиоце…. здање у главној улици.

Зашто да се зида ново, за кога…?

И тако док седе у својим топлим собама, куцкајући на модерном телефону, усамљени, жале за старим временима, за срећним детињством.

Смета им будућност, јер су заробљени у својим успоменама.

Данас сви желимо да се рађају деца, наравно да децу рађају младе маме, а не старе бабе.

Ех, још и када би бабе могле да постану девојка!