ШНЕНОКЛЕ

Ко то каже да не воли слаткише?

Нема такве особе на свету, а посебно нема деце која не воле слаткише.

Маме, баке, тетке, комшинице… памтимо и по неком колачу за који су најбољи мајстор у спремању.

После Јагодине моји родитељи су са мојим старијим братом живели неко време и у Нишу. Становали су у службеном стану у кругу КП Дома Ниш. Онда су се вратили у Јагодину у којој сам и ја рођен. Па опет селидба и то у Соко Бању.

Изнад изворишта „Врело“, а испод чесме „Хајдук Вељко“, постојала је велика вила у којој смо становали. После неколико степеника и великих врата био је огроман хол са дрвеним патосом из кога се улазило у собе са високим плафоном. Око виле је била велика шума, рекло би се парк. Знала је ту да наврати и по нека лисица, а ја сам се неограничено слободно играо са гуштерима, даждевњацима, јежевима, корњачама… Нисам имао страх ни од змија.

Из Соко Бање смо често путовали обилазећи родбину, а ја сам запамтио путовања у Београд и у Херцег Нови. Ишло се аутобусом до Алексинца, а онда најчешће од Житковца даље возом. Једном сам у аутобусу цео пут до Београда преседео на поклопцу мотора који је био смештен напред као у камионима. Непрекидно сам и ја „возио“.

Живећи у таквој рајској дивљини изнад сокобањских кућа подно Озрена моја мајка је највише времена проводила у кухињи. Месила је хлеб, спремала доручак, ручак, ужину, вечеру… Сада је разумем, морала је некако да скрати време док је отац био на послу.

Мој брат и ја смо имали два голуба високо летача. Чували смо их у некаквој шупи која се налазила између наше виле и усека у брду. Ту су биле и мајкине кокошке које су се преко дана слободно кретале и кљуцале по трави. Нисмо имали пса, не знам зашто. А ни мачку.

Мајка је користила домаћа јаја за спремање слаткиша. Упамтио сам шненокле. Обожавао сам их.

У једној свесци коју је моја жена наследила, мајка је записала: 1 л млека, 6 јаја, кашика брашна, 15 кашика шећера…

Ту су и рецепти за карамел-гриз, кох, пуслице, ванилице, салчиће, кифлице са џемом, домаћи кекс, крофне, сутлијаш, у рерни запечене јабуке са орасима, па чак и за палачинка-торту са орасима.

Никако не могу да се сетим да ли је тада у Соко Бањи постојала нека посластичарница са баклавама и толумбама, са шампитама и принцес крофнама. А сећам се да их је било у Ћуприји у главној улици близу школе „Ђура Јакшић“.

Шумске јагоде и дивље купине смо сакупљали од почетка лета. Мајка је увек правила слатко које се чувала у малим теглама. Када смо ишли у посете пријатељима и рођацима мајка је поклањала те мале тегле, а ја сам био тужан због тога. Мирис слатка од ружиних латица сам упамтио као нешто најлепше што постоји.

На раскрсници испод „Врела“ становале су нама најближе комшије Динчићи. Имали су три сина и тетку у Америци. Е, па та тетка из Америке им је стално слала млеко у праху, какао, чоколаде… Тако смо били у прилици да се сви сладимо америчком чоколадом. Упамтио сам велике чоколаде, јер су код нас тада могле да се купе само чоколадице „Животињско царство“ са сликама које смо сакупљали.

Поштар је нама једном недељно доносио, не пакете као Динчићима, него лист „Нови Пут“ који се штампао у Јагодини. Отац је био претплаћен на јагодинске новине, јер је то био начин да увек знамо шта се догађа у родном крају. Додуше, куповао је отац свакодневно „Политику“, а за мајку „Илустровану политику“ и нама „Политикин забавник“.

Пошто сам био радознало дете, а старији нису имали времена да ми читају „Политикин забавник“, ја сам пре поласка у школу сам научио слова. На трећој страни је био стрип „Паја Патак“ и ја сам почео да сричем слова наглас. Волео сам и остале стрипове.

Избледеле су ми многе слике из Соко Бање. Био сам баш мали.

Када је требало да пођем у школу мој отац је нашао ново запослење. Тако смо из Соко Бање дошли у Ћуприју.

Навикао на дивљину највише сам волео да гацкам по реци Раваници. Друштво су ми правили школски другари Бора Јовановић, Раде Калеа, Раде Цветковић… чије су куће биле на обали поред реке. Корито реке није била уређено, па смо ловили рибу рукама, ређе корпом, вешали смо се на лијанама као Тарзан, зими се клизали по залеђеној површини реке. У обали смо копали земунице. Тада је „Мали мостић“ био граница града, јер су узводно биле њиве све до „Недељкове воденице“ и коњског гробља.

Радило се сваке суботе, једино је недеља била слободан дан. А недељом је мајка спремала ручак са обавезном супом са гриз кнедлама и ринфлешом. Отац ми је под нос гурао свеже изрендан рен и ја сам кијао за столом. После супе нисам ништа јео, јер сам чекао слаткише. Наравно да су то биле најчешће шненокле.

И када сам као студент долазио на викенд у Ћуприју, мајка ме је дочекивала са шненокламама. Испраћала ме је назад у Београд са кутијом од ципела пуном мирисних ванилица и салчића са домаћим пекмезом.

Прошла су та времена. Сада су продавнице пуне индустријских слаткиша. Ту су и некакви „Бакини колачи“, па пуслице, … смрзнуте пите са вишњама и ванилин кремом… Нема салчића. Нема ни шненокли.

Шненокле не могу да се праве у фабрикама.

Можда ће неко ипак и то да измисли и да пуни пластичне кутије, као за пудинг и сутлију.

Нестала је индивидуалност, све се некако утопило у једноличну масу просечности. Више се не посећујемо по кућама, не нудимо слатко и воду пре кафе. Нема ни домаћег слаткиша после недељног породичног ручка.

Кетеринг је заменио мамину кухињу.