ЛЕБДЕЋА ГАРАЖА

Деда ми је причао о Баш Челику, о Чардаку ни на небу, ни на земљи, па сам тако заволео бајковит свет. Не знам да ли данашња деца знају да уживају у бајкама.

Пошто је у мени од малена тињала жеља да стварни свет претворим у нешто чаробно лепо, онда није ништа чудно да сам се на факултету одабрао студије инжењерства. Професори су одмах препознали у мени иноватора и подржавали су ме. Већ први семестрални радови су били толико моћни, да сам добио најбоље препоруке за наставак студија на једној од најпрестижнијих светских школа.

Наравно да сам имао подршку и свог деде, који је већ био толико стар да ме је једва пратио у мојим маштањима. Говорио ми је да само људи са визијом могу да успеју у животу.

Није ми било потребно много времена да уз помоћ богатих инвеститора реализујем прве замисли које су ми донеле и велику финансијску добит.

Носталгично сам желео да свој родни град препородим, да оно мало преосталих становника учиним задовољним и поносним што смо некада заједно корачали истим улицама, ишли у исте школе, пецали рибу на истом језеру…

Транзитна улица без тротоара

Док сам био основац од куће до школе сам морао да пешачим улицом у којој није било тротоара, па сам стално страховао да ме не прегази неки камион. Улица није била широка, можда само 5-6 метара, тако да смо још као ђаци прваци научили да се склањамо са коловоза пењући се на травњак. Нико није желео да направи тротоаре у улици. Додуше, и да је било тротоара, вероватно би на њима били паркирани аутомобили.

Када сам стигао до средње школе морао сам да користим бициклу као превозно средство. Мој град је био мали и није постојао јавни градски превоз. Због тога сам био приморан да користим бициклу. Наравно да није било бициклистичкиз стаза и бициклистичких трака. Једноставно сам се провлачио између мноштва аутомобила и камиона.

У то време су почеле да се користе бицикле на електрични погон. И ја сам почео да маштам да имам једну такву бициклу. А онда су Кинези кренули у продају малих електричних аутомобила који су били идеални за кишовито и зимско време.

Деда ми је говорио да је будућност у летећим аутомобилима.

Деда као сваки деда, несвесно је утицао на моју будућност.

Летећи аутомобили су били мој идеал слободног кретања.

Ако ја као човек немам способност да самостално летим, нисам створен да будем птица, онда нема разлога да не лебдим у ваздуху помоћу машина.

Одувек сам имао јаку вољу и упорност да направим оно што замислим.

Надам се да ћу да остварим и своју визију да мој родни град постане град најбољи за живот. Или бар да се у њему живи лепше него у суседним градовима.

Мене не интересује каква је локална политичка власт, која је странка на власти, ко је градоначелник, ја просто желим да у граду нешто променим, нешто по чему ње грађани да ме памте, нешто по чему ћу да постанем саставни део градске историје.

Упамтио сам детињство и страх да ме не згази неко возило док пешачим коловозом према школи или док се провлачим бициклом између мноштва камиона и аутомобила. Зато желим да данашњи ђаци немају такав страх од саобраћаја.

Град који је са истока оивичен аутопутем, а са запада железничком пругом, са севера Великом Моравом, а са југа кафилеријом и индустријском зоном, град који нема где да се шири, сада може једино да се уздиже ка небу. И треба да стреми ка небу и ка сновима.

Када човек усније да лебди изнад града, онда се осећа блажено. Може и да гради куле до неба.

Путујући по свету видео сам огромне зграде високе по неколико стотина метара. У тим зградама је све – од станова, вртића и школа, па до државних канцеларија, банака, разних установа, великих продавница, занатских радњи, мини фабрика, јавних служби…, чак и нова црква, додоше само са дигиталним звоником. Све што има један мањи град може да се смести у само једну високу зграду.

Моја је жеља да изградим једну довољно високу зграду и да сви моји суграђани могу да живе у тој згради. А онима који желе да имају своје кућице и гаје свиње и кокошке, преостају села у ближој околини града.

Наравно да станари могу да изађу из зграде када год пожеле. Могу да се шетају калдрмисаним сокацима са мноштвом камених слулптура, да седе у имитацијама римских амфитетара и уживају у погледу на споменике српским царевима и краљевома. Могу и да шетају поплочаним трговима тражећи хладовину испод ретког дрвећа.

Свима којима смета џогирање у климатизованој спаваћој соби на стотом спрату, биће омогућено да трчкарају преко каменог моста на Великој Морави који је је копија оног старог римског моста који је ставио Хореум Марги на светску мапу путева.

Предвидео сам и лебдећу гаражу.

На сваком спрату небодера биће прилаз за летеће аутомобиле који су паркирани у лебдећим гаражама. Тако ће да буду скоро тренутно доступни станарима и пословним људима. Компјутеризован систем препозанаваће аутомобиле и аутоматски ће их достављати возачима. Истоветно, када се летећи аутомобил врати са пута, возач ће га једноставно препустити роботизованом систему за паркирање.

Стварајући визију модерног града у једној високој згради около које ће постојећи град да буде претворен у музеј, био сам у дилеми како решити проблем старог гробља и сахрањивања људи. Без обзира на сва научна достигнућа, пре свега у медицини и генетском инжењерству, људи ће ипак да умиру.

Обичај старијих суграђана да посећују гробље када се задушнице, разни помени и верски празници, никако не би требало игнорисати. Знам да је мој родни град домаћин великом броју миграната, да сада овде живе људи различитих верских опредељења, да поред безбожника и православаца комшије могу да буду муслимани, католици… У грађанском друштву различита националност и вероисповест сједињују, а не раздвајају људе.

Деда ми је причао како је некада постојао корзо, вечерња шетња главном улицом. Данас тога више нема. У паметном небодеру људи се друже сасвим другачије. Најчешће су то виртуелне посете у којима као холограм шетате по свом или комшијском стану. А они прави, живи сусрети остају за усамљеничка крстарења планинама и резерватима природе.

Не знам зашто, али није ми жао да своје личне паре, не туђе или државне паре, утрошим у корист лепшег изгледа града. Нисам од оних људи који у свему виде само начин како да за себе обезбеде новац разбацујући немилице буџетске паре пореских обвезника. Нисам ни од оних који очекују да им се уклеше име у историју града.

Једноставно ја волим свој родни град и своје суграђане. Они могу, али не морају да се сложе са мном. Можда би неко следећи своје визије направио у граду нешто друго. Можда би одмах порушио ово што ја правим. Не знам. Ипак ја трошим само свој новац и због тога не морам да питам грађане шта се њима свиђа или не свиђа.

Цео град у само једном паметном небодеру, летећи аутомобили и лебдеће гараже су моја визија коју ћу сигурно да остварим.   

One thought on “ЛЕБДЕЋА ГАРАЖА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: