ЛАЈК ЖЕЉА

У фитнес студију, где огледала гутају зној и неонску светлост, жена је седела на простирци. Тегови око ње стајали су као стражари, боце воде као трофеји. Њено веровање било је просто: ако довољно дуго позира пред објективом, ако алгоритам довољно упорно гура њене селфије у туђе животе, једног дана ће се коначно родити. Не као обична жена, већ као „гуру”, она која спасава тела. Засад јој је највећа победа била то што је телефон научила да окине сам, дајући јој прилику да зажмури и замисли хиљаде очију које је посматрају.

У терапијској соби, где је тишина била толико густа да се могла сећи, друга жена је седела на каучу. Празни нотеси и књиге које никада нису прелистане лежали су као сценографија. Веровала је у исто: ако довољно дуго копира мудрости са туђих профила и зури у празан сто, постаће „мајсторка мотивације”, исцелитељка душа. Највећи успех јој је био тај што су се њени цитати о унутрашњем миру ширили мрежом као пожар, иако у ту собу никада нико није ушао.

Дани су пролазили у ритму обавештења. Алгоритам је био милостив владар.

У студију, жена је слушала зујање клима-уређаја – музику своје будуће славе. Руке су биле празне, али машта препуна: видела је себе како држи протеински шејк који лечи несигурност, док њен профил постаје храм. У стварности, једино је градила сопствени „фид” – филтер који је пеглао боре и брисао траг умора, претварајући њену кожу у пластичну савршеност. Сваки пут када би екран засијао, добијала је нову дигиталну трансфузију. Још један лајк. Још један доказ да није невидљива.

У терапијској соби, друга жена је слушала тишину. Усне су јој биле неме, али је у глави водила колоне поклоника кроз лавиринте њихових страхова. У стварности, једино је спасавала сопствену упорност, освежавајући екран сваких пет минута. Њен живот је зависио од дигиталног аплауза непознатих људи. Без њега, зидови собе би се срушили на њу.

Године су пролазиле, неприметне под слојевима филтера.

Жена у студију је на крају постала студио. Огледала су јој заменила очи, попримивши стакласти сјај објектива. Тегови су јој постали кости, а простирка кожа. Седела је непомично, са замрзнутим осмехом који се више није могао угасити, као део опреме са савршеним хаштаговима: #NoExcuses #Transformation. Постала је бренд који не стари, јер више није био жив.

Жена у терапијској соби је постала соба. Бели зидови су постали њена ребра, празан сто њено срце, а кауч њене жиле. Постала је садржај без смисла, мотивациона реченица окачена на зид која одзвања празнином. Седела је као део намештаја, савршена пројекција која више нема шта да каже, али и даље нуди „исцељење”.

Пратиоци су „одрастали” без њихових стварних савета, али су им редовно слали поруке захвалности. Клијенти су им уплаћивали новац за сесије које никада нису заказали, задовољни илузијом да су део нечег великог. Све наде су постале сенке у „фиду” – дуге, танке и виртуелне.

Једног дана, зазвонио је телефон у студију. Жена га није чула. Била је заузета намештањем угла за снимак који ће „спасити хиљаде”.

Једног дана, зазвонило је звоно на вратима терапијске собе. Жена га није чула. Била је заокупљена писањем одговора на коментар: „Хвала ти, променила си ми живот.”

Фитнес студио је постао музеј празних селфија. Терапијска соба – маузолеј немих цитата.

Људи су и даље пролазили поред и веровали да се унутра дешава нешто узвишено. Тако је писало у биографији. Тако је изгледало на екрану. На крају су обе постале оно чему су тежиле, али само у метрици. У стварности, једна није водила ниједан прави тренинг, а друга није обавила ниједан прави разговор.

Остале су само две егоцентричне душе, заљубљене у сопствени одраз до лудила, док је алгоритам наставио да их храни тек толико да остану гладне. Биле су најгласније у свету где се више ништа није чуло, све док се потпуно нису стопиле са тишином својих празних соба.