ТУТА БУГАРИН

У Београду је постојало једно сокаче, Синђелићево сокаче, у коме је једно двориште било узано, а бескрајно дугачко, са собама наређаним у ред у које се улазило директно. Те собе, боље речено собице, имале су по један или два кревета, старински умиваоник са лавором и прост шифоњер. Цена изнајмљивања је била ниска, најпогоднија за студенте који нису били те среће да се докопају „Студењака“.

Када се плати кирија и купе три бокса цигарета (месечно следовање), остајало је пара тек толико да има за пар виршли и јогурт у тетра паку. Наравно да је постојао и црни фонд за пиво из самопослуге на врху Синђелићеве улице, ка Каленића пијаци.

У дугим зимским ноћима, када се нико није видео од дуванског дима, у највећој соби водили су се бескрајно дуги разговори. Те шта је било једну секунду пре настанка великог праска, да ли човечија душа може да се измери на ваги, да ли је старија кокошка или јаје…

Дуца, Цока, Бранко, Ваки, Кери, Тоша, Диоген, … беше то друштво ћупријских гимназијалаца које никако није могло да се растури. Рађале су се идеје свакојаке, формирани су будући карактери…
 Тада се о изборима није много говорило, прошла је 1968. година која је била обележена студентским протестима, па није било више сврхе расправљати о политичкој ситуацији. Већина исто гласа, јер се поистовећује са оним ко је на власти, а онда јебеш такве изборе.

Пошто су у целом дворишту живели само ћупријски студенти, права колонија, повео се на крају једне ноћи и разговор зашто су Бугари сматрали да Велика Морава и Ћуприја припадају Бугарској.

И у Великом рату, као и у Другом светском рату у Ћуприји је постојала бугарска окупациона власт. Зашто су Немци уступали Бугарима Ћуприју?

Није сачувано много писане документације о претходним временима поред Велике Мораве. Бугари су се својски потрудили да спале све што је било могуће да се спали – документа, слике, пореске књиге, црквене књиге…

Током Великог рата скоро сви Ћупричани су били прекрштени у Бугаре, једноставно је сваком презимену обрисано оно „ић“, па су Поповићи постали Попов, Узуновићи Узунов, Богдановићи Богданов, Живковићи Живков…

У то време, док су се ћупријски студенти у Београду окупљали у Синђелићевом сокачету, Тито је спроводио самоуправљање и мењао устав, а у гимназијским уџбеницима је о Првом светском рату постојао само један, наглашено само један, пасус са неколико реченица. Због тога је „Српска трилогија“ Стевана Јаковљевића била једини писани извор информација о страдању Срба. Наравно, памтиле су се и приче које смо слушали од својих баба и деда.

С нама је био много добар другар који је имао право бугарско име и презиме. Наравно да смо га волели као брата. Ни он није знао о историји српско-бугарских односа, о Првом и Другом балканском рату, о Санстефанском споразуму и Берлинском конгресу, о утицају Русије на стварање Велике Бугарске на рачун малене Србије.

Наши одласци у цркву нису имали верски, него туристички карактер. Отуда нисмо знали ништа о бугарској националној цркви коју су створиле турске власти у другој половини 19. века. Незамисливо, али истинито је, да је та иста бугарска црква покривала огромну територију више данашњих држава: Бугарска, Албанија (Мала Преспа), Северна Македонија, Грчка (Егејска Македонија), Турска (Источна Тракоја), Румунија (Северна Добруџа) и наравно Србија (Ниш, Пирот, Врање).

Током Великог рата ћупријска црква је била део бугарске цркве која је припадала Видину.

Бу(л)гаризација је вршена сурово – терором, организовано, истрајно. Хапшења, пребијања, уцене, претње, убеђивање и обећавање, биле су различите методе. Како је бугарска држава јачала, тако је и бугаризација била све интензивнија.

Вечита студентска мука је био црногорски клан у студентским домовима. Као да је постојала забрана да Срби из централних делова Србије могу да добију кревет у „Студењаку“. Било је модерно да се каже како је право српско порекло са простора Црне Горе, Херцеговине и са Косова и Метохије. Онда није ни било чудно што су Бугари сматрали да је већина данашње Србије јужно од Саве и Дунава припадала баш Бугарима. Истовремено је у школским уџбеницима писало да је бугарска царевина старија од Немањичке Србије.

Било како било, Тута Бугарин је постао синоним за начин живота источно од тока река Велике Мораве и Јужне Мораве.

Два народа, Срби и Бугари, јесу братски народи са заједничком прошлошћу уназад два миленијума, али и са периодима ратовања скоро до истребљења због тренутних политичких циљева. Ваља знати да у Бугарској не постоје националне мањине, па тако нема ни српске. У Србији није тако.

У српским уџбеницима за предмет историју још увек се не пише о овој теми. Тек се спомене да је „Албанска голгота“ у зиму 1915/16. настала зато што су Бугари пресекли пут српским војницима који су се повлачили према Солуну долином Јужне Мораве и Вардара. Бежећи од Немаца и Бугара Срби су били принуђени да крену ка Албанији.

Титови гласноговорници су нас учили некој новој историји у којој није било ни речи о православним државама. У време Светог Саве Срби и Бугари су говорили истим језиком. Било је тако све док Вук Караџић није реформисао српски језик. Време ће да покаже да ли су Срби и Бугари били један народ. Цар Душан је објединио све православне земље на Балкану, његова се царевина пружала на три мора. И пре Цара Душана је постојала једна држава на три мора – држава бугарског цара Самуила. Насупрот званичној историји која се учи у српским школама, може да се тврди да  Византија није постојала, већ се одувек звала Ромејско царство и да је то било православно царство којим су владали Срби, Бугари, Грци и Јермени.

Ватикану сигурно не одговара велика православна држава на Балкану. И зато су под утицајем католика у Србији уназад пар стотина година постављани државници који ће Србију да удаљују од православне цркве и да је подређују интересима пре свега Немачке, Италије, Француске… Убиство кнеза Михајла Обреновића и касније на исти дан Милана Обреновића и довођење Карађорђевића на власт, а онда и марсејски атентат на Александра Карађорђевића, јасно указују да савез православних држава на Балкану не сме више никада да се догоди.

Остаје да и данашњи студенти више расправљају на тему шта је било једне секунде пре великог праска, колико грама има човечија душа, шта је старије – кокошка или јаје…

Нема више оног старог, очаравајућег, са великом душом, Синђелићевог сокачета.

А нема ни да се роди нови Стеван Синђелић… лепше су заставе у дугиним бојама.