СКРИВЕНА ЛАЗИЋЕВА ВИЛА

Када је нека кућа лепа, онда се за њу говори да је вила. Најчешће су такве куће смештене у улицама са дрворедом или у уређеном делу насеља који подсећа на парк. Те засебне целине у граду имају популарна имена као што су „Буџино брдо“, „Беверли хилс“, или слично.

Постоји једна стара спратна кућа, која се некада налазила на далекој периферији Ћуприје, између вашаришта и „Лудог поља“. И сада је окружена растињем, јер је у средини расадника. Остала је у сећању оматорелих Ћупричана као „Лазићева вила“.

Додуше, ако људи гледају само старе фотографије, на први поглед се изјасне да је то шећеранска вила. Греше.

У другој половини 19. века и у првој половини 20. века у Ћуприји је живео Ђока М. Лазић – трговац, посланик, председник општине…

Његова кућа се налазила на левој обали реке Раванице, непосредно поред дрвеног моста који је спајао центар Ћуприје и касарну. Била је то велика кућа са озиданим подрумом. У њој је била смештена и прва апотека 1883. године, чији је власник био мр Константин Нуша (брат комедиографа Бранислава Нушића). Иза те куће је касније подигнута зграда поште, односно зграда у којој се сада налази ћупријски музеј.

Забележено је да је био успешан трговац, да је као члан буржоаске Напредне странке победио на државним изборима 07.04.1895. године и тако постао народни посланик у Београду.

Када је у Ћуприји формирана “Штедионица“ давне 1899. године постао је члан управног одбора банке.

Велики углед који је стицао годинама и трговачка вештина у односу са људима помогли су му да постане и председник ћупријске општине у годинама уочи Балканских ратова.

Препричава се да због старости није био довољно храбар да заједно са краљем и војском у Великом рату крене из Ћуприје у албанске гудуре и даље на море. Остао је у поробљеној Ћуприји. Бугарска окупациона власт се мучила како да му промени презиме, да буде бугарско и да се као и свим осталим Србима завршава на `ов.

Ратне муке напаћених мештана и избеглица нису му сметале да буде још успешнији трговац. И када се Велики рат завршио био је омрзнут као ратни профитер.

Ћуприја је имала неколико хиљада становника и до почетка Великог рата у њој су постојале само четири вишеспратне грађевине. Најзначајнија је била зграда основне школе, направљена 1890. године, која је и дан данас једна од најмаркантнијих у центру Ћуприје.

Тек је након изградње чешке фабрике шећера и доласком инжењера и мајстора из Чешке почела и изградња модерних стамбених вишеспратница са текућом водом и клозетом у самој згради. Неколико вила у околини фабрике биле су знак да и богатији Ћупричани могу да промене начин становања. Уџерице од блата и сламе уступале су место спратним кућама. Прекретница је била 1928. године, јер је те године направљено неколико лепих спратних кућа за становање. У њима су живели лекари, инжењери, адвокати, као и богатији трговци и индустријалци.

Траса „Цариградског друма“, од Јагодине и моста на Великој Морави ка шећерани и Параћину условила је и просторно ширење града по дужини. Било је само неколико бочних улица ка болници и ка железничкој станици. Куће су се полако зидале и поред путева ка Супској, Деспотовцу и ка Сењу и манастиру Раваница.

„Лазићева вила“ је направљена далеко од најближих кућа. Десно од пута који је пролазио поред болничких павиљона и локала на вашаришту, у смеру ка „Лудом пољу“ и даље ка Деспотовцу, окружена растињем, уздизала се спратна вила за становање. Имала је на првом спрату дрвену терасу, која се ослањала на стубове и која је била прекривена. Около је било много цвећа и високог растиња.

Од „Лазићеве виле“ до центра вароши кроз Лудо поље ишло се фијакером.

Заклоњена од путева и других кућа вила је била идилична. Мир, цвркут птица… све је деловало као да је била у Врњачкој бањи или у Соко бањи.

На почетку Другог светског рата у околину „Лазићеве виле“ населили су неки нововерци. Далеко од насеља није више пружала безбедност станарима. Али су се зато ту окупљали млади ћупријски антифашистички борци.

Идеја о стврању одреда устаника против немачких и бугарских окупационих власти зачела се управо у „Лазићевој вили“, у кући пребогатог трговца и ратног профитера.

Након завршетка Другог светског рата извршена је национализација и ове виле. Пошто је била окружена правим парком највише је одговарало да у њој буду смештени шумари.

Данас се у „Лазићевој вили“ налазе просторије Шумске управе Ћуприја која припада Јавном предузећу „СРБИЈАШУМЕ“.

О породици Ђоке Лазића и његовој личној судбини скоро да нико ништа не зна. Као да он никада није био председник општине Ћуприја.