ЧАМЦЕМ УЗ ВЕЛИКУ МОРАВУ

Нисам могао да одолим изазову да објавим наредни текст, наравно уз сагласност Бранка Савића, унука аутора Милоша Милосављевића.
Верујем да ће прави заљубљеници у Велику Мораву да уживају у опису путовања чамцем давне 1972. године.

 Цитат:

ЧАМЦЕМ УЗ ВЕЛИКУ МОРАВУ

Милош Милосављевић

Необично путовање у детињство, 1972. године

Велика Морава је централна, највећа и најзначајнија река Србије. За стотине хиљада људи, који живе крај њених обала, она значи живот, представља неисцрпно и непроцењиво богатство, она значи све. Она је то онда када је мала, мирна и питома, али и онда када постане огромна, бесна, рушилачка и застрашујућа. Зато њен слив нису случајно назвали крвотоком Србије а њу главном артеријом тог крвотока.

Са овом реком почео сам да другујем у Ћуприји, граду на њеној десној обали, када сам имао само пет година. Тада сам је први пут видео једног јутра, у свој њеној лепоти и величанствености како се, жуборећи и купајући се у златастој сунчевој светлости, полако пробија између обала, обраслих тополовим и врбовим шумама и тече „ко зна куд“. То је било пре тридесет седам година, приликом једног риболовачког излета, на који ме је одвео покојни Милан Нешић, железничар, иначе колега мог оца и страстан спортски риболовац. Једна случајно закачена рибица, ведар дан без дашка ветра, лепота реке и њени пејзажи, оставили су толико снажан утисак на моју још неразвијену психу, да сам постао вежити заробљеник њеног страсног и милог загрљаја. Те године сам више пута ишао на пецање, али стални њен посетилац постао сам тек од наредне сезоне, када сам је боље упознао и уз то још научио да пливам.

Тада се у мени јавила жеља да је препловим целом дужином и видим место где се спајају њене саставнице, њено ушће, цео ток. Идеју сам љубоморно чувао и она ме није напустила ни онда када сам сазрео и постао наставник географије у селу Јовцу (недалеко од Ћуприје) 1955. године, а ни касније, када сам 1965, прешао у Београд и запослио се у Железничком школском центру.

Веома тешко сам се одвојио од Мораве, али како из породичних разлога (супруга са кћерком живи у Ћуприји) сваке недеље путујем на релацији Београд – Ћуприја, то практично контакт са реком никад нисам прекидао, чак ни за оно време док сам у Београду. Што рече мој земљак, иначе професор ПМФ, др Јова Марковић: „Двадесет година сам живео у Ћуприји, тридесет година живим у Београду, али нити сам био, нити ћу икада моћи да будем Београђанин. Ја сам само Ћупричанин, Моравац, моје је срце тамо, моја осећања и моје мисли су непрекидно везане за Ћуприју, за Мораву“.

У ствари, страст за пловидбом овом реком разбуркала се нарочито претпрошле године, када је мој пријатељ Александар Недељковић, са којим сам одрастао на Морави, направио диван велики чамац са пространом кабином и купио за њега мотор. Тада сам му, први пут изложио дуго чувани и потпуно разрађени план пута – Ада Циганлија – Сталаћ. Био је одушевљен идејом и без имало колебања одлучио да са мном и сином крене у авантуру. На жалост, због његове пословне презаузетости, извршење плана је одложено за наредну годину. Међутим како ни прошле године из истих разлога није могао да иде, посаду сам морао да тражим на другој страни, што није било нимало лако. У ствари, једног члана сам брзо пронашао. То је мој рођени сестрић Предраг Цветковић Пеца, двадесет двогодишњи момак, као од брега одваљен, иначе аутомеханичар, радник „Црвене Заставе“ у Крагујевцу, кога сам од малих ногу упућивао у тајне риболова, пливања и реке уопште. Другог члана је било веома тешко пронаћи, јер су понуду одбили чак и они најокорелији љубитељи реке, они прави речни фанатици, за које сматрамо и да ће је оберучке прихватити и у које ни једног момента нисмо могли да посумњамо. Па ипак, после два дана трагања пронашли смо и трећег члана посаде који је одмах пристао. Он је Миодраг Станковић Докић, 46-годишњи ратни инвалид, без једне ноге до изнад колена, велики риболовац, мајстор весла и авантуриста, из села Дворице код Ћуприје.

ПОЛАЗАК И ОДМАХ – ОПАСНОС

Припрема је завршена веома брзо, тако да смо већ сутрадан 28. јула 1972. допутовали у Београд и одмах отишли до чамца, који се налазио на кеју преко пута низводног шпица Аде-Циганлије. Посао је брзо подељен: мој побратим Докић остао је да избаци воду из чамца, да га опере и изврши неке ситне поправке а ја и Цветковић смо отишли у куповину разноразних ситница неопходних за пут. У 13.00 часова стигли смо на кеј, где је по договору дошао власних чамца и његов син Зоран.

О путу смо доста дуго разговарали, у план унели још низ детаља и када је коначно испијена боца вињака за срећан пут, укрцали се у чамац. Мало затим, продорни звук мотора „Томос“ од 4 кс означио је и час поласка: 14.40. Заљуља се шарена храстова силуета чамца и, уз заглушујућу буку, кренусмо у речну авантуру.

Пловимо сасвим лагано, разгледајући панораму Београда. Ускоро долазимо на ушће Саве у Дунав. Показујем сестрићу то страшно место где је потонуо брод „Ниш“, са стотину путника, оне године када је он био рођен. Сада идемо нешто брже јер и Дунав брже тече од Саве. Обилазимо Калемегдан, остављамо Панчевачки мост, Аду Хују, село Вишњицу. Читава ова десна обала којом пловимо запоседнута је спортским риболовцима. Низводно од Вишњице Дунав се нагло шири. Узимам топографску карту Београда-2 и видим неколико рукаваца. Крајњим десним је најбоље ићи а ту је и најкраћи пут. Ми бирамо, међутим крајњи леви, што је дупло дужи пут од претходног. Свеједно, времена имамо довољно. У близини ушћа Тамиша у сусрет нам долази брод „Космај“, са неколико шлепова. Посматрајући га, дивимо му се како може да плови са оноликим теретом. И то још уз матицу реке. Одједном, наш чамац је као помахнитао почео да скаче. Унутра је настао лом а нас за тренутак ухватила паника. Чудимо се како нас огромни таласи нису преврнули и потопили. Вероватно нас је спасила његова масивност, тежина и равно дно, јер је дугачак 6 м, у табану широк око 1,40 м, а направљен је од храстовине.

Ово је драгоцено искуство и озбиљна опомена да Дунав није безазлен и да треба отворити четворе очи.

Пролазимо поред ушћа Тамиша и новог пристаништа у чијој се позадини види нафтовод, рафинерија нафте и фабрика вештачког ђубрива. Идући даље, прелзимо на десну страну реке, где наилазимо на насеље Винчу, познато по археолошким ископинама из Млађег каменог доба, а у новије време – по Заводу за нуклеарну физику Б. Кидрич, око кога се види модерно насеље.

Сунце полако силази на хоризонту – знак да путовање треба прекинути. То смо и учинили у 19.30 часова и усидрили се преко пута села Ритопека, на левој обали Дунава. Обала веома неприступачна, са дебелим слојем житког муља. На чврсто тле излазимо преко једног обореног тополовог стабла. У близини смо заложили ватру и спремили вечеру, после чега одлазимо на спавање, у кабину чамца.

НА УШЋУ МОРАВЕ

Спавали смо одлично и устали у 5.00 часова. Време тмурно, са јаким ветром, који дува уз реку и прави велике таласе. Крећемо одмах под пуним гасом и већ око 6.00 стижемо у Гроцку, варошицу са мноштвом викендица Београђана. Ово место, са питомим пејзажима, воћњацима и виноградима, зеленим брежуљцима и ситнопешчаном плажом на шумовитој Грочанској ади, пружа изванредне могућности за дневне излете.

Од Гроцке пловимо већ 2 сата и не наилазимо ни на шта нарочито интересантно. Тек око 9.00 часова стижемо на периферију Смедерева. У залеђу се види Карађорђево брдо засађено виноградима, од чијег се грожђа некада правило чувено вино „смедеревка“.

Ту, у самом граду, на ушћи Језаве у Дунав издиже се чувени Смедеревски град-тврђава, који са својих 25 кула спада међу највеће средњовековне грађевине у Европи. Зидан је за време деспота Ђурађа Бранковића, 1430. године у цињу заштите Моравксе удолине од упада непријатеља са севера. Ова тврђава је била последња српска престоница. Издајом је пала под турску власт 1459. године.

Низводно од Смедерева наилазимо на један објекат за који смо сматрали да је некакав висећи мост. Рекоше нам да је то гасовод који је овде премостио реку. Каква је то само велелепна архитектонска композиција!

Непрекидно срећемо бродове, од којих бежимо ка самој обали. Виђамо безброј бубњева или врша, разапетих у води. Још више их је на врбама, где се суше и проветравају. Сретнемо понског риболовца који иде чамцем и прегледа их. Колико видимо, улов је врло лош, што нам у разговору потврђују и сами аласи. Одједном, када се најмање надамо, тачно у 12.00 часова избијамо на ушће Мораве.

У први мах нам се учинило да је то неки залив. Али не, то је Морава. Ово нам потврђује њен специфични мирис, боја њене воде, прекрасне обале.

Мој побратим, дотле смркнутог расположења, развлачи усне у широк осмех, гаси мотор и пресрећан пева: „Ој Мораво, моје село равно.“ Посматрам сестрића: толико је расположен да просто из њега зрачи радост, задовољство. Срце ми куца у лудом ритму а у мислима се питам да ли је заиста могуће да сам стигао на једну од двеју главних тачака мог пута? Да, да, све је то јава. Почиње да се остварује дугогодишњи сан. Изненадно брујање мотора, прекида моје мисли. Крећемо даље. Идемо с једне обале на другу, узводно, низводно – читава два сата. Просто се играмо као деца. А онда, задовољни овом лудом трком, пристајемо.

Седим на обали и размишљам: – Да ли је могуће да је ова питома река и њене саставнице, чија вода готово стоји овде, на ушћу, у првој половини маја 1965. године, поплавила више од 100.000 ха најплодније земље, оштетила или порушила 9.000 стамбених зграда, 69 предузећа, 2 хидроцентрале, 49 мостова, 129 км путева, одбрамбених насипа и око 400 м железничке пруге? Да ли је могуће да је, за само неколико дана однела око 60 милијарди старих динара? Заиста невероватно, али, на жалост, истинито. Силазим, узимам штап и придружујем се мојим сапутницима који већ увелико пецају.

У 15.00 часова је почела киша, те смо одлучили да на ушћу преноћимо.

ПРВА ПРЕПРЕКА И ПРВИ УСПЕХ У ЛОВУ

Киша је све до поноћи добовала по крову, тако да је спавање било веома пријатно.

Ведро јутро обећавало је да ћемо имати леп дан, што су метеоролози предвидели. Због тога смо одлучили да кренемо одмах и путујемо цели дан како бисмо прешли већу деоницу пута. После једно пола часа вожње наишли смо на врло јаку матицу реке, коју наш „Томос“ није могао да савлада. Зато смо прешли на другу страну и пловили поред спруда. Једна мала несмотреност мог побратима учинила је да се сломи жичани осигурач елисе, и док је механичар отклонио квар, вода нас је однела неколико стотина метара назад. По нашој народној: „Свако зло има и своје добро“, ова незгода је дошла у прави час, јер нас је упозорила да водимо више рачуна о ћудима реке и да поштујемо њене законе… Запловили смо даље веома опрезно, али сигурно што је код посаде стварало посебно задовољство.

У 7.30 часова стигли смо у село Брежане и наишли на велику препреку – понтонски мост. Даље се није могло, јер је чамац превисок, да би прошао испод моста. С друге стране, понтон је толико одвукао пажњу, да смо заборавили на опрезнос пловидбе, те смо налетели на спруд и сломили пластичну навртку, која служи као осигурач елисе. Шта ћемо сада? Да ли да се вратимо назад и или да покушамо да решимо проблем? Пошто смо се одлучили за ово друго, ја и Цветковић смо отишли у Месну заједницу, где су нам обећали пролази, али тек увече, када се сељаци врате из њива. После тога нас је Воја Дулић, иначе политички радник овог краја, одвезао у Пожаревац, где смо купили навртку и друге делове за мотор. Интересантно је напоменути да је ова продавница једна од ретких, које су снабдевене свим „Томосовим“ деловима, иако је прилично далеко од река (од Мораве 9 км, од Дунава чак 20 км). Вратили смо се пешице и остатак времена до вечери провели у пецању.

Функционери Месне заједнице су се, истина, појавили увече, али не да дигну део горњег строја моста и омогуће нам пролаз, већ да нам дају ново обећање да ће то урадити сутра ујутру у 3.00 часа. Знајући да од тога неће бити ништа, прихватили смо Цветковићев предлог, да чамац извучемо трактором на другу страну, што смо и урадли, сутрадан, за само 10 минута, уз свеврсну помоћ председника Месне заједнице, друга Милета, коме се и овим путем веома захваљујемо.

Одмах смо кренули даље, решени да до вечери не прекидамо путовање. Код села Драговца, смо, међутим, наишли на изванредне терене за риболов којима нисмо могли да одолимо, те нас је ловачка страст зауставила. И нисмо се преварили: мој побратил је ухватио сома 12 килограма а нас двојица тридесетак кленова.

Стали смо поново тек код Љубичевског моста. Ту смо продали сома и ручали.

Све до пољанске скеле, где смо се зауставили да преноћимо, путовање је било доста монотоно. Читав онај потез реке је некако пуст, диваљ, јер сем два багрема и једне скеле никог живог нема поред ових прекрасних обала.

НЕСУГЛАСИЦЕ И – ЧАС ГЕОГРАФИЈЕ

Следеће јутро било је веома тмурно, наше расположење ништа боље. Река нерегулисана, са безброј спрудова и брзака. Често силазимо и гурамо чамац. Међу нама неспоразум. Примећујем да су се моји сапутници конфронтирали против мене, који сам пре поласка добио улогу кувара и главног пилота – навигатора. Возе куда хоће, само не тамо где ја кажем. Штифтови се стално ломе, нервоза расте. Свађа је достигла кулминацију у атару села Влашки До, када смо се насукали на један спруд. Докић је демонстративно напустио чамац, ја сам узео штап и отишао да пецам а Цветковић остао да чисти главу мотора.

После једно два сата, пришао ми је механичар и позвао да наставим пут, што сам без речи прихватио. Претходно ми се извинио и признао да су се договорили да ме бојкотују. Звали смо и Докића, али од њега ни трага ни гласа. Знајући колико је тврдоглав, претпоставио сам да нас је дефинитивно напустио, па смо наставили без њега. Тек после једно 4 км пута угледали смо га како седи на високој обали, као какав ђаво. Стали смо и тада сам одржао једно огледно предавање из хидрологије, чиме сам хтео да докажем своје потпуно исправне ставове – у погледу избора курса пловидбе, на појединим одсецима реке.

Преносим га, ево, у нешто скраћеном облику, јер сматрам да ће користити свима онима који се буду упутили у овакве авантуре.

Дуж конкавних (испупчених) обала, услед дејства центрифугалне силе ниво воде је виши, те се водене честице, односно струје, крећу брже, него на супротним конквесним обалама. Водене честице ударају у обалу и не могу да се одбију, јер им у сусрет долазе друге површинске струје, које ударају у њу у низводнијим тачкама. Због тога оне могу да се одбију једино спуштањем у дубину, на шта их још усмерава и хидростатички притисак. На тај начин постају дубинске струје, које се крећу од дубљих ка плићим деловима корита, те сав еродирани материјал таложе на супротној конквесној обали, у виду песковитих или шљунковитих спрудова. Тако је у меандрима (окукама), којима иначе Морава обилује, распоред ходова и спрудова веома правилан. Према десном ходу лежи леви спруд и обратно, док су између њих, на прелазу из једног у други меандар – подводне пешчане или шљунковите косе, које пролазе од левог узводног спруда ка десном. На тим местима је речно корито најплиће, па их Моравци користе за прелаз газом. На правом потезу речног корита, не постоји овакав начин кретања воде, већ се водене струје међусобно мешају и имају правац тока на целом овлаженом профилу реке, због тога, ту нема плићака.

У изузетним приликама, вода може да тече у правцу супротном од отицања тока. То се јавља обично испод ртова, који улазе дубље у корито реке па, услед сужавања речног корита, ниво се изнад њих уздиже и вода је присиљена да брже тече. Испод ртова је ниво нижи, па се вода тамо креће ка обали и узводно, стварајући вртлове и вирове, терене изузетно повољне за лов сома, шарана и мрене.

Објаснио сам, дакле, до у детаље главне ситуације у којима можемо да се нађемо и са којима се стално срећемо, те сам на тај начин потпуно разбио дилему око тога ко треба да усмерава пловидбу. Самопоуздање и расположење се поново вратило. Наставили смо пут до Лозовичке скеле, где смо преноћили.

ЖАБАРСКИ МОСТ

 Освануо је још један леп дан, зато смо решили да се нигде не задржавамо без неке нарочите потребе, како бисмо бар донекле надокнадили изгубљено време из претходног дана, како смо, због свађе, прешли сасвим малу деоницу. Ово нам је и пошло за руком, тако да смо у 19.00 часова стигли чак до жабарског моста. Наш механичар је одмах отишао у Велику Плану да обиђе девојку и стрица а ми смо остали да преноћимо.

Пробудило нас је снажно љуљање чамца око 9.00 часова. На прамцу смо угледали Цветковића, који је дошао са читавим брдом хране и разноврсних пића, што је мог побратима посебно обрадовало, нарочито због овог другог, јер је остао без иједне капи. После краћег наздрављања кренули смо. Иако је река регулисана и пловидба доста брза, нисмо отишли далеко, јер смо код келе Старог Села поново наишли на добре терене за пецање, па смо одлучили да останемо и преноћимо. То је био још један врло успешан риболовни дан, јер смо ухватили око 7 кг рибе.

Међутим, и поред тако обилног лова, рибу нисмо окусили, јер сам за ручак и вечеру скувао пасуљ. То смо, иначе, редовно чинили кад год смо се негде дуже задржавали. Некада смо на јеловнику имали аласку чорбу или пржени кромпир, али најчешће је ипак била пржена риба. Да се не би укварила, стављали смо је у саламуру, коју смо одозго покривали копривом. У таквом стању риба није могла да се употребљава јер је била преслана, па смо је претходно одсољавали. То смо чинили на тај начин што смо одређену количину рибе, потребну за наредни дан, стављали увече у посебну посуду са чистом водом, у којој се још обавезно ставља комад цигле или црепа и ујутру је читав процес био забршен. За овакав пут је далеко боље имати малу барку – чуварку, где риба може да живи данима, па чак и недељама, јер је свежа далеко укуснија него када се узима из саламуре.

БАГРДАНСКА КЛИСУРА

 Наредног дана се нисмо нигде дуже задржавали, али смо ипак стигли до Лапова. То стога што је овај део реке нерегулисан, са безброј спрудова, острвца, брзака и подводних стабала, која штрче као какве авети из реке. Изузетак је само краћи део изнад свилајничког моста, где је вожња представљала право уживање.

Следеће јутро је освануло у густој магли, због које нисмо могли да кренемо све до 8.00 часова. После неколико километара пута рељеф се битно мења, јер на десној обали реке гледамо огранке Кучајских планина, које разбивају досадашњу монотонију алувијалне равни. Куд год се окренемо, све је лепо у ово рано јутро. Просто не знамо шта је пријатније: да ли орошено зеленило, што се пресијава под ударом јутарњих зрака, модрозелене увалице или сунцем окупани шумовити брежуљци на којима гдегде извирује по која кућа. У близини се види и једна црква. Узимам топографску карту и читам: Миљков манастир. Одатле узводно река постепено скреће ка југозападу, где се приближава огранцима планине Црни врх. То је у ствари почетак Багрданске клисуре која велику Моравску долину дели на Параћинско-светозаревачку и Доње-великоморавску котлину.

Ту, у близини села Брзана, морали смо да станемо јер се опет испречио понтонски мост. Изградило га је неко предузеће из Лапова које се бави вађењем шљунка и песка. За разлику од брежанског моста, на овом су понтони сасвим приљубљени један уз други, тако да ни птица не може да прође. Због тога смо на другу страну прешли на исти начин као код села Брежана.

Одмах продужавамо и после две-три стотине метара, на десној обали, угледамо десетак младих купачица. Узимам двоглед да би их боље осмотрио. Поред њих два аутомобила са страним регистрацијама. Опа, бато! Сапутници ми просто отимају двоглед. Преузимам управљач да се не бисмо негде насукали јер су обојица „презаузети“. То је разумљиво јер смо на путу већ неколико дана. Призор је врло, врло пријатан, али истовремено и тужан.

Пробијамо се даље на југ и долазимо до дивног висећег моста, који спаја села Багрдан и Војску. У близини две воденице моравке – једине на досадашњем путу. Гледам их и фотографишем за успомену, јер их вероватно на овој реци никада више нећу видети. А само пре 10 – 15 година било их је безброј.

После неколико стотина метара, Морава тече поред самог брда, где је прикљештила део међународног аутопута и железничку пругу. На прузи један теретњак граби ка Београду, а путем јури безброј возила у оба правца, свих могућих боја и типова. Одатле нагло скрећемо на исток и, убрзо затим, излазимо из клисуре, са огромним олакшањем и неизмерном захвалношћу због свега што смо видели и доживели, као и због гостопримства које нам је река пружила и учинила да проведемо један веома пријатан дан.

ПРВА НОЋ БЕЗ СНА

 Ноћ смо провели у Кочином селу, и то веомаузбудљиво. У један час после поноћи зачули се акорди дивне музике произведене од снажног лупања звона, које је негде са дна реке покретао овећи сом. То је музика коју жели да чује сваки риболовац, и најлепша водена симфонија, која човеку уздрма сваки нерв и доведе га до таквог узбуђења да цело тело дрхти као у каквом трансу.

Све ово је учинило да мој побратим, иако тежак инвалид, први дође до штапа. Настала је борба за живот и смрт. На једном крају био је сом, тај речни цар, див и разбојник, који се акчући на површину воде бесно бесно отимао да сачува живот – на другом човек, који је желео да уништи тај живот и дође до трофеја. После 35 минута обостраног надмудривања и ремећења ноћне тишине, риба је риба је коначно победила и отишла у свој брлог, на заслужени одмор, поневши са собом и једну удицу за успомену.

Остатак ноћи провели смо у разговору, углавном анализирајући неуспех, јер од превеликог узбуђења нисмо могли да спавамо. Ујутру смо за утеху наловили кленчића и беовица и спремили доручак.

Пред полазак, један мештатин–риболовац, упућује нас да погледамо редак историјски споменик-кућу у којој се родио чувени хајдук Коча Анђелковић, по коме је и село добило име. Овај јунак је војевао крајем XVIII века, за време рата између Аустрије и Турске и са својим бећарима био страх и трепет за Турке у читавом Поморављу. Живот је заврштио веома сурово, јер је од тих дивљака, Турака, био ухваћен и жив набијен на колац.

Улазимо у двориште, величине око 500 м². Кућа је у јадном стању, стара, оронула, полусрушена. Унутра нема никога и ничега. Крај ње расте гигантски храст, који је, према предању засадио Коча. Нигде никаквог натписа да је то споменик. Или га ми нисмо видели?

Фотографишемо се и одлазимо, задовољни што смо видели ово ретко благо наше прошлости и разочарани, што су људи дозволили да све овако пропадне.

ХОРЕУМ МАРГИ

 Пловимо полако и после 2-3 км пута наилазимо на мост, који спаја села Глоговац и Рибаре. Изнад њега, на левој обали је главно купалиште Светозаревчана, које они популарно називају Бриони. Какав парадокс! Ни бомбастичнијег назива, ни веће прљавштине! Просто да се човеку згади када крочи на тај део обале.

Одлазимо из овог смрдљака што брже можемо, решени да пловимо под пуним гасом, да бисмо евентуално стигли до Ћуприје. Како је дан био врло леп и без дашка ветра а река регулисана и како се нигде нисмо задржавали, ово нам је и пошло за руком. И 6. августа, око 18.00 часова, дакле, после пуних 9 дана неизвесности, пристали изнад самог моста у центру града.

Ћуприја је једино градско насеље које лежи на самој обали Велике Мораве. То је веома старо, ако не и најстарије насеље у овој долини. Први пут се спомиње за време Римљана као веома важна трговачка варош, у којој је било неколико магацина за жито, затим једна необично велика радионица за израду оружја, којом се снабдевала читава област Горње Мезије. Овде су биле улице које су ишле на све четири стране. Насеље се у то време звало Хореум Марги, што значи житница Мораве.

У Средњем веку ову област насељавају Словени. Како је то насеље лежало у равници, то су га Словени, по природи самога земљишта назвали Равно.

Доласком Турака, ово место, које је још у доба Римљана било речна и копнена станица на Цариградском друму, добија име Морава Паланка или Хисар Паланка. Да би побољшали саобраћај између двеју обала, Турци су, на темељима старог римског моста, направили нови дрвени мост. Како се на турском језику мост каже „кјупри“, то је касније и само место названо Ћуприја. Овај мост, вода је однела у ноћи између 3. и 4. фебруара 1848. године, али не и име насеља које се, ето, задржало до данашњег дана.

НОВЕ НЕВОЉЕ

 Сматрали смо да нам је пут према Сталаћу сада отворен и да ћемо без иакаквих тешкоћа стићи на циљ. Ово тим пре, што смо скоро половину преосталог пута одлично познавали. Међутим, Морава не би била оно што јесте кад не би приређивала свакојака изненађења. До села Трешњевице (5 км узводно од железничког моста у Ћуприји) стигли смо брзо и неосетно, а онда, одједном, када смо се томе најмање надали, наишли смо на подводни пешчани спруд и стали.

Сишао сам из чамца да потражим прави пут, али њега нигде није било. Овде је река одступила од свих познатих закона о хидрологији и текла онако како само она уме. Зато смо врло често морали да гурамо чамац што је најтеже падало Ђурету Ђорђевићу, техничару Завода Црвена застава у Крагујевцу, иначе рођеном Ћупричанину, који је од Ћуприје постао нови члан посаде, јер је наш пријатељ Докић, због посла, морао да прекине путовање.

Под овако тешким околностима ишли смо читав дан и једва смо прешли тридесетак километара. На крају дана, изнад Доњег Видова имали смо среће да наиђемо на одличан терен за пецање, где смо за кратко време нахватали рибу, спремили вечеру и, после јела, мртви уморни, одмах заспали.

ПРИЈЕЗДИНА КУЛА

Ујутру нисмо могли а да не задовољимо риболовну страст, где смо све до 8.00 часова, када је риба сасвим престала да “ради“. Задовољство је, на жалост, тајало кратко јер смо се врло тешко пробијали даље, чак теже него претходног дана.

Тако смо ишли све до Варварина, најлепше варошице у читавом Поморављу. Од варваинског моста река је била одлична за пловидбу, те је путовање опет постало право задовољство. Стајао сам непрекидно на прамцу и после неколико километара пута угледао сам у даљини нешто што ми је знатно убрзало пулс. Да се не бих преварио, узео сам двоглед и констатовао да је то средњевековна Пријездина кула, која је подигнута код Сталаћа и доминира изнад става двеју Морава. У овој легендарној кули из XIV века дуго се од Турака бранио Тодор од Сталаћа, познат у народној песми као Војвода Пријезда. Завршио је живот на тај начин што је, заједно са женом, скочио са зидина у Мораву, јер није могао да одоли турској навали а није хтео да постане роб.

Своје сапутнике нисам обавестио о мом открићу. А они, занети момачким причама, нису ни приметили да смо стигли на циљ.

Изашли смо из чамца.

Честа питања, грљење, пољупци. Радовању никад краја. А како не би било? Па ми смо први Моравци, који смо пловили целом њеном дужином – узводно!

С друге стране, путовање са овако великим пловним објектом и изнад свега његов завршетак, представља заиста велики изазов. Мислим да један земљорадник није нимало погрешио када је, заливајући поврће негде у висини села Својнова, познавамо другара говорећи: „Брго вам, ј…м ти све, да виш лађу уз Мораву!“.

Мој дугогодишњи сан је коначно остварен.

ЧАС ИСТОРИЈЕ О ВЕЛИКОЈ МОРАВИ

 После честитања и фотографисања, моји сапутници одлазе чамцем у шетњу а ја остајем на самом рту, где се спајају две реке. Гледам воду. Јужна Морава је сасвим мала, мрке боје као да не тече. Имам утисак да је мртва река. Насупрот њој, Западна Морава је врло жива, брза и зеленкасте боје. Рекло би се да је чиста река. Међутим, када се посматра мало дуже и одвојено од Јужне, онда се види колико је и она прљава. Због свега тога и Велика Морава, наравно, није ништа боља. Према подацима, изнетим на Југословенском симпозијуму о проблемима заштите воде, 1972. године, Велика Морава и њене саставнице, са притокама, примају фекалне и инфустријске отпадне воде од 175 загађивача, од чега је 35 градских канализација!? Ове реке по квалитету воде припадају трећој а за време водостаја, преко лета, чак и четвртој класи. Готово да су сасвим неупотребљиве за купање и рекреацију.

Пада ми на ум да једног дана Морава може постати мртва река, друга Рајна. Мислим да је о друговању човека са реком и његовој љубави према реци много пута до сада написано. Подсетио бих на један историјски догађај који ову љубав врло добро илуструје.

После дугих и врло успешних дипломатских преговора, велики везир Али-паша, писмом својим до 19. фебруара 1867. године, известио је кнеза Михајла, да је султан Абдул-Азис, усвојио предлог Високе порте да се Србији предају сви градови на њеној територији, у којима је још било турске војне посаде. После тога писма, кнез Михајло је решио да направи званичну државну посету султану Абдул-Азису, у Цариград и да му изрази своју захвалност за повољно решено питање српских градова. Тако је и поступио марта 1867. године.

За време његовог боравка у Цариграду, нарочито су се срдачни разговори водили између њега и Али-паше. Али-паша је пореклом Србин, из Дреновца, села које лежи на десној обали Велике Мораве, десетак километара од Параћина.

Једног лепог сунчаног дана, Али-паша, као дете, играо се са неколицином својих другова на ливадама на којима су пасла стада. Крај тих ливада текла је река на којој је радила поточара његовог оца. Са друговима је од зове правио фруле и свирао. Дечаци су трчали по трави и пели се на брвно, одакле су скакали у реку. Али, одједном, наишли су турски коњаници, шчепали несрећнике и, као добар данак у крви, понели их собом коњима. Јадне мајке јуриле су за коњаницима и, изнемогле од бола за украденом децом, падале по прашњавом сеоском путу.

Један од тих дечака био је Али-паша. Одвојен од рродитеља силом турског оружја, више се није вратио у родни крај. Али ипак је добро знао да се његово село звало Дреновац и да је лежало на великој реци која се звала Велика Морава. Остале су му у животном сећању слике: како његови суседи лети лове рибу на реци. Окружен сјајем на султановом двору, сећао се призора свог детињства. Уз кафу и чибук са татар-Ристом из Алексинца и татар-Богданом из Параћина, Али-паша је гостима једног дана рекао: „Па ми смо комшије, зато се братски и разговарамо. Ја сам, као и ви, дете Мораве у којој сам се купао, док ме непознати и снажни коњаници нису повели ка непознатој земљи, где сам данас велики султанов везир.“

Једне вечери седели су у врло луксузном салону, у једном дворцу Али-паше, на Босфору, пили кафу и грицкали фистик (зелени бадем), леблебије и пушили. За дугих и разноврсних разговора, повела се реч и о предаји градова. Кнез Михајло је сматрао да и том приликом треба да захвали Али-паши за успех без проливања крви.

 „Немам речи да вам захвалим, Екселенцијо, на Вашем ретко добром делу, да без и једне опаљене пушке, и са наше и са ваше стране, добијемо градове. Дај Боже да што дуже поживите и да будете увек моћни у Турскоме Царству, па да нама, Србима, увек нешто добро и нешто лепо учините.“

Али-паша је испружио десну руку у правцу кнеза Михајла, да му да знак да престане да говори, затим је устао и поставио се тако да би ибо што ближе кнезу Михајлу. Онда је проговорио на веома патетичан начин: „Кнеже! Ви и ја смо гране истог чврстог стабла које се зове српски народ. Оно се подмлађује новим гранчицама, новим синовима – упркос многим непогодама и бурама. Никада и никакви страшни ветрови и олује не могу да оборе то стабло које се зове српски народ, јер оно има свој дубоки корен…“

„Не реците ми, кнеже, никакву хвалу. Враћање градова српском народу је мој дуг. Ја то дугујем као његов син…“.

„Данас живим у Јилдизу на Босфору, али у мојим луксузним одајама нема топлине коју сам осетио у родитељској колиби крај богатих пашњака и очеве воденице на Великој Морави. Када се, кнеже, будете вратили у Србију, пренесите моје топле поздраве Србији, као и Великој Морави. Она је моја река, она ме је прва окупала а кроз грање њених врба огрејали први зраци топлога сунца.“

Звук мотора најавио је повратак чамца, чиме су и моја размишљања о будућности и прошлости ових река била завршена. Пошто је дан већ био на измаку а како нас је очекивао повратак за Београд, одмах смо се дали на припремање вечере, после које смо отишли на спавање науобичајено рано.

ПОВРАТАК

Путовање у повратку није било тако интересантно нити узбудљиво као у одласку, али је зато било лагано и без посебних физичких напора. Ишли смо низ реку, при чему нам је читав водоток био изванредно познат. Ове околности, као и увежбаност посаде, учиниле су да повратак траје врло кратко: већ трећег дана увече, у 21.00 сати стигли смо на полазну тачку – на Аду Циганлију.

Подаци о личностима:

Милош Милосављевић – аутор 09.04.1931. – 19.01.2016. године

Предраг Цветковић – Пеца талијан 24.05.1951. – 22.05.2017. године

Миодраг Станковић Докић – /

Ђуре Ђорђевић, Крагујевац

Радомир Аћимовић – Дрда рођен 06.10.1959. године, Ћуприја

Милош Милосављевић рођен је 09.04.1931. године у селу Бабљак, општина Урошевац, Косово и Метохија, од оца Радосава Милосављевића, познатији као Љупче и мајке Милке Милосављевић рођ. Аћимовић. С обзиром на то да је Љупче био железничар, а да у то време као запослени није имао избора да ради у месту боравка, већ је служба слала запослене тамо где је било места, па су њега послали тамо на пар месеци. Такође, имао је старијег брата Страхињу (93) професора математике, који и дан данас живи у Торонту, Канада, и млађу сестру Брану, домаћицу, иначе мајку Предрага Цветковића – Пеце. У Ћуприји је завршио основну школу као и гимназију (најбољи друг из клупе наш књижевник Драгослав Михаиловић, и наравно до краја живота). У Београду завршава географски факултет и постаје наставник у селу Јовац 1955. године, где се касније оженио наставницом историје Србијанком Милосављевић рођ. Јанићијевић, из села Бајчетина код Крагујевца, која је касније предавала у основној школи 13. октобар. Године 1960. добијају ћерку Љиљану Милосављевић, сада доктора стоматологије, специјалисту болести уста. 1965. године одлази у Београд где почиње да ради у Железничком школском центру, где и завршава свој радни век 1991. године. Поред тога што је био професор, обожавао је занате, па је и научио молерски, водоинсталатерски, зидарски и још који занат. Велики заљубљеник у Мораву, али и своју фамилију коју је увек окупљао бар једном месечно.

фотогалерија: