ЕГЗОРЦИЗАМ НА БАЛКАНУ

На брдовитом Балкану, где се древне планине дижу као кичма старог змаја, где се магловита равница пружа бескрајно, а таласасти брежуљци се преливају један преко другог као замрзнути таласи, живела је земља коју је запосео Дух. Није то био обичан човек. Није био ни само вођа. Био је его који се претворио у сенку, сенка у облак, а облак у олују која је кишила по душама годинама.

У престоници, далеко од највиших врхова, у старој кући на периферији, Лука је седео за вечером и гледао како телевизор баца плаву светлост по лицу његовог оца. Отац је био у униформи, још увек са службеним опасачем преко столице. Мајка је премештала тањире. Баба је гласно сркала супу. Деда, пензионисани свештеник, држао је даљински у руци као кадионицу.

На екрану се појавио Он. Није рекао ни „добро вече“. Само је сео, погледао право у камеру и почео да говори. Глас му је био тих, готово мајчински нежан, али је испуњавао собу као дим. „Драги моји…“

Отац је благонаклоно климнуо главом. Деда је промрмљао: „Ето, човек зна.“ Баба је прекрстила руке. Мајка је спустила поглед на сто. Лука је осећао како му се грло стеже. Као да је цео народ прогутан у исти сан, а он је једини који се буди и осећа како му недостаје ваздух.

На Лукином факултету је та подела била још болнија. Студенти нису тражили само предавања – тражили су предводнике. Вође у које млади могу да верују. Међу професорима, у том делу интелектуалне елите која још није продала душу, крила се последња нада да у друштву ипак постоје прави људи, а не само слепи послушници.

Професор Павловић, човек чија је седа коса била једини преостали споменик достојанству, није држао предавања о историји. Он је држао предавања о томе како се човек не предаје. „Ако истина заћути“, говорио би, док су му руке дрхтале не од старости већ од гнева, „камење ће проговорити.“ Око њега су се окупљали студенти као око ватре у зимској ноћи. Није им обећавао победу. Само им је враћао право да сумњају. То је било довољно да се осећају мање сами. Павловић није био херој. Био је човек који је одбио да се преда. И зато су му веровали.

С друге стране ходника, декан и његова клика ходали су као уходе. Беџеви Духа на реверима, скупа одела, „црне листе“ и претње губитком стипендија. Они су знали да је знање опасно ако није под контролом. Али студенти су већ изабрали страну. Павловић је био њихов. И зато је факултет, уместо да буде тврђава Духа, постао прва пукотина у његовом оклопу.

Најтежа сцена, она која је заувек сломила стакла на прозорима Лукиног дома, догодила се једне хладне новембарске ноћи.

Отац је стајао у кордону на централном тргу. Шлем му је притискао чело, визир замагљивао поглед. Поред њега, у потпуно истој униформи, стајао је Марко „Звер“ – човек кога је Лукин отац пре само три године хапсио због трговине дрогом и пребијања недужних. Марко му је намигнуо иза визира и промрмљао: „Видиш, матори, сад смо исти тим. Он нас треба више него тебе.“

Када су студенти кренули напред, отац је видео како Марко и слични њему, робијаши преобучени у ред и закон, са уживањем пендрече децу. Видео је како Марков пендрек пада по рамену девојке.

Отац је спустио штит. Тај тренутак је био његов прави егзорцизам.

Те ноћи дошао је кући касно. Скинуо је униформу и бацио је на под, у ћошак, као гомилу прљавих крпа. Сео за сто и само рекао: „Видео сам звери у нашој кожи.“

Лука је ћутао. Између њих више није било потребе за тешким речима.

Следећих недеља пао је и деда. Старац је у својој собици, међу старим иконама, коначно схватио. Када га је Лука једне вечери питао: „Деда, када си последњи пут прочитао Јеванђеље о истеривању духова?“, деда је дуго ћутао. Следећег јутра угасио је телевизор усред Господаревог обраћања. „Молио сам се погрешном“, рекао је тихо. „То је грех који се не испира лако.“

Киша је падала као да небеса хоће да оперу све грехе када је Лука стао пред камере на тргу. Стотине младих стајало је иза њега. Професор Павловић је био у првом реду, седа глава пркосила киши као бели барјак. Декан је посматрао са прозора факултета, скривен иза тешких завеса.

Лука је угасио цигарету о пету. Погледао је право у објектив. Две речи које је носио у себи месецима – кроз свађу са оцем, кроз дедину тишину, кроз Павловићеве речи – коначно су изашле:

„ДОСТА ЈЕ БИЛО.“

Трг није експлодирао од беса. Експлодирао је од олакшања. Стотине гласова придружило се. Неко је заплакао. Неко је почео да пева. Отац, који је стајао у цивилу са стране, први је скинуо капу и пустио кишу да му опере лице.

Пад је дошао брзо. Дух се копрцао на екранима, претње су летеле, али нешто је већ било сломљено. Људи су излазили на улице – не да руше, већ да поново дишу.

Неколико недеља касније, Лука је довео породицу у Камениту Главу. Старац Јован их је дочекао пред црквицом. Отац је стајао поред, лакши за читав један живот који је провео у страху.

„Сине“, рекао је Старац и ставио руку на Лукино раме, „најтеже је било видети Звер у својој кући. Али кад си је препознао, она је изгубила моћ.“

Сунце се рађало иза највишег врха. Ветар је носио мирис мокре земље са равнице. Планине, брежуљци и магла стајали су и даље. Али сада су изгледали већи. Звона са старе цркве су се чула јасније.

Јер пад Духа није био крај. Био је то почетак сећања на оно што смо били пре него што смо заборавили да смо људи.