МЕРМЕР НА ТРАВИ

Од уметничке визије до јавног комуналног заборава

Ово је прича о камену који је имао несрећу да преживи своје време. О лепоти која је постала терет и о „Пољупцу” који је, уместо вечности, дочекао депонију.

Сјај аранђеловачког мермера

Пре више од четири деценије, под крошњама дрвећа у Буковичкој бањи, ваздух је треперио од звука длета и чекића. Манифестација „Мермер и звуци” била је више од културног догађаја; био је то космополитизам у срцу Шумадије. Најбољи светски вајари долазили су да у белом „Венчацу” пронађу скривену душу. Тај мермер, хладан и бео, био је симбол престижа и вечности. Уметност тада није била „трошак”, већ инвестиција у идентитет града.

Ћуприја као чувар лепоте

У то време, Ћуприја је знала своје место на мапи културе. Општина је одлучила да део те аранђеловачке магије пресели на своје улице и паркове. Откупљено је неколико скулптура, које су постале неми сведоци градског живота.

Четири камена стуба заузела су своју позижу на тргу.
Три скулптуре су нашле мир у Градском парку, пратећи шетње генерација Ћупричана.
Једна посебна, названа „Пољувац”, постављена је на тргу код тадашњег паркиралишта.

Деценијама је „Пољубац” стајао као симбол нежности усред градске вреве. Мермер је упијао кишу, сунце и погледе пролазника, верујући да је заиста вечан, као што су га учили његови творци.

Реконструкција душе

А онда је дошло време „прогреса”. Приликом реконструкције трга, неко је одлучио да се „Пољубац” не уклапа у нову, модерну визију бетона и асфалта. Скулптура је уклоњена. Али, уместо да буде враћена на почасно место, завршила је на најцрњем могућем одредишту – депоу Јавног комуналног предузећа „Равно 2014”, тамо где град одлаже своје мртве и свој шут.

Данас „Пољубац” лежи на трави (или у блату), заклоњен од погледа, на самој граници градског гробља. Тамо се вероватно чека оно што у овој земљи најбоље успева – заборав.

Култура као нуспроизвод

У данашњем свету политичког прагматизма, уметност је опасна јер је бескорисна – не може се „сипати у резервоар” и не доноси брзи профит. Ако „Пољубац” довољно дуго лежи у корову, постаће „ничији”. А кад постане ничији, пут је јасан:

Можда ће осванути у дворишту неког локалног моћника, као савршен детаљ уз гипсане лавове.
Или ће, „због оштећења”, бити поклоњен неком предузимљивом каменоресцу да од њега направи ексклузивне, мермерне пепељаре. Свакако су пепељаре потребније овом друштву него култура – у њих се бар има шта истрести.

Јер, зашто бисмо чували споменике љубави и уметности када можемо да славимо профит? Култура која не доноси гласове на изборима или новац у џеп, заправо је само грађевински отпад који заузима место за још једно паркинг место или киоск.

„Пољубац” на сметлишту је дијагноза једног времена у којем је мермер остао чврст, али су људи постали превише мекани на мирис новца.