ПРАЗНЕ РЕЧИ

Летња башта кладионице на почетку улице Цара Лазара била је пуна као да се у њој дели бесплатна будућност. У самом центру Ћуприје, између старих зграда са чијих су се фасада крунили слојеви прошлих времена, јунски ваздух је стајао тежак и густ, заробљен над поплочаном пешачком оазом.

Седео сам за столом у хладу и вртео кашичицу у другој кафи. На дну шољице се већ ухватио суви талог. За суседним столом, два момка су разговарала тако гласно да није било могуће не чути их.

— Народ је крив за све — рече први, палећи цигарету.

— Није народ него власт — одговори други, ударивши дланом о сто.

Онда су, по неком неписаном кафанском ритуалу, почели да набрајају шта све не ваља у држави. Реченице су им биле тешке, препуне речи које су некада покретале војске: народ, слобода, издаја, револуција, правда, част. Слушао сам их и размишљао како велике речи најлакше излазе из уста када човек седи у удобности, заштићен хладовином и туђим плаћањем туре.

На зиду изнад њих, изнад њихових глава, светлео је огроман монитор. Фудбалске утакмице, квоте и резултати смењивали су се брже од њихових политичких уверења.

— Бунимо се зато што се надамо нечем бољем — рече један од њих, стишавши глас.

Други климну главом.

— Нада је почетак сваке револуције.

У том тренутку обојица су погледала према екрану. Почела је нека утакмица из друге лиге, из земље коју вероватно не би умели ни на карти да покажу. Извадили су телефоне и проверили тикете.

Револуција је могла да сачека до полувремена.

На поплочаном тргу испред кладионице било је мало људи. Сунце је пржило отворени простор пешачке зоне. Прошао је пензионисани хирург. Ходао је споро, као човек који је некада у ћупријској болници спасавао туђе животе, а сада пази да не изгуби сопствени корак међу плочама центра.

Затим су прошле две старице. Носиле су торбе и разговарале о ценама у продавницама. Нико није говорио о револуцији. Само о чистој, огољеној математици преживљавања.

Изненада је преко трга, између старих градских фасада, пролетела девојка на електричном тротинету. Момци су заћутали. Испратили су је погледом, све док њено зујање није утихнуло даље низ Цара Лазара.

Неколико секунди касније наставили су разговор, као да паузе није ни било.

— Кажем ти, овако више не може.

— Не може.

Наручили су још две кригле пива.

Млада, прелепа конобарица их је донела без речи. Вероватно је већ сто пута слушала исте разговоре док је пребрисавала столове преко којих су се рушиле империје, а бакшиш остајао исти.

Погледао сам поново трг. Све је било мирно. Није било ни трага од револуције.

Само су се на електронском семафору банке прекопута смењивали бројеви курсева. Евро је тог дана вредео нешто више него јуче. Можда је у томе и био читав проблем.

Некада су људи веровали у Бога, у краља, у партију, у идеале, у љубав, у науку, у будућност.

На телевизору се зачу урлик спортског коментатора. Један од момака нагло скочи са столице.

— Гол!

Други подиже руке као да је управо освојио свет. Неколико гостију у дубини локала запљеска. На тренутак је читава башта оживела.

Затим је све поново утихнуло.

Погледао сам трг још једном.

Пензионисани хирург је већ био замакао иза угла. Старице су нестале у банци. Девојке на тротинету више није било.

Само су речи остале да лебде над столовима. Велике, важне и потпуно безопасне. Као празне лименке које ветар котрља преко пустог поплочаног трга, између тихих, старих зграда које су виделе и превише оваквих поподнева.

Погледао сам у телефон. Стигла је порука од жене: „Купи хлеб кад се будеш враћао“.

Устао сам, оставио новац за кафу и закорачио на сунце, у пешачку зону. На семафору банке бројке су се поново промениле. Сада су показивале само време које неумитно протиче, секунду по секунду, док су момци иза мојих леђа наручивали нову туру и поново почињали причу о правди.