Како је рођена „најлуђа ноћ“

Не могу да одолим жељи да не поделим један диван текст поводом првог дана Нове године. Верујем да аутор текста неће да се наљути на мене, јер се познајемо и ја га изузетно ценим као човека и свештеника.

Како је рођена „најлуђа ноћ“

(О хришћанској и нехришћанској Новој години)

ј. Срђан Антић

Увод

          Чини се да нема особе која макар у детињству није искусила оно свечано осећање приликом новогодишњих празника. Несразмерно је, с друге стране, мали број оних који Нову годину доживљавају као хришћански празник. Зато ћемо се у наредним редовима позабавити питањем како је рођена Нова година, када ју је и ко присвојио и, на крају, зашто су је претворили у „најлуђу ноћ“. Видећемо да је у питању била намерна, наметљива и чак агресивна дехристијанизација овог празника, са циљем постепеног потискивања утицаја Цркве у нашем народу.

„Преграде“ у времену

          Човек је, можда пре много чега другог, биће организације. Неуређеност човеку смета и он је још од када је људска раса настала покушавао да свему дâ лични печат    , баш на тај начин што је организовао свој свет, то јест простор, али и време у коме је обитавао. Сигурно да је организација простора очигледнија и чини се древнијом: станиште и изван станишта, потом твоје станиште и моје станиште, онда простор нарочито опредељен за ово или за оно и тако даље. У том су несумњиво велику улогу играле и природне границе.

Ипак, како је човек бивао све свеснији света око себе и његових тајанствених феномена (поменимо само месечев циклус и смену годишњих доба и помислимо како је чудесно то морало да изгледа нашим далеким прецима), тако су човеку по свој прилици све више бивале потребне и својеврсне „преграде“ којима би он организовао и време исто онако како је организовао и опредељивао простор. Тако се седмодневна недеља јавила већ око 2100. године пре Христа у Сумеру, а она се помиње и у асиро-вавилонском епу о Гилгамешу. Вавилоњани су, тако, празновали седми, четрнаести, двадесетпрви и двадесетосми дан месеца, када су се недеље груписале на основу природног месечевог циклуса. На те одвојене, или „зле“ дане како су их изгледа још називали, неке активности биле су забрањене. Знатно касније седмица је преовладала у свим цивилизацијама потиснувши другачије недеље, а било их је и осмодневних и деветодневних и других. Један од најзанимљивијих примера можда је онај из средње Америке, где је ритуални циклус од 260 дана бивао подељен у 20 недеља од по 13 дана, а било је и цивилизација код којих се број дана у недељи циклично мењао. У сваком случају, сама седмица била је добра основа, али није била довољна. Тако су се јавили празници.

          У време када су се потомци наших из раја изгнаних прародитеља, Адама и Еве, нашли у негостољубивој природи чије законитости нису разумевали и која мора да их је плашила, извесно да су били сувише заузети преживљавањем у тим оштрим условима, па нису могли да сасвим усвоје оно што су прародитељи искусили, доживели, и о чему су сасвим сигурно причали – сусрет са јединим и једним Богом. Ипак, богочежња родитеља није сасвим ишчезла и јавила се као неки од видова боготражитељства код потомака. И премда је већина повучена обманом обоготворавања персонификованих природних стихија пала у политеизам, сигурно да је код неког малог броја људи остала сачувана вера у једнога Бога. Тако се може сматрати да је појам о празнику на неки начин ипак повезан са оним најдубљим, исконским семеном боготражитељства.

Празник пре свега значи посвећење времена, означавање да време на празник није исто, обично као ван празника. Време на празник посвећено је Богу, а у част празника који је Бог оставио људима то време је средство и начин да они Њега славећи опет дођу у сусрет са једним Богом. У једном јудејском благослову баш се тако и каже – да нам празнике даје сами Бог.

Хришћански, пак, смисао празника јесте тајинствено узимање учешћа у историји спасења. Будући да је Црква икона Царства Божијег, у коме су у вечности сабрана сва времена, од настанка самог времена, па све до његовог преображења у вечност, Црква нас на тајинствен начин чини сапричасницима баш тих конкретних догађаја које литургијски прослављамо. То својеврсно иступљење из природног времена јесте освећено време. Мада су хришћани позвани да сведочењем Христа распетог и васкрслог стално собом освећују своје време и простор у коме живе и то пре свега хришћанским животом уопште. Све време Цркве, дакле, је посвећено, јер Црква је сама по себи стални празник радости оних који су уписани у Књигу на небесима, тј. оних који су крштени призвањем у заједницу са Христом. Све време Црква је посвећено, али је нарочито време освећено, то је литургијско време, када се сједињујемо са Господом.

Погледајмо сада шта празник значи за Словене који су примили хришћанство. Наша реч ‘празник’ потиче од старословенског праздьнъ, што значи „празно време“. Чега је то време празнично празно?

Живот у прошлости се од нашег живота у XXI веку можда највише разликовао у томе, што је сав био испуњен радом – свакодневним мукотрпним, физички и временски захтевним, од рађања сунца па до смираја дана. Није важно колико је неко био богат, свеједно је већину ствари које су му биле неопходне морао сâм да произведе и то од хране, преко одеће и обуће, па до покућства. Све до пре тридесетак година домаћице по нашим селима најчешће су саме месиле и пекле хлеб. Данас се хлеб једнако у домаћинствима и на селу и у граду скоро искључиво купује, а не меси се. Промена формата живота, нестајање вишечланих породичних заједница, у којима је сваки члан имао своје послушање, претежно старачка домаћинства на систематски запостављаном и разореном српском селу – све то довело је до тога да ретко где и још ређе кад замирише свеж, домаћи хлеб. Углавном, данас се све купује, па пошто имамо (доста?) слободног времена тешко нам је и да замислимо колико су се наши преци, и то сви неподељено, од деце до стараца, ангажовали у току сваког боговетног дана. Зато су и живели у тим великим породичним заједницама, јер осим поделе послова у оквиру бројне заједнице, они нису имали други начин да обаве и произведу све што им је било неопходно. Устајало се и пре зоре. Физички издржљивији мушкарци одлазили су на физички захтевније послове: орање, косидба, припрема огрева, оправка или изградња зграда и тако даље. Жене су одлазиле од куће да донесу воду са врела, да на потоцима перу веш, да се баве повртарским пословима или прерадом меса и млека, што се такође обављало у посебним објектима, изван саме куће, и што је све укупно такође било веома физички захтевно. Мања деца бавила су се чувањем стоке, а одраслија би била помоћ одраслима, док је најстаријима припадало чување куће, неретко и припрема хране и одржавање чистоће у кући. Поменимо и да је кућа све до пре двестотинак година (а понегде и дуго после тога) подразумевала само једну једину просторију, у којој су сви заједно обедовали и сви заједно спавали. Свако је, дакле, имао свој посао, на коме је био у потпуности ангажован. Већина тих послова обављала се ван куће, па чланови породичне заједнице време најчешће нису проводили заједно, него би се тек пред сумрак окупили на заједнички оброк и ноћни одмор.

Празник је, зато, био посебан дан, празан од рада (осим бриге о стоци, јер се занемаривање и злостављање стоке сматра тешким грехом). Празник је био дан који су чланови породице проводили заједно, у празничном расположењу. Често би неко од старијих (обично бака) у друштву неког од млађих (обично нешто одраслијег унука или унуке) одлазио на службу Божију. Пошто парохијских Цркава није било, до удаљених манастира одлазило се пешице и само о великим празницима, а то двоје у Цркви би својим присуством на служби пред Богом представали целу кућу.

А празници су такође служили и као миљокази у времену, јер је њихова реалност у условима тадашњег свакодневног живота била веома упечатљива. Према празницима су се тако памтила рођења и смрти и сви важни животни догађаји између ова два. Према празницима се постављао редослед послова, пољских и свих осталих.

Календари

          Циклична смена годишњих доба и промене у кретању Сунца, дакле природно опажање циклуса године, довели су до образовања календара као система за организовање дана у годишњи циклус. Исто као што се недеља различито доживљавала и бројала у различитим цивилизацијама, тако је и свака древна цивилизација имала свој календар. Разлика између мање обимне недеље и календара који захвата већи временски интервал јесте управо у томе што је календар заснован на годишњем циклусу. Сматра се да су мегалитске грађевине управо имале улогу у опажању протицања времена на основу кретања Сунца. Историја развоја календара веома је занимљива и узбудљива тема, али чак и њено најповршније излагање превазилазило би обимом опсег интересовања који је за нас сада важан. Ми ћемо се концентрисати на чињеницу да су на наш данашњи календар, за који се може рећи да је већ дуго у употреби, највећи утицај извршили јудејски лунарни календар и римски соларни календар. Лунарни су они календари који за основу свог опажања протицања времена узимају месечев циклус, док соларни календари као основну одредницу узимају привидно кретање Сунца, односно за меру године узимају једну Земљину револуцију око Сунца. Суштина је, међутим, у томе да у сваком календару година почиње од једног дана и једног се дана завршава. Сваки календар, дакле, има своју Нову годину. 

Свет у коме ми данас живимо није хришћански. Шта више, уме да буде баш наглашено и антихришћански. Али у фундаменту културе нашег света лежи синтеза јудео-хришћанског светоназора с једне и његове европске рецепције с друге стране, иако се то данас можда и не би могло на први поглед рећи. Из тог споја настао је и календар који је данас у најширој, глобалној употреби. Године 46. пре Христа Јулије Цезар установио је нови, соларни календар, који је за разлику од древног римског лунарног календара био много прецизнији и који је израдио велики александријски астроном Сосиген. Фантастично је како је то Сосиген без икаквих оптичких помагала, без помагала за рачунање, без папира и оловке на које смо ми данас навикли – дакле, само снагом свога интелекта, израчунао да година траје 365 дана и једну његову четвртину, па је увео преступну годину, која има дан више, како би ту разлику исправио. За нас, пак, важан је и новојулијански или Миланковићев календар, о коме ће нешто касније бити нешто више речи.

Где почиње круг?

          Најједноставнија дефиниција каже како је Нова година онај дан којим почиње календарски, односно датумски циклус. Изгледа да је већина култура које су користиле годишње календаре први дан године обележавале као празник. Ипак, иако смо ми навикли да је први јануар и први дан године, то није одувек било тако. Најранији записи о празнику Нове године потичу из отприлике 2000. г. п.н.е. са простора Меспотамије, а сами празник падао се негде око пролећне равнодневнице, дана који је имао велики значај у разним цивилизацијама. Древни Египћани, Феничани и Персијанци сматрали су да је година почињала око јесење равнодневице.

Најранији римски календар одређивао је да је први дан године први дан месеца марта, о томе сведоче и имена месеци од септембра до децембра. Испрва је древни римски календар имао само 10 месеци: март (назван по богу рата Марсу), април (чије име долази од латинског aperire – „отворити“, јер се тада отварају пупољци), мај (назван по Маји, богињи раста биљака), јун (назван по богињи Јунони), јул (који је добио име 44. г п.н.е. по Јулију Цезару), август (добио име по Августу Цезару око 8. г п.н.е.), септембар (што значи „седми“), октобар (осми), новембар (девети) и децембар (десети). Ливије сведочи да је други римски владар, Нума Понтилије, око 700. г. пре Христа увео још јануар (назван по богу врата и капија Јанусу) и фебруар (тако назван због обичаја жртвоприношења за учињене грехе, који се тада падао). А године 153. пре Христа почетак грађанске године померен је на први јануара, јер су на тај дан на дужност ступила двојица новоизабраних римских конзула. Ипак, тај датум није био коначно одређен, па се и после 153. г. п.н.е. Нова година прослављала и у марту.

Мора се признати да за пределе у појасу умерене климе и јесте некако најлогичније да година почиње у пролеће. Тада одлази зима, коју су изгледа сви индоевропски народи сматрали једном од персонификација смрти. Тада се буди природа и почиње нови животни циклус.

Јулијански календар прописује да година почиње од првог јануара и тога се касније придржавао читав римски свет. Јануар је баш због свој посебног значаја и добио име по Јанусу са два лица, који је такође био заштитник и промене и почетака. Испало је, тако, да једним лицем гледа у стару, а другим у нову годину. Иако не знамо баш најтачније како се то Нова година прослављала у антици, средњовековна западна Европа је изгледа новогодишњу светковину сматрала сувише паганским наслеђем, па је Други концил у Турану 567. г. својим XXII каноном такорећи забранио обележавање првог јануара као почетка године. Нова година се зато на различитим местима празновала у различите дане: или на Божић, 25. децембра, или опет 1. марта, или пак на празник Благовести, 25. марта, или на Васкрс. Што се западног света тиче, грегоријански календар из 1582. године поново је поставио почетак године на датум првог јануара, али се та календарска реформа тешко прихватала у протестантским земљама, које су још дуго славиле Нову годину у марту.

На православном истоку изгледа да је Нова година још из римског времена била повезана са празником обрезања Господњег. Осим тога, административни годишњи циклус у Византији отпочињао је 1. септембра по јулијанском календару, што се у наше време пада 14. септембра по грегоријанском, када је и Црква означила почетак литургијског годишњег круга непокретних празника. Изгледа да је и то утицало да и школска година у Европи почиње 1. септембра.

Поменимо и то да међународни стандардни календар (ISO) прописује да година почиње седмицом која садржи први четвртак у години, што значи да је први дан године увек понедељак, а да се може пасти у интервалу од 29. децембра до 4. јануара.

Али када тачно?

          Ако су различита друштва Нову годину прослављала у различитим периодима године, када је онда она тачно? У марту, ујесен или првог јануара?

Земљина путања је кружна, елипсоидна уствари, али за питање Нове године то је сасвим исто. У сваком случају, кружна путања нема почетак ни крај, круг је зато од прадавних времена симбол вечности. Астрономски се опажа неколико различитих интервала које све називамо годинама, а трајање им није једнако; то су звездана година, потом тропска, па аномалистичка и еклипсна година. Референтне тачке за сваку од ових година падају се у своје време, али ако не говоримо о перихелу, афелу или о гама и омега тачки, било који тренутак на путањи наше планете једнако је квалификован да баш он буде почетак године, као и било који други.

Ствар је у томе да је Нова година одређена нашим договором, она је плод конвенције, пре него астрономске стварности. А пошто је то тако, онда треба разумети да је календар ствар контекста друштва и да се и он може мењати, како се мења и друштво. Зато могу само да нас зачуде они, који неаргументовано календар доживљавају као божанску установу. Присетимо се да Господ позива Адама да именује све животиње; Бог жели да човек дâ свој лични печат свету који је Он створио. Тако, иако је календар сам по себи дат човеку као део Божијег откривења, овај или онај календар није божанска установа.

И поноћ, којом према часовнику почиње нови дан, није одраз астрономске стварности, макар не преко целе године, већ је ипак производ конвенције.

У сваком случају, на који год датум да се Нова година слави, њен долазак може се пратити имајући у виду временске зоне, па се тако може рећи да у нову годину прво улазе Линијска острва, а последња острва око Самое у Тихом океану.

Српске Нове године

          Модерно прослављање Нове године у наш народ су изгледа донели студенти из иностранства, а почело је да улази у моду између два светска рата, када је једна од карактеристичних одлика наше интелигенције било некритичко усвајање туђих обичаја и згражавање над сопственим наслеђем, као над нечим што је за стид и срамоту. На тај рефлекс покондирене тикве упозоравао је и осведочени пријатељ нашег народа, Арчибалд Рајс, али не само да његова упозорења није имао ко да чује, него је и после Другог Светског рата вајна пролетерско-народна власт наставила по истом, а можда и још горем курсу, који је трасирала наша прирпоста буржоаска интелигенција, која је баш супротно својим настојањима опостојила менталитет паланке у његовом најмање вредном и најмање аутентичном светлу. Тако је Нова година код нас отпочела посађена као нешто нехришћанско, грађанско, модерно и само себи сврсисходно.

У послератној Југославији се социјалистичка, касније „само-управљачка“ једнопартијска власт нашла пред изазовом: требало је потиснути црквене празнике које је народ поштовао и волео и на које је био навикао у смислу установљених временских одредница, оних миљоказа у времену, али на тај начин да то потискивање не буде отворено, већ што прикривеније. У том смислу, постоје записи да је нова власт не само дозвољавала, већ узимала и учешћа у појединим празницима, рецимо у проношењу Бадњака улицама неких градова у Србији 1946. и 1947. године, када су и припадници НОВ били на челу литија. Али, све је то била маневарска варка: исти новинари и исте новине који су на тај начин о томе извештавали, већ наредне године Божић представљају не само као превазиђен, већ и као непожељан празник, и то прво као реакционаран, а касније као великосрпску манифестацију.

Ипак, пошто је народ навикао на празнике требало је понудити некакву замену за оне празнике које је „народна“ власт желела да по сваку цену потисне и обеснажи. Зато су другови руководиоци велике напоре и знатна средства улагали у промовисање нових празника, празника комунистичке вере, који су постајали обавезни за све. Тако су уместо Васкрса и Ђурђевдана уведени 1. и 25. мај. Уместо Ивандана увели су Дан устанка. На почетку божићњег поста поставили су Дан републике, када се обавезно клало прасе, што све мирише јако неопагански. А како би потиснули Божић, другови су промовисали Нову годину.

Руку на срце, треба признати да је та скоро шизофрена наша подељеност између грегоријанског календара (који је увео краљ Александар), то јест Миланковићевог (који је 1923. године на конференцији у Цариграду предложила СПЦ, али га сама није и увела) с једне и јулијанског календара с друге стране ишла на руку друговима самоуправљачима. Јер се Рођење Христово – Божић, још од кад је тај празник установљен у Риму, прославља 25. децембра. И ми га данас тако прослављамо. Проблем је у томе што се 25. децембар по јулијанском календару, по ком календару се равна Црква, пада на 7. јануара по грегоријанском календару, по коме се равна друштво и наш свакодневни живот. Цркве које су прихватиле Миланковићев календар тај проблем немају, јер се Миланковићев и грегоријански календар слажу, макар за сада. Ипак, треба нагласити да православне Цркве које се више не равнају по старом, јулијанском календару, не користе грегоријански (или како га још зовемо – католички), већ Миланковићев календар који је предложила наша помесна Црква. У сваком случају, у нашим условима имамо парадокс да се Нова година пада пре Божића; наиме, грегоријанска Нова година бива недељу дана пре Божића по јулијанском календару, што је немогућа ситуација. Искористивши с једне стране ту околност, а с друге стране познату ненаклоност нашег народа према посту и уздржању, комунисти су Нову годину обојили најдречавијим бојама и створили „најлуђу ноћ“. Комунизам је био познат по веома строгом, привидном, лажном моралу, па су и упркос томе обликовали „најлуђу ноћ“ као време када је дозвољено, а чак и пожељно, да се човек, па макар и самоуправљач, „опусти“ и пројави оно најбаналније. И све то у последњој недељи поста. Пост, наравно, није обавезан за све, он се тиче само хришћана, али „најлуђа ноћ“ била је обавезна за све без изузетка. Нарочито су деца била подвргнута индоктринацији, како оној перфиднијој у оквиру школе, тако и оној примамљивијој са телевизије.

Следствено свему томе, Нову годину по јулијанском календару су како комунисти, тако и они који су представљали какав-такав отпор „народној власти“ прозвали – српском. Опоненти комуниста хтели су да истакну како прави Срби Нову годину славе тада, а не првог јануара по грегоријанском календару. Репресивна власт је, пак, празновање тог дана прогласила великосрпским иступањем, те иако није званично забрањена, ова прослава дефакто јесте била забрањена, јер ко би на таквој прослави био затечен, или би се утврдило да је је учествовао у њеној организацији, извесно би се суочио са оштрим последицама. После Ранковићевог пада и савезни и републички Кривични закон донели су оквир по коме се тумачењем могло санкционисати и слављење „српске“ Нове године.

Иако ми често и са неразумним поносом истичемо чувени српски инат као једну од најважнијих карактеристика нашег националног менталитета, ако је судити по делима, онда ни они што су у инат комунистима Нову годину по јулијанском календару прогласили српском нису били у праву. Тај маневар створио је конфузију која и даље траје и за коју само Бог зна колико ће потрајати и како ће се разрешити, а која ће се додатно заоштрити када јулијански календар буде закаснио још један дан у односу на грегоријански и Миланковићев, па када се Божић буде прослављао 8. јануара, а „српска“ нова година петнаестог.

Наши људи често заборављају да се против комунизма, као и против било ког другог непријатеља, не боримо инатом ни тврдоглавошћу, већ сведочењем Христа; не гневом, већ благошћу, а против тупог незнања боримо се посвећеношћу и знањем, а пре свега страхом Божијим.

„Благослови круг године“

          Чин Молепствије на Нову Годину изложен је у Великом требнику. У њему Црква произноси проубе да Бог „благодаћу човекољубља свог благослови почетак и ток године“, да опрости грехе које „починисмо у минулој години“, те „да дух прави обнови у срцима нашим, да нас утврди у православној вери и да нас учини ревносне за чињење добрих дела“.

Како смо раније видели, прослављање Нове године је старији феномен од Цркве, оно је већ био део света коме се Црква обраћала у својој проповеди. Али, како је то случај и са многим другим феноменима из наслеђа античког света, Црква је христијанизовала и Нову годину, дала јој хришћански смисао. Најпре, када је доживљај времена из перспективе Цркве у питању, треба да се присетимо како је Исус Христос „исти јуче и данас и довека“ (Јевр. 13, 8), те „ево сада је најпогодније време, ево сада је дан спасења“ (2Кор 6, 2). Зато хришћанин у прошлост гледа са покајањем, у будућност са надом, и то пре свега са надом у скори Долазак Христов, обожење човека и преображај твари; а око себе, што ће рећи на садашњост, хришћанин гледа са вером и љубављу. На живот који се одвија у времену хришћанин гледа са радошћу и захвалношћу, као на дар од Бога.

О том приступу времену, па тако и појму Нове године, говори и избор одељка из Апостола и Јеванђеља који се произносе на молепствију: „Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим“. И у молитви коју произноси свештеник чујемо то исто:

„Владару Господе Боже наш, изворе живота и бесмрћа, Створитељу целокупне твари видљиве и невидљиве, Ти си времена и године ставио под своју власт, и премудрим и сведобрим промислом управљаш над свим. Благодаримо ти за доброте твоје који си излио на нас у минуло време живота нашег; молимо Те, свемилосрдни Господе, добротом својом благослови годину која настаје; сачувај љубљене слуге своје, благоверне и христољубиве хришћане православне; умножи дане живота њиховог у ненарушивом здрављу, и даруј им успех у свима врлинама. Подари одозго и свима људима твојим добра твоја, и здравље и спасење, и у свему добар напредак. Цркву твоју свету, овај град, и све градове и земље, избави од сваке љуте напасти, и даруј им мир и спокојство, да би свагда произносили благодарност Теби, са јединородним Твојим Сином, свесветим и животворним Твојим Духом, у једноме бићу слављеном Богу, и прославили пресвето Име Твоје.“

Потом се произноси или Велико Славословље, или „Тебе Бога хвалимо“ светог Амвросија Миланског. У отпусту, пак, свештеник помиње обрезање Господње и светог Василија Великог, који се тог дана литургијски прославља.

Видимо да је читав чин прожет хришћанском надом и смерношћу, што је значајно другачијег карактера од комунистичке „најлуђе ноћи“ испуњене баналном кич естетиком. Руку на срце, сличан је правац, иако супротан смер и естетике тзв. српске Нове године, чији се идентитет исцрпљивао тиме што је била антипод оној комунистичкој Новој години. Ни у једној ни у другој нема места за Христа, за мољење Божијег благослова на све људе, како се то у молитви може чути. А без благослова Божијег лоше је почети било шта, камоли годину и лоше је провести и један дан, некмоли целу годину.

Закључак

          Као што је Адам свему што је Бог створио дао име, тако и Црква све осмишљава у кључу Христовом. Црква сав свет позива у заједницу са Христом, да би на крају све било обожено, прожето и испуњено божанством и вративши се на предпало стање све пројављивало лепоту Царства Божијег. Време у коме све постоји тајна је овога света. Благодат Божија већ сада освећује време и уписује га у вечност. Али и на непреображено време овога света ми призивамо благослов Божији.

То наравно значи да прослављање Нове године само по себи није нешто лоше. У својим дневничким записима о. Александар Шмеман често спомиње новогодишњу атмосферу као нешто свечано и достојно поштовања. Као неко ко има обавезу да сведочи Христа, хришћанин не треба да је „мимо света“, иако хришћани „нису од овога света“. Богољубље је човекољубље, па сведочити Христа увек значи чинити то пред конкретним ближњим: пред комшијом, странцем, пред сваким оним кога нам воља Божија донесе. Како је то повезано са Новом годином?

„Ако нам је Христос мера свега, све што чинимо постаје литургија“, учи нас свети Софроније Сахаров. Празник Нове године ослобођен идеолошког баласта и усклађен са богослужбеним уставом може да буде прилика да пројавимо радост хришћанског поуздања и начин да ту радост саопштимо свету који нас окружује.

На светог Константина и Јелену 2021. године