ПОГЛЕД КОЈИ ОСТАЈЕ

Јесен је стигла тихо, без драме. Октобар у граду који не инсистира на свом имену – можда Београд, можда не. Лишће је било на тротоарима, али није падало. Само је лежало, као да чека кошаву. Ваздух је био хладан, али не онако да ти сече кроз слојеве одеће, само довољно да те подсети да се закопчаш до грла. Људи су убрзано корачали. Све је било у некој пригушеној равнотежи.

Милан је имао педесет и неку годину, са линијама око очију које нису биле од смеха, већ од ноћи проведених на послу, од одлука које су се гомилале као папири на столу, од година које су оставиле траг на кожи и у срцу. Ишао је кроз Ташмајдански парк да скрати пут. Марама му је висила лабаво о врату, не као модни детаљ, већ као његов препознатљив стил немарности. Торба преко рамена – боје коже која се истрошила, била је тешка од лаптопа и папира. Кораци су му били равномерни, ни брзи, ни спори. Није подизао поглед према људима, али их је регистровао: жену са пијачним колицима, дечака у црвеној јакни, мушкарца са мобилним телефоном притиснутим уз уво. Миланово лице је било мирно, али не празно – имало је тежину коју доноси искуство, онај осећај да си видео довољно да не очекујеш више чуда.

Она се звала Кристина, од малена су јој тепали Тинче. Двадесет и нека година, са црном лепршавом, таласастом косом до рамена, која је падала слободно, у младалачком изгледу који је зрачио неком неоптерећеном слободом. Ишла је у супротном смеру, према Правном факултету. Носила је светлу јакну коју јој је мајка купила за рођендан прошле године. Кораци су јој били лагани, али сигурни, као да зна куда иде, чак и када не зна. Није се развртала и гледала наоколо, ни у мобилни који је држала у руци у џепу. Гледала је само напред, али са оком које је уочавало све: пукотине на стази испод ногу, дим од цигарета који се вијорио изнад декице који као да је заспао на клупи, осмех детета које је трчало ка мајци.

И онда се десило. Није било као на филму, није било музике у позадини. Само тренутак: очи се сретну на три метра удаљености. Његове – смеђе, са траговима умора у угловима, али будне, као да су навикле да скенирају простор. Њене црне, са мало смежуране боје око зеница, отворене, али не наивне. Није трајало дуго, тај поглед – можда секунду, две. Али у том тренутку се родила страст; сирова, интензивна, сензуална, као ватра која пламти од ништа, са жељом за додиром која удара јако као талас, која прожима сваки нерв.

У његовим очима Кристина је видела жељу – дубоку, неконтролисану, да се додирне њена црна лепршава коса, да се загрли ту, на сред парка, да се пољубе са интезитетом који би стопио јесен… Али немоћ је била ту одмах, као хладан зид: он са својих педесет и кусур, она са двадесет и мало – разлика која чини додир немогућим, као да их раздваја невидљива баријера, не само времена, већ и стварност, чинећи ту интензивну, сензуалну жељу болном јер знаш да не смеш, да би то било превише, превише интимно, превише забрањено. То је била она психолошка забрана коју је наметнула сама разлика у годинама, као невидљива ограда коју је свет подигао између њих, забрана која је само појачавала пламен, чинећи га још неконтролисанијим, јер шта је забрањеније од жеље коју ти тело осећа, а разум одбија?

Довољно је да се нешто стегне у стомаку, као да ти срце прескочи ритам, али не остави бол, само одјек те забрањене ватре. Није то била само топлина која се шири полако, као кад пијеш чај у хладном дану. Био је то пламен који гори, интензиван, недодирљив.

Милан је наставио да хода. Није се окренуо, иако је осетио неодољив мирис парфема. Али изнутра, у грудима, остало је нешто – та страст, не само тихи удар, већ жеља за додиром коју године чине немогућом, да осети њену младост под рукама, да се споји са том топлином коју види у њеним очима, али… „Зашто баш сада? Зашто не раније, кад сам био млађи?“ питао се он, корак му је успорио, али је наставио даље, јер зна да је то само тренутак, не живот. Није то била само немоћ пред нечим чистим; била је то борба са собом, пред младошћу која не зна да је лепа, која не тражи ништа, али даје све тим погледом – а он зна да не сме да узме, да додирне, да осети ту сензуалну топлоту. Осећао је напор да игнороше разлике, да оправда жељу која се рађа из ничега, али се гради као да је судбина, појачавајући је још више, јер шта вреди борба ако не чини воће слађим?

Кристина је прошла даље, али образи су јој поруменели, не од стида, већ од тог изненађења које те ухвати неприпремљног, од те ватре која се запалила у тренутку, од те сензуалне жеље која јој је прожимала тело. Шта је то у тим очима? Није као код осталих мушкараца које су биле прождрљиве када би је виделе. Ове очи су је само гледале. Успорила је мало корак, али се није осврнула, јер шта би рекла, нешто глупо, можда име? Није знала зашто – можда зато што је у тим очима видела нешто што није виђала код младића своје генерације, нешто дубоко, искуствено, што жели да додрне, да осети те руке на себи, да се поуздано ослони на то тело заборављајући на све, али разлика у годинама ју је зауставила. Срце јој је куцнуло јаче, али се смирило. Није се окренула. Само је наставила са тим чудним осећајем горчине немогућег. Било је то одбијање које није изречено, али се осећало појачавајући опсесију.

Три дана касније. Аеродром „Никола Тесла“, термин за лет у 14:25 за Франкфурт. Кристина је седела близу капије 12, у тамноцрвеном капутићу који је обукла, јер је знала како је хладно у Франкфурту. Кожна торба на коленима, карта у руци, мисли су јој лутале – раскинула је претходних дана везу са момком који је похотно желео само њено тело. Ваздух у терминалу је био густ од мириса дезинфекционих средстава и измешаних парфема, а жамор путника се мешао са најавом спикера. Ту, поред се, седели су путници за Париз, чекајући одложени лет, и она је чула фрагменте разговора: „За Париз, да, капија 15, мало су каснили због лошег времена.“ Није обраћала пажњу, али то је остало у ваздуху.

Милан је стигао раније. Торба за лаптоп преко рамена, пасош и карта у џепу. Одлазио је у Париз службено. Нервозно се шеткао, није могао да седи. Прошао је поред ње, гледајући у таблу са одложеним летовима. Сео је две столице даље. Крајичком ока ју је спазио и одмах је осетио треперење у себи. Дах му је био равномеран, али је срце мало убрзало. „Не окрећи се, само седи мирно, ово је случајност“, рекао је у себи. Али очи су га издале. И онда – поглед. Био је то тренутак који се растеже. Страст је експлодирала: у његовим очима… Забрањена страст.

Кристина је подигла очи привучена инстиктом који ти каже да те неко посматра. Његове очи су биле ту, на пар метара од ње, смеђе и дубоке, са тим траговима умора. У њима је видела страст. „Зашто баш сада, баш овде? Ако устанем и кажем нешто, шта онда?“, помислила је. Пред њима су летови на различите стране, обавезе које постоје. Немоћ пред судбином која их раставља. Разум те везује, не дозвољава ти да се предаш слатком греху.

У његовим зеницама је трепнуо пламен који се не гаси, у њеним очима он је видео себе. Не као мушкарца средњих година, већ као дечака који жели да потрчи, али зна да не може, а страст у њој је била одговор. Поглед је трајао довољно дуго. Судбина се не мења тим погледом пуним жеље, само се осећа. Грло се стегне од нереченог, срце трепери. Није било осмеха на уснама, само тај осмех у дубини очију.

Стигао је глас спикера: „Путници за Франкфурт…“

Кристина је устала полако, бацила је поглед ка њему – не директно, већ само крајичком ока, као да жели да задржи његов лик. Кренула је. „Само се окрени, реци ми: Срећан пут!“, помислила је.

Милан је остао да седи непомично. Није се окренуо за њом. А пожелео је да устане и само је ухвати за руку, без проговорене речи.

У авиону Кристина је седела до прозора. Везала је појас не размишљајући о томе. Није гледала напоље, већ унутра, у себе. Мисли су јој се вртеле око тог последњег погледа, оног на аеродрому. Није било додира, ни речи, ни имена – само очи. Његове очи, са нечим што су давале, а не узимале. Шта је то било? Само тренутак када ти очи кажу: „Разумем те, и то је довољно“.

Пропуштен сусрет – не први у животу, али овај је заболео некако другачије. Осетила је како јој се топи нешто у стомаку, не од узбуђења, већ од те мешавине лакоће и жалости. Као да је тај поглед био мост преко којег је прешла, али се не враћа, остављајући само одјек; „Шта ако?“. Није се питала да ли ће се поново видети, само је знала да ће кад стигне у Франкфурт и даље да мисли на њега.

У другом авиону, ка Паризу, Милан је седео у средњем реду до мушкарца који је већ заспао. И он је затворио очи мислећи на њен поглед, кратак као и остали, али дубљи, испуњен младалачком страшћу. Није то била туга, ни жаљење за нечим што није урадио. Била је то само немоћ. Пропуштени тренуци, неостварено нешто што би могло бити, а остане само у глави. Њене очи, отворене, са тим поверењем које не тражи ништа. Није то била љубав, она која траје и боли. Било је то само тренутно заљубљивање на први, други поглед. Она врста која се не претвори у живот, али се угради у њега.

Недељу дана касније, у Паризу, Милан је седео у малом кафеу на бродићу причвршћеном поред обале Сене. Кафа се хладила у шољи. Запазио је девојку са црном косом како пролази и срце му је задрхтало; „Да ли је то она?“ Осетио је жељу да је поново види, да јој приђе, да је загрли без изговорене речи. Машта га је обузела. „Није важно колико си млада, само ме додирни сада“, помислио је, „само за тренутак.“ Чак и сан може бити стварност на трен. Устао је, бацио евре на сто и отишао у кишу, са осмехом дубоко у очима.

У Франкфурту Кристина је шетала разгледајући излоге. У једном тренутку је у одразу стакла опазила њега. Не, није то био он. Зашто се он као некакав подстанар сместио у њену главу. Замислила је нови сусрет: у Паризу, поред Сене, у некој кафетерији на бродићу, далеко од Београда, далеко од стварног живота. Погледи би им се сусрели трећи пут. „Да ли он зна да ја мислим стално на њега? Да ли он мисли на мене?“

Ни у Паризу, ни у Франкфурту, они се нису срели. Али у њиховим мислима сусрет је трајао и даље, као да је стварност само позорница за оно што се дешава унутра. Милан је у киши поред Сене осећао њену сенку у свакој пролазници са црном косом, а Кристина је у одразу излога видела његове очи које је памтила боље него лице. Није било додира, није било речи, али је остао поглед – онај што се једном упише унутра и више не нестаје.

Тишина која не тражи одговор, али све памти, наставила је да их прати. И у томе је био крај и почетак: не љубав која траје, већ тренутак који остаје, као мост који се не прелази, већ само стоји – невидљив, али вечан.