КАФАНСКО РАЗГЛАБАЊЕ

Зима је стегла градић у срцу Србије, уз јутарњи мраз и кошава је допирала до костију. Снег се топи на улазним вратима кафане, кап по кап, а унутра – топлота од пећи на дрва, густ дим и мирис грејане ракије помешан са мирисом прженог лука из кухиње. На сваком столу карирани столњаци, мало уфлекани, али баш зато живи, као да свака мрља има своју причу. У углу, под тмурном сијалицом која трепери као да се колеба да ли да се угаси, седи саксофониста – мушкарац у танким фармерицама, очима затвореним као у молитви. Његов саксофон, огребан од времена, почиње тужном мелодијом, неком „Тамо далеко“ из ратних дана, која се претвара у џезовану народну песму. То је џез какав само Балкан може да роди: тужан као да саксофон плаче за слободу које нема. Из шубера кухиње чује се робустан глас куварице: „Телећа чорба је сервирана!“ – као да режира целу представу, а не само закаснели ручак.

За једним столом, у мрачном ћошку где се светло губи у диму, седе Милан и Радован.

Милан је крупан, шездесетих година, са густим брковима који му се преливају преко усана и дубоким, храпавим гласом који одјекује као из рудника. Носи вунени џемпер који има четири дугмета и капут пребачен преко наслона суседне столице. Радован је мршавији, четрдесетих, у сивом сакоу који му виси као на вешалици, са оштрим, ироничним гласом и очима које често склизну ка деколтеу келнерице – не зле нарави, већ као да траже утеху у нечему што је барем стварно.

Келнерица, млада жена у белој кецељи која истиче њен струк, доноси им нову туру домаће куване ракије, жуте као жута оса, и салату од киселог купуса посуту црвеном туцаном паприком. Њен осмех је више умор него радост, али очи јој засијају кад примети да је неко гледа – као да је то једини комплимент. У том тренутку, саксофон се пробуди, пратећи њене кораке између столова.

„Знаш ли ти,“ каже Милан, дувајући у чашу да охлади ракију, „да је Сретенски устав из 1835. био модернији од овога што ми данас живимо? Као да су ондашњи мудраци видели будућност.“

„Ма како то мислиш?“ одговара Радован, загризавши купус, али погледом и даље прати келнерицу која обилазећи сто заносно зањише куковима.

Саксофониста, као да чује питање, убаци импровизацију: дуг, вибрато тон који се шири по кафани као ехо из прошлости, џезофски бриџ између две ере.

„Тамо пише – власт је подељена: законодавна, извршна, судска. Кнез није могао сам да влада, морао је да се договара са скупштином. А данас? Један човек све држи – и парламент, и владу, и судије. Као да смо се вратили у средњи век, само са мобилним телефонима.“

Радован се насмеје, глас му оштар као месарски нож: „Значи, вратили смо се пре 1835. године. Само што сад немамо кнеза, него председника са летећим аутомобилом. А и кнез бар није твитовао.“

Саксофон у углу одсвира дуг, подсмешљив тон, као да потврђује речено.

„Ајде сад ово,“ наставља Милан, машући руком као да црта мапу неке изгубљене земље. „Народна скупштина је морала да одобри порезе и да контролише финансије. Замисли – 1835! А данас? Скупштина само диже руке како им се каже, кад чује звонце. Као дресирани кучићи у циркусу.“

„Па то ти је као кад у кафани наручиш мезе,“ каже Радован, наврнувши чашу, „не питаш шта има, него ти донесу шта газда хоће. А ако пожелиш, стиже ти газдин дуплирани рачун.“

Саксофон одговори блузом о изгубљеној правди.

За суседним столом двојица младића, са навијачким капама на глави и пивском пеном на уснама, расправљају о фудбалу: „Партизан је бољи, црно-бели су душа!“ – „Звезда је држава, брате, са звездом на небу!“ – и сви се смеју гласно, као да је то једина полтика коју разумеју. Келнерица их смирује, стављајући руке на бокове, али уз осмех, као да је навикла на такве битке – боље фудбал него прави ратови. Саксофониста, осећајући буку. Пређе у лагани свинг, џезофски ритам што се уклапа са њиховом виком, као да их укључује у своју мелодију, претварајући кавгу у хармонију.

Милан отпије гутљај из још топле чаше, ракија му пали грло, и додаје: „Устав је укинуо ропство, прогласио једнакост, неповредивост дома, слободу мисли. А данас? Имаш све то на папиру, али кад ти дођу извршитељи, питаш се где је та неповредивост. Домаћи ратови, само без пушака.“

Радован подиже празну чашу, погледом испрати келнерицу која пролази поред, носећи тањир са пихтијама, па каже: „Значи, брате, ми смо имали Европу на папиру пре два века, а данас имамо Балкан у пракси, али са мирисом барута у ваздуху.“

Милан се насмеје и куцне чашом о Радованову: „И све то уз грејану ракију и кисели купус. Ето ти српска демократија – устави долазе и одлазе као гости на славу, а кафана остаје. Она је једини устав који се не мења.“

Саксофон се ушуља, са тоновима што се спуштају ниско, џезовски бас који вибрира кроз кафански под, као да потврђује: да, то је наша судбина. На тренутак, сви у кафани заћуте, као да слушају исту истину – ону коју ветар доноси са Мораве, а ракија чува у чашама.

Келнерица се окрене ка њима, осмехне се стварно овога пута, и запита; „Још једну рунду, господо? За стару Србију.“ И осмех се врати, тих, али топао. Саксофониста отворишивши очи, полако поче нову импровизацију – „Сретенски џез“, како га је неко у себи назвао, мелодију за устав што се свира у кафани, а не у парламенту.