ОЗНА СВЕ ДОЗНА

Свако воли да сакрије оно што му није по вољи да други сазнају. Не због моралних принципа, некакве срамоте или слично. Једноставно постоји потреба у човеку да своје унутрашње немире сачува само за себе. Као што је, рецимо, прва заљубљеност на почетку пубертета. Па још када та прва љубав није обострана…

Беше време када није смело да буде тајни, када је морало да се зна све.

Свака улица је имала човека „повереника“, свака велика зграда је имала „повереника“, на сваких десет људи био је по један „повереник“, у свакој канцеларији био је „повереник“, у свакој продавници био је „повереник“, у свакој кафани био је бар један „повереник“… Још мало па да свако има своју личну „сенку“. И „повереник“ је имао свог „повереника“.

Тако је ОЗНА преузела од Стаљинове тајне полиције принцип да агената буде свуда. Чланови Комунистичке партије Југославије морали су да буду шпијуни. О свакој особи је постојао досије, а не само о противницима власти. Додуше било је разних категоризација грађана, почев од слова „А“ па даље по абецеди (не по азбучном реду).

Одељење за заштиту народа (ОЗНА) створена је 13. маја 1944. године као јединствена служба за обавештајне и контраобавештајне послове Народноослободилачке војске у Другом светском рату. Скоро две године касније ОЗНА је реорганизована у УДБУ и КОС. Први међу првима је био Александар Ранковић – друг Лека.

Чланови Комисије за архиву Војно безбедносне агенције нашли су у документима ОЗНЕ и један извештај партизанске 47. Дивизије стациониране у Ћуприји од 15. новембра 1944. године.

У том извештају пише следеће: „Да би испунили задатке постављене од нашег народа и наше Партије, морамо својски прионути на рад и постати мајстори свога посла. Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције – издајника – њихово истребљење из самог корена и давање власти народу. Да би успели у овоме, морамо пре свега подићи и учврстити организацију ОЗНУ… Приметио сам и достављено ми је да се стрељање не врши како треба, односно, да се не врши конспиративно.“

Та 47. српска дивизија НОВЈ формирана је 1. октобра 1944. године код Лебана. При оснивању у њен састав су ушле Петнаеста српска бригада из 24. дивизије и новоформиране 28. и 29. српска бригада. У време формирања имала је око 4700 бораца. Под својом командом имала је Лесковачки, Јабланички, Пусторечки и Добрички партизански одред.

До краја октобра 1944. године на подручју Јастрепца, Топлице и Косанице, а од новембра у источној Србији и касније око Ћуприје, Крагујевца и Краљева, дивизија је чистила терен од остатака четничких јединица. Почетком маја 1945. пребачена је у Славонски Брод у састав Прве армије где је и расформирана, а њеним људством попуњене су остале јединице.

У то време је у Зајечару шеф ОЗНЕ био електричар из Ћуприје Ј. Раутовић. Тада су у Зајечару и у Бољевцу „нестали“ многи виђенији људи – свештеници, учитељи, судије, адвокати, трговци, инжењери, професори…

Комуниста у Ћуприји уочи Другог светског рата није било много. Прва партијска ћелија КПЈ је настала тек 1938. године.  У време када су Стаљин и Хитлер потписали пакт о ненападању, непосредно пре него што су поделили Пољску на два дела, Ћупричани су једино бринули да ли ће година да буде родна, после жетве пшенице да ли ће да буде довољно кукуруза и шећерне репе. Ситносопственички дух је био изнад свега.

И када су Немци са Бугарима у априлском рату окупирали Ћуприју у граду је лако створена нова државна Недићева власт. Због Стаљиновог и Хитлеровог пакта о међусобном ненападању и подели сфере утицаја, комунисти су били лојални новој власти. Тек када је Немачка напала СССР, чланови КПЈ су добили јасан задатак да морају да помогну Стаљину и да елитне немачке војне јединице по сваку цену задрже на Балканском полуострву.

Осим у првој години рата, у Ћуприји и околини више није пружан значајнији отпор окупатору. Немци су експлоатисали угаљ са Кучајских планина и њихови железничари су га транспортовали за своје потребе. Тада је за Трећи рајх био од изузетне важности саобраћајни коридор од Солуна долином Вардара и Мораве. Отуда су Енглези 1944. године дали задатак Титу да на југу Србије организује партизанску војску која би ометале кретање немачких јединица.

Ћуприја је заједно са Параћином и Јагодином ослобођена октобра 1944. године доласком Црвене армије. Тако је у Ћуприју стигла и 47. српска дивизија НОВЈ, па је у новембру месецу настао поверљив документ ОЗНЕ о стрељању које се у Ћуприји не врши како треба, односно, да се не врши конспиративно!

Тамница и мучилишта у Ћуприји и у околним селима било је на разним местима, на истим оним местима која су и Немци и Бугари користили у окупираној Ћуприји. Велика сала ћупријског биоскопа је служила као сабирни центар за сва сумњива и неподобна лица. Подрумске просторије појединих кућа, али и зграде ондашње општине (данашња зграда Фонда ПиО), затим зграда окружног затвора у непосредној близини градске цркве, као и објекти у кругу касарне, служили су и окупаторима и ослободиоцима у исте сврхе.

Ниједно од ових мучилишта није на достојан начин обележено, напротив.

Истина ипак не може вечно да се скрива.

„Повереници“ или цинкароши или просто тајни агенти ОЗНЕ, радили су свој „посао“. Тако су многи више или мање угледни Ћупричани, али и обични сељаци, ђаци, свештеници и остали грађани, стављани на спискове домаћих непријатеља и народних издајица. Некима је суђено, неки су послати на Сремске фронт, неки су одведени у затворе у Јагодини и у Крушевцу, а некима се једноставно изгубио сваки траг.

У Ћуприји су људи ноћу стрељани у кругу касарне, поред Велике Мораве и на другим незнаним местима. Нису сахрањивани, пре свитања су закопавани у земљу или у моравски песак.

Нико није смео ни да пита где му је нестао рођак, комшија, колега. Ћутање је имало своје јасно значење.

Имена мањег дела страдалих грађана су након више од пола века прикупљена. Тек средином 2009. године је формирана „Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године“.

Остао је из тих времена само страх у људима. И „повереници“ су се доживотно плашили других „повереника“. Комшије су зазирале од комшија, љубавници од љубавница, колеге од колега, ученици од ученика… Свако је сумњао у сваког.

Било је важно да постанеш члан партије. Једино си тако могао да се запослиш, да напредујеш на радном месту, да се надаш стану, да ти дете добије школску стипендију, да имаш привилегије које не би никад стекао да ниси члан партије.

На изборима се гласало „тајно“ стављањем гумене куглице у кутију. А „ћораве кутије“ су служиле да се открију затуцане будале и глупаци. Такав је тада био начин гласања – несхватљив данашњим гласачима.

Рекло би се да свака власт користи силу да би се одржала. А комунистичка власт је дошла у српске градове након ликвидације најмање 60.000 становника који су били означени као „недићевци“, „сарадници окупатора“ и „народни непријатељи“.

Сећање на те страдалнике је избрисано из колективног памћења. Али у људима није избрисан страх од власти, од разних „повереника“…

Не постоји нешто што може вечито да буде тајна.

Пре или после све се сазна.

Световид је код старих Словена био паганско божанство, а можда и српски врховни бог. Даје наду да свако може да прогледа и види истину која не може да се сакрије!