Ћупријске улице – БУЛЕВАР КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ ОСЛОБОДИОЦА

Римски миљоказ је велики камени стуб на коме су уклесана имена римских градова са бројем који је означавао удаљеност у „миљама“. Миља је већа од километра за око 1,4 пута. Лутајући кроз Рим доспео сам и на место одакле је све почињало пре два миленијума. Иако сам био опчињен лепотама древног града у једном тренутку сам се запитао а где се у Хореум Маргију (Horreum Margi) налазио миљоказ.

Да, стварно где је био смештен „ћупријски миљоказ“ на том чувеном путу „Виа милитарис“ (Via Militaris) који се протезао од Виминацијума ка Наису?

Хореум Марги је са дрвеним мостом на каменим стубовима преко Велике Мораве био центар овог дела наше данашње Србије. Путеви из утврђења су ишли на све стране света. Могу само да замишљам миљоказ који се највероватније налазио на централној раскрсници унутар градских зидина. А путеви који су ишли ка Нишу и Зајечару имали су трасу која највише одговара положају данашње ћупријске улице Булевар Краља Петра Првог Ослободиоца.

Тек средином претпрошлог века изградњом дрвених мостова на Великој Морави и формирањем Јагодинске махале која је пролазила поред ћупријске цркве, Цариградски друм је променио правац пружања разликујући се од римског војног пута. А главна ћупријска улица је оформљена изградњом великог дрвеног моста на месту где се данас налази „Жућко“, од милоште због своје неуобичајене боје назван гвоздени мост на Великој Морави.

На старим ђенералштапским топографским картама виде се улице које су спајале железничку станицу са центром Ћуприје, као и улице које су биле део Цариградског друма. Уочава се и улица која се пружа ка Супској (Via Militaris).

После Великог рата, па све до доласка комуниста на власт, улица која је спајала железничку станицу са касарном звала се Милоша Обилића, касније Булевар ЈНА. Главна улица између мостова на Морави и Раваници је носила име Краља Петра Првог, касније Титова улица и данас Карађорђева улица. Продужетак Цариградског друма од Микићевог моста ка Славији била је улица Краља Александра, касније улица 29. Новембар, а сада Кнеза Милоша.

Данашња улица Краља Петра Првог Ослободиоца претходно је носила име по Моши Пијади. У ћупријским причама сам записао да је Моша некада келнерисао у Ћуприји.

Тенкови из ћупријске касарне крећући се ка Везировом брду и параћинском Бошњану користили се улицу Моше Пијаде и Сремску улицу, па је некако настала потреба да ове улице добију калдрму пре већине осталих ћупријских улица.

Огромном вољом Ћупричана који су увели самодопринос изграђене су скоро све ћупријске улице. И тако је асфалт заменио блато и прашину.

Калдрма у улици Моше Пијаде је прекривена слојем асфалта тек након што су остале улице модернизоване.

На радост и ћупријских фијакериста престало је неподношљиво труцкање по каменој коцки. Потковице на коњским копитама више нису варничиле када би фијакериста ошинуо бичем коње.

Асфалту су се радовала и деца, јер су могла да возе бицикле и ролшуе које су се разликовале од данашњих ролера.

Можда су једино патили вулканизери и аутомеханичари, јер су нестанком калдрме изгубили знатан део посла и прихода. По равном асфалту чуло се само тихо зујање гума на точковима.

Самодопринос грађана није био толико велики да би се у улицама изградили и тротоари. Уосталом док је било мало аутомобила пешаци су могли да се безбедно крећу  коловозом. Комшије су радије правиле травњак са цвећем испред својих дворишних ограда. Постављали су и дрвене клупе на којима су седели док је сунце грејало, односно док их киша и снег не би отерали кући. Доконе жене су повремено у току дана износиле џезве са кафом. Пратиле су сваког ко би прошао улицом. Не каже се узалуд да су биле боље од данашњег видео надзора. Од њиховог будног ока није могла да се сакрије ниједна швалерација.

Улицу Моше Пијаде насељавали су некада углавном земљорадници. Живеле су ту ћупријске породице Ћурић, Петковић, Митровић…Било је ту и породица железничара и шећеранаца, углавном потомци сељака из Жировнице која је вољом Милоша Великог на силу пресељена у Ћуприју. Временом је остало још само пар старих кућа које сведоче о времену почетка двадесетог века. У средини тих кућа налази се велика зидана пећ, која је отворена с једне стране као прави камин. Тако је могла да се греје цела кућа у исто време. Једна од тих старих кућа је била дом Баба Јуле, јунакиње једне моје приче, жене која заслужује да јој Ћупричани подигну споменик.

Нова времена су донела и нове куће. Када се погледа преко плота у двориштима могу да се запазе још понеки чардак или кош за кукуруз, помоћна кућа претворена у гаражу или прелепи ружичњаци. У дну једног дворишта налази се и клуб „БЕЋАР“ о коме сам писао.

Сточни запис се у Ћуприји налазио баш у данашњој улици Краља Петра Првог Ослободиоца. Ако то није грех, онда је бар велика штета што је нестао у бурним комунистичким данима.

На крају улице гледано према Славији налазило се некада и фудбалско игралиште о коме ми је причао Апа Кикуљанац, још једна личност из мојих ћупријских прича. Очекивао би свако да сада на крају улице уместо шуме буде уређен градски парк, са осветљеним стазама за шетаче и рекреативце, па и за младе заљубљене парове. Клупе у том нестварном парку обећавају пред сваке изборе и они који су на власти и они који би хтели да дођу на власт.

Додуше, можда ту шуму треба оставити такву каква јесте, јер се у Ћуприји ионако рађа све мање и мање деце. Па је тако и друга градска основна школа остала скоро без довољно ђака. На почетку се ова школа звала по Краљу Александру, сину Краља Петра Првог Ослободиоца.

Нада за садашње становнике улице постоји, јер на то указује пар рода које сваке године у гнезду на врху једне уличне бандере донесу своје потомке. Тамо где се рађају роде, рађаће се и деца. Мада се данас бојим да ће овај пар верних рода да побегне из улице. Отераће их силни возачи аутомобила и аутобуса који су изнуђено након реконструкције главне ћупријске улице морали да замене цариградски пут за Виа Милитарис.

Ето, после скоро два миленијума, опет постаје актуелан некадашњи војни римски друм који данас спаја Ћуприју и Параћин. Да ће и то да се догоди, бар ја нисам никада очекивао.

Асфалт преко калдрме се оштећује, па све више има рупа на коловозу. Лепо је време, па возачи благовремену скрећу лево-десно да не би оштетили возила. Али када дође први снег и мраз, не верујем да ће улица Краља Петра Првог Ослободиоца да остане проходна за возила. И асфалт и калдрма нестаће испод точкова аутомобила. Ваљда ће неко касније да се сети да су у овој улици неопходни и тротоари за пешаке.      

Ћупријска улица БУЛЕВАР КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ ОСЛОБОДИОЦА заслужује да се о њој и њеним житељима напише још много занимљивих прича. Моја маленкост је забележила тек неколико чињеница.

Душан Стаменковић

2 thoughts on “Ћупријске улице – БУЛЕВАР КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ ОСЛОБОДИОЦА

Add yours

  1. Sada sam saznala da stanujem u ulici koja je nekada bila deo Carigradskog druma i da i ona ima istorijski značaj.Divno
    Samo da sada preživimo ovoliki saobraćajni tranzit kroz našu ulicu.
    Divna priča Dušane uz pominjanje naše čukun babe Jule koja zaista zaslužuje obeležje u našoj istoriji i našem
    gradu
    Hvala Dušane

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: