ЋУПРИЈА – УГРИЗ ПАЦОВА – Душан Стаменковић

Ћуприја

Ћуприја није само варош у Поморављу. Она је слојевита историјска престоница, град који носи у себи трагове Винчанске културе из откривених археолошких насеља Стублине и у Краљевом пољу, војни логор Horreum Margi на римском путу Via Militaris, средњовековно име Ravanelo, потом насеље Равно, и најзад — Ћуприја. Сваки од тих слојева сведочи о континуитету живота, о месту које је било стратешки важно за царства и државе, али и за обичне људе који су ту градили своје куће, своје руднике, своје цркве.

Међутим у двадесетом веку, Ћуприја је постала жртва једног тихог, систематског процеса. Као што пацов не напада фронтално, већ гризе у мраку, тако је и град постепено остајао без својих виталних делова. Територије су одузимане и припајане суседним општинама, рудници су администартивно измештани, територијалне границе су цртане против природне логике слива Раванице. Све се то дешавало „на силу, без референдума“, без воље народа, у сенци политичких одлука и административних трикова.

Златно доба Ћуприје

Указом краља 1931. године формиран је Раванички срез са седиштем у Ћуприји. Град је постао административни центар са судом, полицијом, техничким одсеком, артиљериском школом, окружном болницом са лекарима специјалистима и добро опремљеним апотекама. Наравно да је у граду било и више банака које су пратиле индустрију и трговину.

Ћуприја је од раније већ имала прву српску војну касарну (1837), постала је железнички центар на прузи Београд–Ниш, станица за чувени „Оријент експрес“, и раскрсница пруга које су водиле ка Сењском Руднику, Сисевцу и Равној Реци. Манастир Раваница и цркве у рударским колонијама сведочили су о духовном значају града.

По броју становника Ћуприја је престигла суседне градове, а економска и културна снага учинила је да град постане срце Поморавља.

Прва одузимања

Први угриз пацова био је одузимање виталних делова територије. Раздвојени се Сење и Сењски Рудник, иако је то одувек била једна целина. Сисевац и Стубица, иако у географском и саобраћајном смислу ближи Ћуприји, припојени су Параћину.

Народ није имао право гласа. Одлуке су донете у тишини канцеларија, а последице су осетили грађани.

Нове границе 1962.

Шездесетих година прошлог века процес добија „легалну форму“. Природна логика сливова река занемарена је у корист политичких интереса. Горњи ток Ресаве постаје спорна територија. Црвене линије на картама означавају нове административне границе између општина Ћуприје, Параћина и Деспотовца.

Сењски Рудник и Стубица

Ћуприја губи своје срце. Сењски Рудник – један од најзначајнијих рударских комплекса, са сопственом железничком везом са Ћупријом и духовним центром, насилно, без воље становника, измештен је из оквира Ћуприје.

Слично се догађа и са селом Стубица, које је удаљено од Сења само пар километара. Наједном стубичке њиве допиру да самих капија Добричева, пролазе поред села Батинац и досежу до периферије Ћуприје. Становнице и даље путују у Ћуприју, јер им је Параћин превише далеко.

Ово није био случајан чин, већ систематски образац: слабљење локалних центара кроз одузимање виталних територија.

Сливна подручја и административни трикови

Природна логика река — Велика Морава, Раваница, Црница, Ресава – вековима је одређивала границе живота. Али административне одлуке су их прекрајале против географије.

Ћуприји су одузимани делови који природно припадају њеном сливу, а припајани суседним општинама. На папиру је све изгледало „правилно“, али у стварности то је био још један угриз пацова.

Воља народа

Први разговори на тему припајања Сењског Рудника, Ресавице, Равне Реке и Сисевца општини Ћуприја вођени су у генералној дирекцији „Рембаса“ у Ресавици у присуству господина Чедомира Ђорђевића, генералног директора, и предствсникс грсђснс 1989. године.

Мештани Сењског Рудника на референдуму 1990. године доносе закониту одлуку да се понови припоје Ћуприји. Одговарајуће министарство потврђује легалност референдумске воље грађана. Закон је на њиховој страни. Упорно се боре да остваре своје право. Успевају да Скупштина општине Ћуприја у периоду 2006.-2008. године донесе одлуку да се прихвата повратак Сењског Рудника у општинске границе. Министарство за државну управу и локалну самоуправу је 20.02.2007. године потврдило право мештанима Сењског Рудника да се издвоје из општине Деспотовац и припоје општини Ћуприја. Стручни елаборат поткрепљује легитимну вољу мештана. Узалуд, јер извршни општински органи не спроводе скупштинску одлуку. Све остаје само мртво слово на папиру, а обећање остаје лудом радовање.

Савремени угриз

Као што је Ћуприја некада била симбол снаге – војне, рударске и железничке – тако је данас симбол постепеног слабљења. Старе фабрике су угашене, од хала су остали само голи зидови. Уместо на девастираним површинама уништених предузећа, плодне моравске њиве се претварају у нове „индустријске зоне“, а „Лудо поље“ постаје „Индустријски парк Добричево“, без јасне стратегије. Културни живот се лагано гаси и град губи свој идентитет. Архелоге замењују дивљи трагачи за изгубљеним благом. Главна туристичка атракција постаје „цреваријада“, једна од безброј „…ијада“ у српским селима и градовима.

То је исти процес, исти угриз пацова, само у новом облику: тихо, систематски, без воље народа.