Слика која недостаје

Живела је у малом изнајмљеном стану на трећем спрату. Мирис старих тепиха и туђих вечера увек је остајао у ходнику. Унутра је било уредно, скоро празно: сто, радни сточић са лаптопом, полица са књигама, кревет, ормар. На прозору – саксија са стабљиком која већ годинама одбија да процвета.

Имала је близу четрдесет, али је изгледала млађе. Кратка коса, витак врат, лице које је већ носило своје линије, а опет задржало неку девојачку свежину. Облачила се једноставно, али тако да јој је и даље стајало. Када би се ретко осмехнула, осмех је био топао и ненамеран, као да се извинила што је уопште привукла нечију пажњу.

Сваког јутра исти редослед: седам сати, кафа, аутобус, факултет. Увек исто место поред прозора, исти поглед на исте фасаде, исте семафоре. Асистенткиња на катедри. Мала канцеларија, полице пуне фасцикли, студенти који долазе по савет, колеге које је цениле. Живот уредан. Живот који се не буни.

Једне вечери, после касног предавања, пролазила је поред мале галерије коју је годинама заобилазила. Врата отворена, светла упаљена. На тренутак је застала, па ушла.

Унутра – бели зидови, апстрактне слике, боје које се сударају и распадају. Ходала је полако. Људи су је погледали, неки дуже него што је пристојно.

Онда га је видела. Стајао је испред великог платна, леђима окренут улазу. Када се окренуо, погледи су им се сусрели – кратко, без осмеха, без речи. Само тај тренутак.

Померила је очи на његову леву руку. Прстен. Танак, сребрн, дискретан. Није знала да ли је то брачни или само накит. Није ни желела да зна. Само је регистровала чињеницу, као да је неко упалио сијалицу у мраку.

Он се после неколико секунди окренуо, погледи су им се сударили. Очи у очи.  

Оборио је први поглед и отишао ка другом делу галерије. Она је остала испред слике, гледајући у хаос боја као да би јој могао нешто објаснити.

Следећих недеља галерија је постала део њене рутине. Присетила се својих средњошколских дана. Тада је, на позив једног уметничког фотографа, позирала у његовом атељеу. Била је млада, али већ тада лепа и шармантна, са природном грациозношћу која је пленила.

Једна од тих фотографија касније је била изложена на школској изложби. Сећање на тај тренутак враћало јој је осећај да је уметност увек била део њеног живота, да је њено лице и њена појава већ једном били препознати као вредни приказивања.

Зато је сада, док је стајала у галерији као посетилац, осећала да није странац у том простору. Њено присуство било је природно, као да је сама постала део изложбе – лепа жена која гледа у слике, али и сама носи у себи слику која недостаје.

Улазила је, стајала пред платнима, чекала. Чувари су је већ препознавали, климали главом. Понекад би јој се неко од посетилаца обратио – она би се учтиво насмешила и вратила поглед на зид.

Он се није вратио.

Почела је да обилази и друге галерије у граду. Увек иста тишина, исти бели зидови, иста мала напетост у грудима када би угледала мушкарца сличног стаса. Увек исто разочарање. Увек иста тишина после.

Једне вечери, док је стајала пред платном пуним плавих и црних линија, схватила је да више не тражи баш њега. Тражила је онај осећај – мали прекид, пукотину у равном току дана. Нешто што није морало да се заврши, нити да се објасни.

Када је изашла, снег је почео да пада. Улице су биле исте, али ваздух некако лакши.

Код куће је села за сто. Шоља од јутарње кафе још је стајала тамо. Погледала је цвет у саксији – и даље без пупољака. Овог пута није осетила уобичајену благу раздражљивост.

Узела је оловку и на празном листу поред шоље нацртала једну једину, дугу, криву линију. Није била ни налик на слике из галерије. Била је само њена.Ставила је оловку и угасила светло.

У мраку је остала само та танка линија коју нико није видео – и то је било довољно.

Следећих дана наставила је да црта. Не слике, не форме које је видела у галеријама, већ линије – дуге, кратке, криве, понекад једва видљиве. Линије које су биле њене.

На радном сточићу поред лаптопа гомилали су се листови. На некима је било само по једна линија, на другима мрежа која се укрштала и распадала. Није знала шта ради, није имала план. Али осећала је да је свака линија мала пукотина у њеној свакодневици.

У канцеларији је и даље прегледала студентске радове, држала вежбе, одговарала на питања. Колеге су је поздрављале, студенти је поштовали. Али сада је у њој постојао скривени простор – простор у коме је постојала она и њене линије.

Једне вечери, враћајући се кући, поново је прошла поред галерије. Светла су била упаљена, људи су улазили и излазили. Застала је, али није ушла.

„Нема га,“ помислила је. „И не мора да га буде.“

Наставила је да хода кроз прљав снег, осећајући како јој кораци остављају трагове који ће нестати до јутра.

У стану је упалила лампу и погледала своје листове. Један је издвојила – линија која је кривудаво ишла од врха до дна, као да је хтела да побегне са папира. Ставила га је на зид, изнад радног стола.

Први пут после дуго времена, осетила је да нешто у њеном животу није недостајало.