Подгузне муве

Сатира о граду без гласа

У малом граду Моравцу, где се још увек осећао мирис влажних житних поља и свежих погачица из пекаре „Код тетка Славке“, градоначелник Живко „Жика“ Ћуфта добио је тражену сагласност на Општинском одбору своје странке. Тамо су седели још већи полтрони него у Градском већу: председник одбора (Жикин кум по трећем колену), благајник (помилован после кратког боравка у затвору), који је бројао туђе паре чак и у мислима, и чопор „младих лавова“ који су заправо били хијене у превеликим оделима, кивни на све осим на налогодавца. Седница је трајала тачно седам минута.

„Је л’ сви за кинески “Футуристички Еко-Змај центар“ уместо парка?“
„Ја!“ „Ја!“ „Наравно, председниче!“ „Ако Кина каже да, онда је то за добробит народа!“ – викнуо је један млади кадар, а остали су климали главом као да је то највећа мудрост од Тита па до данас.

План је био сјајан: на месту јединог градског парка „Младост“ (где су деца још играла фудбал, а пензионери пили кафу и причали о пензијама) требало је да се подигне „Кинески Футуристички Еко-Змај центар са хотелом и фабриком соларних панела“. Инвеститор? Фирма из Шангаја чији је власник, како се шушкало, „добар познаник нашег министарства и рођак неког из врха“. Кинески партнери обећавали су пет стотина нових радних места (од којих ће четири стотине бити за сезонске раднике из Бангладеша), а локални буџет ће добити „велики допринос“ – наравно, преко фирми блиских градоначелнику.

На првој седници Градског већа, где су седеле већином подгузне муве, све је прошло као по лоју. Први заменик, Неша „Пацов“, одмах је рекао:
„Господине градоначелниче, то је визија! Парк? Па то је само трава и дрвеће! Трава не доноси порез, а Кина доноси напредак!“

Други, Слободан „Слоба“ Увлачић, додао је са сузама у очима:
„А ви ћете, шефе, ући у историју као човек који је Моравцу донео Шангај на Морави!“

Трећи, Мирослав „Мића“ Лизач, само је климао главом као остарели мачак и шапутао:
„Генијално… генијално… Ако Кина каже да, онда је то за добробит народа!“

Једино се стари пензионер, вечито гунђало, представник опозиционог удружења „Студенти и пензионери“. чика Јован (бивши гимназијски наставник филозофије), усудио да подигне руку:
„Извините, али Устав Републике Србије, члан 2, каже да сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих изабраних представника. Члан 108 предвиђа да Народна скупштина може расписати референдум на захтев већине посланика или најмање сто хиљада бирача. А за локалне ствари, Закон о локалној самоуправи и Закон о референдуму и народној иницијативи омогућавају да грађани одлучују директно – чак и на нивоу месне заједнице, насеља, града или општине. Ово је питање од локалног значаја: зашто не питамо народ? Зашто не распишемо референдум?“

Настала је тишина као у кинеској фабрици када се угаси струја. Жика Ћуфта се насмејао, онако како се смеју само велики политичари – широко, бело и лажно:
„Чика Јоцо, референдум? Па ми смо демократија! Али референдум је за велике ствари – за Косово, за Европу, за то ко ће бити председник. Ово је ситница, парк, фабрика… Народ има важнија посла. Има право да гласа на изборима сваке четири године, то му је довољно! А Кина нас воли баш овакве – брзе и без питања. Ако Кина каже да, онда је то за добробит народа!“

Подгузне муве су увежбано зааплаудирале као да је рекао да је пронашао лек против рака.

Следећег дана у „Моравским новинама“ (које је финансирао исти онај шангајски „партнер“) освануо је чланак:
„Грађани Моравца одушевљени кинеском визијом градоначелника Ћуфте!“
Испод је било шест фотографија: Жика се рукује са Радишом, Слобом и Мићом, а у позадини – троје деце и једна бака који су случајно прошли. Наслов изнад: „НАРОД РЕКАО ДА!“

У центру града дигитализовани билборд је између рекламе за јавно предузеће „Водовод“ непрестано понављао исту поруку, сваких пет минута:
„МОРАВАЦ У ЕВРОПИ – КИНА НА МОРАВИ! НАРОД РЕКАО ДА!“
Све улице у центру биле су украшене малим црвеним заставицама са жутим звездицама, које су висиле са сваке бандере.

Чика Јован је отишао кући, сео на терасу, отворио Устав на члан 2 и прочитао још једном, наглас:
„Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника…“

Затим је заћутао и у себи прошапутао:
„Колико сам пута деци у школи објашњавао да је народ носилац власти… А сада гледам како се власт носи народом као старим капутом. Да ли сам их учио узалуд? Да ли ће моји ученици једног дана постати подгузне муве, или ће се сетити да сам им говорио да је референдум право, а не милост?“

Поглед му је пао на парк где су тестере већ урлале, а мирис свежег бетона мешао се са прашином од исечених стабала. Сенке црвених заставица падале су преко старих клупа на којима су некада седели пензионери.

У даљини је чуо познати звук – зујање. Не пчела. Не обичних мува. Подгузна мува. Једна. Друга. Трећа. Све су летеле према канцеларији градоначелника, где је Жика Ћуфта већ отварао шампањац са кинеским „пријатељем“ који је дошао са превеликом делегацијом и црвеним заставицама.

Чика Јован је уздахнуо и рекао сам себи:
„У Швајцарској би већ сутра био референдум – од месне заједнице до кантона, јер тамо грађани стварно одлучују. Овде, где Устав јасно гарантује право на референдум, биће само још једна фабрика. И још једна генерација подгузних мува које понављају: ‘Ако Кина каже да, онда је то за добробит народа!’“

Једна ситна, добро ухрањена мува слете Јоци на раме и као да му прошапута:

„Чему отпор, учитељу? Природа је пролазна, али фотеља је вечна. Ако Кина каже да… ти само климни главом. Мање боли.“