ХВАРСКИ ПУТОПИС 1971.

Скок на белу лађу

Све је почело једним одлучним скоком. Сплитска лука 1971. године врила је од света, а ми смо, са свеже стеченим матурантским дипломама, стајали пред белом грдосијом – „Либурнијом“. У то време, за нас клинце из унутрашњости, Јадран није био само море; био је то прозор у један другачији, светски живот који је мирисао на слободу и западну моду, далеко од сиве социјалистичке свакодневице.

— Бранко, не чекај! Сад или никад! — викнуо сам.

Улетели смо на брод у последњој секунди, остављајући копно иза себе. Док је „Либурнија“ секла таласе, осећали смо се као да смо управо прешли границу забрањеног света. Бранко се наслонио на ограду, ветар му је мрсио косу, а у очима му се огледало маштање о његовим „Диносаурусима“, вокално-инструменталном саставу који је из нашег подрума сањао светске позорнице.

Камена кула и енигма у углу

Сместили смо се у срцу Хвара, у старој каменој кући тик уз позориште. Соба је била пространа, господска, са високим плафонима који су памтили векове. У једном углу је стајао велики брачни кревет, а у другом – нешто потпуно нескладно. Стари, излизани отоман.

— Шта ли ће им ово ругло овде? — питао је Бранко, бацајући торбу на њега. — Квари нам целу слику нашег монденског летовања.

— Нека га, Бранко. То је само за случај нужде — одговорио сам, не слутећи да ће тај комад намештаја постати кључ наше хварске епизоде.

Снови иза стакла

Хвар је за нас био сцена на којој нисмо знали да ли смо глумци или само статисти. Шетали смо ривом, удишући помешане мирисе најскупљих парфема, креме за сунчање и пржене рибе из градских кафана. Свака светиљка рибарских барки на пучини за нас је била позивница за неку авантуру коју смо тек наслућивали.

Врхунац наше радозналости био је Казино. Прибијали смо носеве уз огромна прозорска стакла, гледајући луксузне лустере и људе који су се коцкали са лакоћом коју нисмо разумели.

Гледали смо јахте у луци, а кроз прозор једне од њих опазили смо уметничку слику у салону.

— Дуки, шта мислиш, вреди ли то платно више од целог брода? — шапнуо је Бранко.

Маштали смо да ће се у једном тренутку са тих јахти појавити неко ко ће у нама препознати таленте, ко ће нам отворити врата тог живота који је за нас био чиста енигма.

Зубатац под сиреном

Једне вечери смо решили да се почастимо зубатцем у башти на тргу испред катедрале. Хтели смо тај укус „високог живота“. И баш када је риба стигла, градом је заурлала сирена за опасност. Људи су занемели, нешто се дешавало, али ми смо одлучили да не мрдамо.

— Па зар баш сада? — промрмљао је Бранко са виљушком у руци. — Ма нека избије и трећи светски рат, Дуки, ми не устајемо док не завршимо ову вечеру.

Био је то наш младалачки пркос свему што је покушавало да нам поквари тренутак савршенства.

Мадона на доку

Највећа лекција стигла је на доку, док смо пецали „на прст“. Пришла је млада жена са дететом, прелепа Немица, како смо тада мислили. Дете је застало између нас, а ми смо, сигурни у своју невидљивост, почели да коментаришемо мајку својим сочним матурантским речником. Користили смо најсмелије изразе наше пожуде, дивећи се њеној лепоти, док смо истовремено пазили да дете случајно не падне у море.

Дете је задовољило своју радозналост како ми пецамо и пошли су даље, а онда се она окренула са најлепшим осмехом на свету и на савршеном српском рекла:

— Хвала вам, момци, што сте били тако пажљиви према мом сину.

Тај пекући срам на нашим образима био је срам наше наивности. Она нас је разумела све време, а у њеном погледу није било беса, већ само благе симпатије према нашој младости.

Финале: Ритам отомана

Последње вечери, станодавка је у собу довела млади пар, тек пристигао на летовање. Сместили су се на онај стари отоман у углу.

Бранко и ја смо лежали у великом кревету, неми, пребирајући по успоменама. А онда је отоман прорадио. Крц… крц… крц… Ритмично и упорно.

Отворио сам очи и погледао у Бранка. Светло са шеталишта је осветљавало његово лице.

— Бранко? — шапнуо сам.

— Чујем, Дуки. Чујем.

Док смо ми сањали јахте и казина, живот се дешава на овом отоману.

То крцкање је био најстварнији звук целог летовања. Схватили смо да живот не чека на јахте и продуценте, већ се дешава ту, поред нас, у својој најпростијој и најлепшој форми.

Ујутру смо се вратили на брод, носећи у себи со, срам и звук оног отомана – подсетник на лето када смо хтели да будемо неко други, а заправо смо били најлепши баш такви какви јесмо.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА