Истргнуто из бележнице

Бележница ми је била штит од заборава. У њој сам бележио речи које су падале тешко и хладно као камен, лица која су се мењала под невидљивим теретом, и просторије у којима се густи дувански дим мешао са мучном тишином. Свака сцена коју сам записао била је део исте стварности – портрет града који је с неверицом чекао рат.

Седели смо сами у канцеларији монументалног здања из 1936. године. Дебели предратни зидови упорно су држали хладноћу, док су прозори гледали на град који још увек није веровао шта му се спрема. Једно крило прозора било је одшкринуто, тек толико да се тежак ваздух мало разреди. На столу – слика нашег ишчекивања: кристална пепељара препуна пикаваца, згужване празне кутије цигарета и празне стаклене флаше минералне воде. Ваздух је био лепљив. Око стола – намрштена официрска лица без осмеха, неконтролисано треперење очних капака и нервозно мешкољење на дрвеним столицама које су под сваким покретом болно крцкале.

„Ако томахавк упадне у твоју канцеларију, каква штета може да настане у граду?“ – питао сам га директно команданта гарнизонског места, без увода.

Ћутао је дуго, гледајући ме кроз велике наочаре. Када је проговорио, говорио је о рушењу, о стаклу које ће затрпати улице, о срушеним пролазима и залуталим бомбама. Док сам писао скраћене белешке, осетио сам његову личну дилему. Службено је набрајао штету, а мислима је био у свом дому, са својом породицом, питајући се где ће они бити када та челична птица запара небо. На крају је додао, готово за себе:

„Мада не знам зашто би рушили касарну када ће да знају да ће да буде празна. Ми ћемо већ да будемо далеко.“

Тишина је остала да стоји између нас као зид. Изнад те кристалне пепељаре лебдело је питање које нико није смео да изговори: Зар баш мора да буде рат?

—

Командир ватрогасаца примио ме је самоуверено, хвалећи се спремношћу своје јединице. У канцеларији је мирисало на нафту и старе гуме, а на столу су, као по неком правилу, стајале празне чаше и стаклене флаше.

„Колико имаш уређаја са кисеоником за сваког ватрогасца посебно?“ – пресекао сам његово излагање.

„Немам ниједан,“ одговорио је, а глас му је нагло спласнуо.

„Имаш ли бар гас-маске?“

„Немам.“

„Обезбедићу ти двадесет комплета преко војске.“

Ћутао је, кршећи прсте под столом. Гледао сам како га страх савладава – не страх за себе, већ за туђу децу коју ће морати да пошаље у пламен без икакве заштите. Лице му се згрчило, а капци су затреперили оним истим ритмом панике који сам видео и у здању из тридесет шесте.

Дао сам му упутство, покушавајући да му гласом улијем хладнокрвност: „Док траје ваздушна опасност, седите мирно и чекајте да сирене најаве прекид. Тек тада смете да кренете. Пази на две ствари: улице ће бити затрпане, гуме на ватрогасном возилу ће се поцепати. Не прилазите пламену – пустите нека изгори. Друга опасност су отровни гасови. Метали испаравају у експлозији, а те паре су смртоносне.“

„Јасно,“ рекао је тихо. У тој једној речи стајала је тежина целе ватрогасне станице и сваки неизговорени страх који зна да рат не бира мете.

—

Средина марта месеца, понедељак, десет ујутру. Велика канцеларија председника општинског одбора СПС-а. Ваздух је био несносно густ од дувана, кристална пепељара на врху, а поред ње празне згужване кутије и флаша клековаче. Седели смо у полукругу: председник СПС-а који је уједно био и директор здравственог центра, председник суда, државни тужилац, начелник полиције и ја. Иста лица, исти грч, иста тишина која крцка заједно са дрвеним столицама.

„У ратном стању прелази се на ратне законе!“ – моје речи су зауставиле чашице са клековачом у ваздуху.

Начелник полиције је први проговорио: „Ја са мојим полицајцима одлазим на југ. У граду ће остати само пар професионалаца.“

Доктор је додао: „Отпустићемо све пацијенте осим животно угрожених. Увешћу радну обавезу.“

Упозорио сам их на све што долази: на реке избеглица, на несташице струје, воде и хлеба, на повратак дедовини као последњем уточишту. Полицајац ме је прекинуо: „Наш задатак ће бити да спречимо да Срби напусте покрајину. Ако тамо не буде Срба, онда је све бесмислено.“

Опет та тишина. Тежа од дима, тежа од ракије. Сваки од тих људи имао је службену дужност да остане присебан, али су им погледи одавали породичну стрепњу. Разапети између заклетве држави и љубави према најближима, гутали су кнедле заједно са опорим димом. Сви су знали, а нико није изговорио: Зар се ово лудило стварно не може зауставити?

—

Тачно десет дана касније, папир је постао стварност.

Она тишина коју смо немоћно дестиловали по канцеларијама претворила се у језиви звук сирена. Све што је било записано у мојој бележници – мањак маски, празне касарне, затрпане улице и страх за децу – сада је дисало заједно са мном у мраку. Прве детонације су само потврдиле оно што су наши треперећи капци већ одавно најавили.

Бележница је остала пуна кратких реченица, али свако слово у њој носило је тежину целог града који се руши. Војска, ватрогасци, институције – сви су у њу оставили своје речи и своје празнине. А ја је чувам, јер неко мора да сведочи о томе како је тишина изгледала пре него што је експлодирала.

Бележница памти оно што град жели да заборави.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА