ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – Дејан Пејовић Пеја

Београдски врисак, ћупријски шапат

Деведесетих у Београду си могао да умреш од три ствари: од бомби, од туге или од превише добре музике у једној ноћи. Дејан Пејовић – Пеја је тих ноћи најчешће бирао треће. Излазио би из „Акустике“, „Позоришта рока“ или неког новог подрума где се зној, дим и јефтино пиво мешају у нешто што се тада звало слобода. Глас му је још дрхтао од „Мала, мала“, „Боли ме кита“ или „Црно, бело, шарено“ – песама које су биле као средњи прст лепом васпитању и сивом Београду под ембаргом. Улицом би ишао раме уз раме са осталим изгубљенима, сви би викали рефрене, а онда би се одвајао, хватао последњи воз за Ћуприју и нестајао у тишини која није била мртва – него жива, која те гледа право у очи.

А онда је дошла 1995. – година када је Ћуприја, та мала варош покрај Мораве, показала да може да подигне нешто веће од многих београдских клубова. 19. августа 1995. у великом гимназијском дворишту одиграла се Rockomotiva ’95 – фестивал који су организовали волонтери, без спонзора, без великих буџета, само из љубави према музици и граду. Наступили су Familija, U Škripcu, Kristali, Galija, локални бендови из Ћуприје, Параћина, Јагодине и један из Ниша. Око 5.000 људи је дошло, а све је прошло без иједног инцидента. Није било великих звезда по цени која би сломила буџет (Yu grupa је била планирана, али је отпала због цене), али је било нечег много јачег: осећаја да је то наше, да смо ми то урадили за наш град, бесплатно.

То је био тренутак када је Ћуприја тихо подигла своју рок-мотиву – док је Београд горео од урбаног бунта и хаоса, мала варош је показала да рок може да буде заједница, а не само сцена. Пеја је ту био у свом елементу: на једној страни фронтмен Familije који је певао пред бунтовним масама у престоници, на другој – део оног истог града који је организовао овакав догађај из чисте страсти. Тај фестивал није био само концерт; био је доказ да корен може да буде јачи од било каквог вриска.

Тамо га је, после свега, чекала другачија музика. Не она са три акорда и хиљаду вати, него она са мирисом нафталина, тек опраних чаршава и старе дрвене гитаре коју је као дечак дирао док су одрасли пили кафу у дневној соби код бабе. Стан покрај Микићевог моста, Раваница испод прозора тече споро, као да има све време света. Шкрипа паркета кад седнеш на исти табурет на ком си са петнаест година написао прве стихове. Тишина која није празнина, него простор у коме можеш да чујеш сопствено дисање после целе ноћи вриштања.

Пеја никада није био од оних рокера који мрзе село, мале градове и „нормалан живот“. Он је разумео нешто што многи никада нису схватили: бунт је много јачи кад има где да се врати и напуни батерије. Београд му је давао светла, врисак, адреналин и лом. Ћуприја му је давала корен, тишину и разлог да сутра уопште устане – као онај април ’95. када је 5.000 људи дошло да чује музику коју су сами направили могућом.

Кад је „Familija“ престала, кад је Dibidus после два студијска албума и неколико добрих журки само нестао, многи су мислили – ето, још један који је изгорео. Није. Само се вратио кући. Не да се преда. Да прегрупише снаге.

Чак и кад је 2015. са пројектом „Пеја и Змајево гнездо“ запевао „Очи када кажу“ (уз гостовање Рамба Амадеуса), показао је да његова уметност није замрла у деведесетима. Никада није стварао за друге – осим за Здравка Чолића, јер тог човека није могао да одбије.

Данас, кад у интервјуима каже да „осим Гитаријаде, рок догађаја у Србији и нема“, не звучи као горчина старог рокаша. Звучи као човек који је преживео сцену која се распала, видео како се гасе подруми, како се мењају генерације, па се вратио на почетак и почео изнова, али не за славу, него за нешто много важније.

У гимназији у Ћуприји води радионицу. Не зове то часовима гитаре, него „слушањем света“. Клинци долазе са слушалицама у ушима, татуированим сторима и песмама од по три минута. Излазе са питањем: „А како си знао да је тишина између акорда важнија од самог соло дела?“ Он им не одговара директно. Само пусти неку стару демо-касету из деведесетих, пусти да се чује оно мало шума траке, па каже: „Ето, ту негде је све. Не у вриску. У паузи после вриска. Као онда на Rockomotivi, кад смо сви заједно ћутали између песама и знали да смо део нечег већег.“ Неко је први пут схватио да музика није само звук, већ и тишина.

А увече, кад се врати у онај исти бабин стан, не пали велико светло. Отвори прозор да чује своју реку Мораву. Седне на исти табурет. Узме гитару. И тихо запева нешто што још није снимио. Није то песма за публику. То је разговор – са бабом која више није ту, са кореном који никада није пресушиo, са оним априлом ’95. када је Ћуприја показала да мала варош може да буде већа од било ког Београда.

Два света. Један човек.
Београдски врисак и ћупријски шапат.
И између њих – музика која још увек дише, јер је некада, 1995. године, 5.000 људи дошло да је чује, само зато што су веровали да вреди.