ЛИГРАД (LITI-CHENG)

ЕЛЕКТРИЧНИ ПСАЛМИ ЛУДОГ ПОЉА

Лиград није грађен; он је избијао из блата Лудог Поља као малигни тумор индустријског прогреса. Док су археолози још увек четкицама чистили прашину са лица римских сенатора на мозаицима, изнад њихових глава су већ брујале мешалице. Брзосушећи бетон класе „С-500“ постао је нови слој српске историје, дебљи и постојанији од било ког царства.

Нико више није помињао римске легије и „Виамилитарис“. Сад су се бројали контејнери који су свакодневно пристизали са Истока, киловати који су нестајали у утроби земље и „братски проценти“ који су подмазивали точкове ове нове, литијумске будућности. На великом храстовом столу Скупштине града, усред пепела јефтиних цигарета, лежао је ГУП 2035 – нацрт света у којем нема места за тишину.

„Господо,“ рече градоначелник, поправљајући кравату која му је стезала подбрадак јаче него што су морални обзири икад стезали њега, „Кинези су јасни. Фабрике раде, али имамо два духовна изазова. Где сахранити оне који стану, и коме да се моле они који још увек ходају?“

Тако је настао Храм Ведрог Неба. Био је то хибрид пагоде и индустријског хиперболида, изграђен од рециклираног смедеревског челика. Ноћу је светлео тако сулудом „царско црвеном“ бојом да су локалне птице изгубиле осећај за време, цвркућући своје последње песме усред вечитог поднева. Унутра није било тамјана; ваздух је мирисао на озон и поливинил.

Пројекат „Дигиталног благослова“ био је круна градоначелникове генијалности. Пошто је отац Јова инсистирао на православној цркви, а комесар Ли на ефикасности, нађен је компромис у виду апликације.

„Оче,“ објашњавао је Градоначелник свештенику, „сваки радник при уласку у погон скенира QR код. То му је и јутрење и причест. На екрану се појави икона у 8К резолуцији, а алгоритам му израчуна грехе на основу кашњења на посао. Пољубиш екран свог телефона – добијеш 0.5 бодова на друштвеном рејтингу и благослов који важи до краја смене.“

„Али… душа?“ замуцао је отац Јова.

„Душа је сада у cloud-у, оче. Не заузима простор, не тражи грејање и не буни се због прековременог рада. Верник више не пали воштаницу, већ закупљује ‘Вечни пиксел’ на серверу нашег града. Све је чисто, еколошки и под надзором.“

Проблем смрти биће решен силосом „Вертикални Мир“. Стаклено-бетонско чудовиште од четрдесет спратова чувало ће урне радника. Свака урна имаће ЛЕД екран. Уз месечну претплату породице, покојнику ће се на екрану емитовати пренос уживо из фабрике – да му срце не изађе из ритма продукције чак ни у ништавилу.

Лиград је са спољне стране изгледао као џиновска батерија која се пуни енергијом оних који су у њу уграђени. Кружиле су приче да се распадањем костију заиста напаја улична расвета, али су те вести брзо демантоване као „злонамерне дезинформације западних агентура“.

Усред тог технолошког тријумфа, у канцеларију је улетео Арса, последњи кустос, машући старом мапом Лудог Поља.

„Људи, не смете ту да копате!“ вриштао је. „Ту је ’Капија Безумља’! Стари записи кажу – ко год ту подигне кућу без благослова предака, земља ће почети да му говори…“

Градоначелник се насмеја, погледавши у комесара Лија. „Оче Јово, Арсо… седите. Попијте ракију. Земља већ говори – говори језиком литијума и профита. Кога ћете ви да крстите у својим старим црквама? Роботе? Инжењере који не знају шта је слава, али знају шта је квота?“

Отац Јова је погнуо главу. Схватио је. У Лиграду, Бог је био само још једна сировина коју је требало прерадити у енергију.

Те ноћи, када је први „Дигитални благослов“ пуштен у систем, земља испод Лиграда се затресла. Али то није био потрес. Био је то дубоки, метални уздах.

Испод десетог спрата „Вертикалног Мира“, тамо где је некада био римски преторијум, из бетона су почели да избијају бакарни изданци налик на вене. Екрани на урнама су затреперили. Уместо фабричких трака, почели су да приказују лица људи који су ту живели пре две хиљаде година.

Лиград је светлео „царско црвено“, а из звучника који су требали да пуштају MP3 звук звона са Хиландара, зачуо се глас који није био дигиталан. Био је то глас Лудог Поља, које је коначно добило довољно струје да почне да вришти.

Градоначелник је у свом кабинету задовољно посматрао графиконе на екрану. Није приметио да је његова сенка на зиду већ клечала и молила се, потпуно независно од њега.