КОМИТИ У ЋУПРИЈИ

Данас се мало зна о српским неустрашивим борцима за ослобађање земље од Османлијске империје. Времена су се промениле и некадашњи непријатељи сада су постали пријатељи, па им се не треба замерати.

Отоманско царство се 1683. године простирало на три континента и излазило је у то време на већину познатих мора. Све православне земље на Балкану су биле поробљене. И пошто ниједна сила није вечна, тако је дошло и време на крају 19. и почетком 20. века да се турска власт замени неком другом. Национални дух се разбудио, ујединили су се Италијани, Немци… Аустроугарска монархија је била на врхунцу моћи. Нове европске силе су биле против уједињења балканских православаца и тежиле су да одвоје Западни Балкан за себе. Царска Русија, која је такође ратовала против Турске, чинила је све да се Срби и Бугари не уједине, па је бринула само о стварању Бугарске царевине на уштрб младе Србије.

Крајем 19. Века у Србији се јављају поделе – један део власти је био ка приближавању Европи и уједињењу јужних Словена, а други део је био усмерен ка Русији. Долази до смене династија и Обреновићи одлазе у историју.

У мајском преврату учествују официри који су се касније тајно организовали. Издвајају се ратници „Црне руке“ – Драгутин Димитријевић Апис, Воја Танкосић, Јован Бабунски, Коста Војиновић, Војин Поповић (Војвода Вук), Велимир Вемић, ….

Право име организације је било „Уједињење или смрт“, али је одомаћен аустроугарски назив „Црна рука“, што није случајно. Организацију је зачео 1911. године Богдан Раденковић, који је радио као професор у Скопљу,  тако што се повезао са српским комитама – четничким војводама. Сви они су имали само један револуционарни циљ: национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.

У школским уџбеницима у Србији скоро да ништа не пише о српским комитама који су се након августа месеца 1903. године окупили упркос противљењу ондашњих политичара који су водили мирољубиву политику са Аустроугарском.

Комити се припадници малих војних група који су били наоружани и чији је циљ био национално-ослободилачка борба.

У Старој Србији, чија је граница била између Рашке и Новог Пазара, живело је око 800.000 православних Срба и око 300.000 Срба муслиманске вере. Због великих страдања народа у то време су Србија и Јерменија описиване као „најнесрећније земље на свету“.

На народном збору у Београду испред споменика Кнез Михајлу, августа месеца 1903. године главна парола је била: „Слобода свим неослобођеним Србима са Србијом заједно, или смрт и самој Србији“. Поред формирања главног одбора комита, жене су основале и „Коло српских сестара“. Међу комитама се истицао Воја Танкосић, а први секретар „Кола српских сестара“ била је сликарка Надежда Петровић.

Године 1907. у Ћуприји је формиран логор за обуку комита на чијем је челу био Воја Танкосић. Непосредно пре тога Воја Танкосић је напустио војску, јер званична политика није подржавала борбу комита звог дипломатских односа са Аустроугарском и младом Турском.

Принц Ђорђе Карађорђевић је обишао логор у Ћуприји.

Те године је и сликарка Надежда Петровић путовала у Сењски Рудник код своје рођене сестре Милице и зета Владимира Мишковића. Највероватније је прави разлог био обилазак комитског логора у Ћуприји, јер је сликарка испред „Кола српских сестара“ сакупљала помоћ за борбу комита.

Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине 6. августа 1908. године. То је изазвало још веће сукобе између Арбанаса католичке вероисповести и православних Срба. Формирана је „Народна одбрана“ у циљу уједињења свих националних снага ради одбране од Аустроуграске. Српска влада се противила народној вољи, иако су се широм Србије окупљали добровољци. Воја Танкосић је у Београду у својој кући уписивао све добровољце.

Аустријске и мађарске новине су писале да је у Србији било спремно хиљаду чета са по 20 комита које су називали четницима. Наводно је сваки четник имао по две пушке, једну за себе и другу за побуњенике у Босни и Херцеговини.

Воја Танкосић је у Ћуприји, у центру за обуку комита, све до марта 1909. године када је Србија признала Анексију БиХ, интензивно спремао добровољце. Вежбали су у руковању динамитом, пливали су у леденој Великој Морави, пуцали су из најновијих брзометних пушака… Комите су примале месечну плату до 80 динара, а војводе до 150 динара. У пролеће 1909. године логор у Ћуприји је распуштен.  

Иако су комите војводе Воје Танкосића имале значајно учешће у борбама у оба Балканска рата, као и у Великом рату, због идеолошких разлога у послератној литератури више се не спомињу. Отуда и разлог зашто се данас веома мало зна о комитама, као и о тајном удружењу „Уједињење или смрт“.

Остало је записано да су радикали са Николом Пашићем приграбили себи славу победника у Балканским ратовима, док су војници просјачили по гробљима, пијацама и приватним кућама, а комите су чекале да и на њих дође ред за лечење. Сукоб измећу радикала и официра био је увод у каснији Солунски процес. Да је Воја Танкосић остао жив, највероватније је да би и он поред Аписа био осуђен на смрт.

У Солунском процесу учествовали су и Ћупричани – генерал Александар Мијушковић (15. август 1865 – 3. март 1933, артиљеријски бригадни генерал) и раванички архимандрит Макарије који је као војни свештеник исповедио осуђене официре пре стрељања.

Генарал Александар Мијушковић је био члан Великог војног суда 1917. године и остало је забележено да је након потврде смртне пресуде рекао „Убише невиног човека“, мислећи на Аписа. Немачки окупатори су стрељали на Бањици 25. јануара 1943. године Макарија Милетића, старешину манастира Раваница (од 1908. до 1943.), јер је помагао снаге Отпора против окупатора.

О Ћупричанима који су били припадници комитских чета мало ко зна.