СИРОТИЊСКИ ПОП

Враћајући се са гробља увек је ишао истим путем до цркве. Растојање од скоро два километра лаганим ходом је прелазио за скоро сат времена. Висок, мало погрбљен, мирним кораком је ишао ивицом тротоара. Пролазећи поред дворишних ограда преслишавао се у којим је све кућама светио водицу. Тужно би загледао неке кровове који су почели да се урушавају. Два рођена брата су са десне стране улице имала заиста велико двориште са низом помоћних просторија, али сада је све било запуштено. Ниже мало са леве стране улице, опет два рођена брата који су се одселили из града. У њиховом заједничком дворишту увек се чула дечија галама. Онда је следио низ кућа у којима су живели Авганистанци. Због тога би скретао десно, па преко атлетског стадиона на супротну страну. Морао је пажљиво да прелази улицу, јер су нови електрични аутомобили скоро нечујни. Размишљао је зашто се не донесе закон да сва возила имају прапорце, као некада што су их имале коњске запреге. У следећој улици је живео каменорезац, нажалост није имао наследнике, па је и његов дом остао напуштен. Више се на његовој дворишној капији не виде два пса који лају на сваког пролазника. С друге стране улице у огромној кући са Наргила баром у приземљу живи већ трећа генерација Арапина. Тек ближе центру града осећала се нека живост на улици, виде се паркирани аутомобили и продавци који стоје на улазима својих радњи. Пролазници углавном иду журним кораком, јер је и у малим градовима време постало новац. Њему време није могло да се мери парама. Можда је зато ишао лаганим кораком, а можда је баш такав ход одавао човека који нема јасан циљ.

Није се много веселио уласку у црквену порту. Знао је да ће да га по обичају сачека неколико мајки које траже помоћ за своју децу наркомане. Немоћно је покушавао да помегне свима који му се обраћају очекујући од њега божије спасење. Представљао је многима ону сламку спаса.

Својевремено се и он надао чудесном излечењу своје жене која је у мукама умрла, јер јој је рак костију захватио цело тело. Сада је живео сам, пошто му се ћерка одавно удала и са мужем отишла у Канаду тражећи бољи живот. Могао је да се пензионише, па да крене за ћерком. Није то урадио, јер би град онда остао без православног свештеника, доброг човека на правом месту.

Улазећи у порту кроз малу капију видео је две млађе жене да га чекају испред улаза у цркву. Једна је била мршава, скоро спечена потпуно, а друга буцмаста са тужним очима.

  • Помоз Бог, оче Милане!
  • Бог вам помогао, жене! Био сам на гробљу, на сахрани.

Као да се правдао што су морале да га чекају. Гледајући право у њихове очи наставио је тишим гласом.

  • Јуче су Живорада нашле комшије. Неколико дана се није појављивао из куће, па им је било сумњиво. Затекли су га како седи заваљен у фотељи. Сав се био укрутио… Једва су га положили у сандук… Тако је то данас, сви живе усамљено.
  • Прича се да је извршио самоубиство.
  • Није се сам убио. Увенуо је.

На лепо уређеној чесми одмах је опрао руке. Тако је увек радио.

  • Да ли ме дуго чекате?
  • Не. Баш смо причале како је Отац Јеврем отишао у Београд.
  • Жена га је убедила да се бави политиком.
  • Како је могла да га убеди, да он није сам хтео.

Две жене су покушавале да од свештеника ишчупају вест зашто је старешина једине градске цркве на наговор попадије напустио службу и почео да се бави државном политиком. Она је сматрала да би био много кориснији као посланик у једнопартијској Народној скупштини, него као свештеник у малом граду. Захваљујући добром познавању људских карактера и својој елоквентности имаће успешну политичку каријеру.

  • Уосталом у Београду им живе деца, па ће њима да буду ближи.
  • И тако, оче Милане, Ви остасте једини наш свештеник.
  • Божија воља!
  • Па како може да буде Божија воља да ви једини останете, а да се код нас гради џамија? Зар после двеста година опет да имамо џамију?
  • Господ Бог зна шта му је ваља чинити. Није наше да му се мешамо у намеру.

Велика Морава дели Шумадијску од Браничевске епархије, па је тако ћупријска парохија најмања у околини. Свештеник је имао надлежност само у граду и селима на десној обали реке. Тек почетком трећег миленијума у сваком селу је сазидана црква. И док су некад села имала школе пуне ђака, сада имају цркве, али више не и своје школе. Оно мало данашњих ђака аутобусима се довози у град у дане када не постоји организована настава преко интернета. Информатичка технологија је узнапредовала замењујући учитеље и наставнике у школама. Било је покушаја и да се служба у цркви замени директним телевизијским преносима из Храма Светог Саве у Београду, па би у свакој кући онда постојала виртуелна лична капела. Оправдање за кућне богомоље тражило се у чињеници да црква не буде елитистичка организација, већ да се спусти у свако домаћинство.

У граду су читаве улице насељене мигрантима. И као што су се некад од центра града одвајале Сремска и Банатска улица, тако данас постоје улице Града Кабула, Мароканска, Техеранска… „Кинеска четврт“ је некада био подсмешљив назив зе градски кварт у коме су зграде биле начичкане једна до друге, али сада постоји права „Кинеска четврт“ у којој живе искључиво Кинези (ако се ту убрајају и деца из њихових мешовитих бракова).

Пре двадесетак година био је организован државни референдум на коме су се грађани изјаснили да желе мигранте у свом комшилуку. Београђани, којих има половина у држави, масовно су гласали ЗА, да би им држава откупила наслеђену дедовину по селима и мањим градовима и касније их уступила имигрантима. Наравно и многе старије девојке су једва чекале прилику да се удају за муслимане које је пратио глас да су веома обдарени у оном мушком смислу.

Свештеник Милан је имао све ређе задовољство да у цркви обавља обреде венчања младих и крштења деце. Нажалост свакодневно је одлазио на гробље.

  • Жене, мање зборите. Кажите шта вас мучи?

Знао је свештеник да су дошле због својих синова који су се одали тешким пороцима. Авганистанци су са собом донели своје обичаје. У ноћним клубовима јавно су се користиле наргиле, а са њима разни опијати. Најпре је ново задовољство младих било скоро бесплатно. И када је омладина заменила ноћ и дан, све је поскупело. Девојке су давале своје тело, а момци су морали да почну да продају ствари из куће, а после и да краду.

Почела су разбојништва и несигурност се увукла у куће.

——–

Црква у Ћуприји

Предвече након завршетка службе, свештеник би обишао порту, закључао би велику капију, укључио свакојаке аларме, попалио светла и онда би тешким корацима пошао ка малој капији. Вечерњи ритуал би завршио закључавањем те мале капије. Онда би наставио улицом пролазећи поред полицијске станице. Често би ту видео кинеске полицајце којих је уназад пар година било у сваком граду.

Препричавало се да су Кинези већину својих робијаша послали у Европу да раде у њиховим фабрикама. Уз те робијаше морали су да буду и кинески полицајци који су их надзирали. Уосталом, тако су и Енглези својевремено слали своје робијаше у далеку Аустралију.

Ноћи су свештенику биле тешке.  Од када му је попадија умрла, а ћерка отишла у далеку Канаду, Отац Милан је све своје слободно време одвајао да чита књиге. У раној младости је волео да свира и компонује на синтесајзеру, али је временом напустио музику. Остали су му само видео снимци које је објављивао на интернету под псеудонимом. Имао је и још једну успомену – малу тетоважу на доњем делу леђа. Она га је подсећала на младалачка искушења и период слободног живота.

Разапет између вере и овоземаљског живота без много ематије и препуног неистина, живео је у неком свом свету. Право и правда не иду руку под руку, па је покушавао да саосећа са људима који су себе сматрали пониженим. Вечита Донкихотовска борба доводила га је у дилему да ли да пође путем средњовековног витеза. Када би после непроспаване ноћи ујутру кренуо у цркву дневни ритуал би га потпуно освојио и време до следеће ноћи би му брзо прошло.

Сваки нови дан му је доносио сусрете с новим људима који су тражили спасење у вери. Њима је било свеједно у каквим су односима Васељенска црква у Истанбулу и Руска црква у Москви, да ли ће Папа из Ватикана да дође у Београд или ће Патријарх да оде из Београда у Рим. Бог је само један!

Људе у малим градовима је мучила немаштина која им је убијала жељу за овоземаљским радовањима. Са малим платама и још мањим пензијама постајали су све депресивнији. А момци и девојке остајали су по цео дан у кући. Због своје анксиозности нису имали довољно храбрости да се друже, да се жене и удају, да стварају свој пород.

Остајући у свом родном граду отац Милан је схватио да је он само један обичан сиротињски поп, окружен људима који у њему виде утеху.

Сећао се како су га домаћини некад звали на славско весеље да им пресече колач, како су куће биле пуне гостију, како су се деца врпољила желећи да што пре истрче у двориште и заиграју се. Сада је имао ретко кад позив домаћина, а и када би стигао на ручак затекао би за славском трпезом само неколико старкеља који су се жалили да су им деца расута по целом свету.

Одлазак на сахране свештеник није наплаћивао. Тек касније, када би ишао да освешта споменик, узимао је новац за цркву. Али и тада је тарифу прилагођавао величини и луксузном изгледу споменика. Наследници покојника који су живели у иностранству разметали су се новцем, као да су се међусобно такмичили ко ће да направи већу гробницу или грандиознији споменик. Од таквих је Отац Милан тражио и новчани прилог за обнову градске цркве.

Догодило се да удружење ћупричана из Цириха пошаље камион пун ствари као хуманитарну помоћ за сиротињу. Ту је био и један електрични тротинет. Отац Милан се нашалио и онако крупан, у мантији до земље, кренуо је тим тротинетом градским улицама. Док је нечујно клизио бацао је поглед лево и десно да види како ће народ да реагује. А онда се разочарао – међу пролазницима није видео никог познатог. Арапи, Турци, Индијци, Кинези… као да су видели неког староседеоца који је фолклорно обучен, а не свештеника на тротинету.

———–

Поводом великог празника Видовдана општински моћници су организовали свечаност испред споменика Кнезу Лазару који је подигнут пре тачно 25 година. Отац Милан је седео у првом реду. Осећао се почаствовано као и годину дана раније када су му доделили кључеве града као почасном грађанину. Ћутао је посматрајући поред споменика великом јунаку сценографију која је пре личила на неку ЛГБТ (лезбијке, геј, бисексуалне и трансродне особе) приредбу. Ваљда због Турака који живе у граду Кнез Лазар више није био ратник који је часно дао своју главу.

Гледајући званице око споменика препознао је свог школског друга. Заједно су ишли у гимназију. Обојица су отишли у Београд на студије. Његов друг је уписао економију на једном приватном факултету, пошто су његови имали довољно пара да га школују. На Богословије се није плаћала школарина и то је за Милана било најважније, као и сигуран посао касније. Мајка му је била побожна жена и подржавала га је у намери да постане свештеник. Као и већина младих људи био је прагматичан и тада није много веровао цркви. Касније се променио.

Осећао је у себи да поседује моћ правог вође. Људи су му веровали. Мучило га је како да себе постави у друштву – да ли да буде трговачки путник и сугестивно купцима уваљује робу која вреди мање, да буде професор у школи и тако да постане ауторитет кога ће ђаци да памте, да почне професионално да се бави полизиком, да… Свет око њега је често био неправедан, зар то не био довољан разлог да се посвети обичним, рекло би се малим људима? Постао је сигуран да је прави пут онај коме га је мајка учила.

Године су брзо пролазиле. Повремено би се преиспитавао – да ли ради све исправно и на најбољи начин.

Посматрао је људе у цркви. Причао је с њима. Процењивао их је.

Понекад је накратко добијао жељу да појединце истера из цркве. Неверујућа гамад која сматра да је појављивање у цркви само још један поен у њиховој каријери.

Ученице су пред одлазак у школу улазиле у цркву надајући се да ће тако лакше да положе школски испит или на писменом задатку већу оцену.

Мајке су љубиле сваку икону молећи се за здравље своје деце.

Већина је тихо стајала близу улазних врата, били су потпуно сами са својим мислима. Веровали су у невидљиво Божије присуство и надали се да ће неко зло да их мимоиђе.    

Отац Милан је у бесаним ноћима размишљао о мушкарцима који се никада нису оженили, којима жене никада нису спремиле славски ручак, који живе сами, било у кућеринама или у оронулим од родитеља наслеђеним становима. Био је у прилици да види њихов трпезаријски сто на коме само на једном ћошку није било два прста прашине. Усамљени су рано окончавали живот.

Црквени хор је одавно престао да постоји. Покушавао је Отац Милан да окупи бар неколико жена које умеју да певају. Својим мелодичним гласом их је убеђивао да заједно запевају. Узалуд. Јесте да се у граду смањио број становника, посебно број православаца, али то не може да буде разлог непостојања хора. Изгубила се некако воља за друштвеним окупљањима, па тако и за дружењима у црквеном хору.

Недеља је била посебан дан. Општинске власти су одредиле да се недељом нико не сахрањује, вероватно да би гробари имали слободан дан. Али су се зато тог дана  у цркви обављала венчања младих парова и крштења деце. Зато се и Отац Милан посебно радовао доласку сваке недеље.

Мало се деце рађало у граду. Мало оне деце из бракова православаца. Ћуприја је одавно постала град пензионера, па је тако на једно мало дете било скоро двадесетак баба и деда. Много више баба, него деда. На десетак удовица био је само један удовац.

Годинама уназад у школама није одржавана редовна настава веронауке. Одељења су била мешовита, па су у истој клупи седели Српкиња и Авганистанка, Алжирац и Србин, Кинез и Српкиња…

Трудио се Отац Милан да његова црква добија стално донације од разних удружења из великих европских градова. Покушавао је да праведно расподели пакете помоћи свакоме који дође у цркву. Знао је да многи живе у великом сиромаштву, али да им понос не дозвољава да примају помоћ. Посебно су били угрожени пензионери који су цео радни век радили за минималне плате, као и породични пензионери (удовице). Држава никако није успевала да пронађе механизам како да заштити своје грађане са малим месечним примањима. Деца из сиромашних породица су грабила прву прилику да оду у неку богатију земљу и тамо далеко од завичаја стварају своје породице.

Безброј кућа у граду је било запуштено. У већини таквих кућа живела је по једна старија особа, евентуално брачни пар без деце. Суморна је била слика у улицама ван центра града. Додуше постојале су и улице са обновљеним кућама, али у њима су живели странци с којима Отац Милан није имао сусрете, јер нису били православци.

Сивило града и одлазак лета рађају меланхолију.  

———

Јесења јутра су поред Велике Мораве често била магловита. Између реке и цркве простире се парк, па су се праменови магле увлачили у саму цркву. Док је држао службу приметио је да је много мало верника присутно. Оправдавао је то лошим временом које утиче на старе људе.

Излазећи из цркве зачуо је глас жене која продаје свеће:

  • Да скувам две кафе, да се мало угрејемо?
  • Може, може… Ова магла је баш хладна.

Окренуо се према звонику одакле би требало да се појави сунце. Ни зрачак светла се није назирао.

  • Као да ће цео дан да буде магловит. Дође нам јесен.
  • Да, ево брзо ће кафица.

На главној капији се појавио млад човек у новој мантији до земље. Имао је кратку браду и дугу косу. У левој руци је носио пословну торбу. Кренуо је право према Оцу Милану.

  • Ко је сад па ово? Нико се није најавио да долази. Шта ли хоће?

Милион мисли је пролазило кроз главу Оца Милана. Као опчињен је слушао младог свештеника како му се обраћа, жели му добар дан. Представља се. Долази из Пожаревца. Доноси писмо Владике…

Почеше да клецају колена Оцу Милану. Осећао је негативну енергију у младом госту који је деловао тако осионо. Знао је да ово магловито јутро не доноси ништа добро.

Владика му је писао. Честитао му је на свему што је учинио за цркву у Ћуприји. Исказао је наду да ће и Патријарх да му уручи велико црквено признање. Веровао је владика да пензија неће да га омета да и даље служи свом народу и да ће да помогне новом свештенику да се што пре снађе у новом окружењу… И све тако благим и узвишеним речима.

Отац Милан је осећао да му свилен гајтан стеже грло.

Изгубио је вољу да пије кафу. Најрадије би кренуо кроз маглу право својој кући.

Млади свештеник почео је да му поставља разна питања на која му је безвољно одговарао.

Мисли су биле у Канади код ћерке.

Разговарао је сам са собом:

„Да ли је време да и ја кренем у далеки свет. Зашто овде да живим? Како да оставим гроб своје жене? Људи би рекли да сам и ја побегао из Србије. Ко ће сада да сахрањује сиротињу? Зар морам да прекинем борбу против изградње џамије у мом родном граду? Ма, ово више не личи на мој родни град! Куће и улице су скоро исте, али људи… Као да живим у туђем свету“

Постављао је себи питања за која није знао одговоре.

Милан се присећао како је у студентским данима био велики критичар стварања некадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је са другарима у задимљеној студентској соби тврдио да православци никако нису смели да се уједињују са католицима. Краљевина Србија је била победница у Великом рату и требало је да тако и да остане, а не да касније плаћа ратну одштету осталим државама победницама само зато што је своју сувереност поделила са губитницима. Могла је Краљевина Србија да се уједињује са православним краљевинама Бугара и Румуна, али то је било супротно интересима Ватикана. Уместо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, могла је да се направи Краљевина Срба, Бугара и Влаха. Нова држава правоверних би се пружала од Црног мора до Јадранског мора.

Грађанска уместо националне државе, Милану се никада није свидела:

„Раније с католицима, а данас са муслиманима, делимо своју државу. Зашто ја не могу да схватим зашто је то тако? Зашто се ја разликујем од осталих? Ма, нису нам потребни нови крсташки ратови, али Европа никада раније није била муслиманска. Да ли је то заиста Божија воља? Или нас Бог то ставља у искушење?“

Веровао је Милан да га је владика намерно послао у пензију само зато што се јавно изјашњавао против имиграната и против изградње мноштва нових џамија у Шумадији и Поморављу. Његов лични став није био ни по вољи власти која се стално бојала уједињења балканских православаца, односно „правоверних“.

Веровао је Милан да црква у једнонационалној држави мора да буде у исто време и законодавна, као што мора да буде и образовна и социјална, и да буде носилац културе свог народа. Црква није само зграда случајно сазидана у средишту насеља.

            „Непожељан сам у свом граду, у својој држави!“

————–

Прошло је неколико дана од када је Милан престао да одлази у цркву. У кући је одвојио ствари које више нису за употребу. Књиге је спаковао у неколико картонских кутија и однео их је у библиотеку. Фотоалбуме и разне успомене је послао у Канаду. Код нотара је пописао личну и кућну документацију и вредне предмете, да се све то не загуби негде. Када умре све што поседује наследиће његова ћерка.

Одлазећи на аеродром гледао је виртуелне билборде са насмејаним ликом Ахмеда, председничког кандидата. 

5 thoughts on “СИРОТИЊСКИ ПОП

Add yours

  1. Kakva mracna futuristicka prica.Nije samo plod maste nego se zasniva na realnim pretpostavkama.Evo vec imamo kineze zatvorenike koji svoju robiju sluze na nasim gradilistima.nekako je tiho prosla vest da smo sklopili sporazum s EU da se prave prihvatni centri za migrante kod nas,daju im se napustene kuce za pocetak u Vojvodini,dobili smo novac kao stimulaciju.Nisam rasista ni mizogena ali mi je na pameti Pariz,gde ce muslimani biti polovina stanovnika uskoro.Kao korov se mnoze,ne asimiliraju se,a o terorizmu vec sve znamo.Inace,sestra iz Nisa mi kaze da šiptari kupuju stanove u gradu a i da sirotinja rado prodaje.Lako je biti patriota za testaturom,u velikom gradu.Jadni moj narode.

    Liked by 1 person

  2. Dušane, ovo je tužna i mračna priča koja tera na razmišljanje. Da li je to budućnost? Vrlo moguće ali možda postoji i neki tračak nade da će neka nova generacija učiniti nešto da se sve to ne dogodi…

    Liked by 1 person

  3. Skidam kapu! Dobra priča, ali nadam se da nikada neće postati istinita. Ima već nekih neznaka da će tako biti ali se ipak nadam da ćemo se otrezniti u polednjem trenutku.

    Свиђа ми се

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: