ДОДВОРИЦА

Деда је имао пса који му је био веран „као куче“. Тако се то каже за неког у кога можеш да се поуздаш. Није га деда баш много размазио. Помиловао би га по глави док му лежи испод ногу, упутио би му благу реч и то би било све.

Уништавајући бабине уштипке посматрао сам једног лепог пролећног дана како се деда спрема да обиђе неке рођаке. Тражио је од бабе да му спреми поклоне које ће да понесе. Ништа ми то није било чудно све до тренутка када је деда почео да пакује једно лепо парче сланине. Оштрим ножем је исекао три шнита меснатог дела, баш онако као за мезе уз љуту ракију.

Нисам издржао, а да га не упитам зашто носи и сланину.

Његов одговор ме је изненадио – носи сланину за рођаковог пса.

  • Али деда, ти ни свом псу не дајеш сланину!

Био сам и љут и разочаран. Ако неки пас заслужује лепо парче сланине, онда је то дедино најверније куче, а не тамо некакво псето.

Гледао сам деду право у очи. Вероватно је мој поглед био изненађујући, па ме је деда загрлио. Био сам виши од деде. Претходног лета сам постао пунолетан, и некако сам брзо ижџигљао.

  • Рођаков пас ме не воли, па морам некако да га подмитим да стално не режи на мене!

Упамтио сам дедине речи.

Љубав се купује!

Прошло је много година од тада.

Посао ми је био такав да сам пропутовао цео свет упознајући свакојаке људе. Док сам био млађи и амбицизан, трудио сам се да угађам пословним партнерима. После ми је то постало нормално. Људска нарав је свуда иста. Можеш да будеш Европљанин, Азијат или било које нације да си, али људска слабост свуда постоји, свако подлегне слатким речима и поклонима.

Недавно сам случајно путовао у родни град. Срео сам се с другарима. Оматорели смо, па смо се присећали ђачких дана и најлепших успомена. После смо прешли на политичке теме.

Тек што су прошли избори, па је још било актуелно ко припада политичкој партији која је победила, а ко оним другим партијама које су у опозицији. Смејали смо се, јер је већина држала у џепу по неколико партијских књижица. Ваљда је и то постало нормално.

Расправа се заправо односила зашто град уочи предизборне кампање није добио новац за некакву велику инвестицију, бар онолико колико су добили комшијски градови. Јесу постојала велика обећања за период после избора, али није било ничег конкретног уочи избора. Те држава ће да помогне да се изгради ово, па оно, и тако редом што се обећавало и годинама уназад.

Цвилели су моји другари из победничке странке:

  • Комшије су и пре давали своје гласове политичким представницима опозиционих странака, па су ипак уочи избора добили много више него што им следује по некаквој космичкој правди!

Сетио сам деде и сланине за псето које режи.

Ћутао сам двоумећи се да ли је мудро да испричам како је верно куче задовољно само благим миловањем по глави.

Рећи ћу, па ко схвати, схватио је.  

 Љубав се не поклања, љубав се и продаје и купује!

А додворице увек опстају. Добију ситнину, можда државни посао у великом граду или слично. Тек да знају да се нису узалуд трудили.

One thought on “ДОДВОРИЦА

Add yours

Оставите одговор на Beba P. Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: