ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – ЈОВАН ГАЛОВИЋ

Неки Ћупричани воле да се диче како су баш они прави Ћупричани, јер на гробљу почивају њихови преци уназад неколико генерација. Као да је то важније од трага који су оставили људи досељени у Ћуприју и чији потомци сада живе у Ћуприји.

Додуше Ћуприја сада има све мање и мање становника. Време ће да покаже разлог убрзаног напуштања насеља које је старо више хиљада година.

Јован Галовић се родио 22.02.1912. године у време када је његово родно место Нови Карловци припадало Аустругарској, јер се налазило у сремској равници. Мајка  Десанка и отац Здравко су се преселили у Земун где су наставили живот са своје деветоро деце. Живан, Јованка, Душан, Јован, Видосава, Милан, Смиљка, Босиљка и Драгица су за ондашње прилике имали лепо детињство.

Четврто дете Јован је израстао у високог и наочитог момка. Након школовања и одслуженог војног рока оженио се и добио 1933. године сина Петра и ћерку Верославу.

По професији штампарски радник Јован је напустио Београд и дошао је у Ћуприју. Запослио се у штампарији „Предузеће за израду коверата Драг. Ј. Петровић“ у власништву Драгомира Петровића (наследила га је ћерка Наста Пандуровић), која се налазила са леве стране улице са данашњим називом Живке Дамњановић, а некада Генерала Петра Живковића.

У време уочи Другог светског рата у Ћуприји је постојала још једна штампарија која се налазила у истој улице поред моравског парка, али са десне стране, „Предузеће за прераду хартија, израду коверата и штампарија“  у власништву браће Ђорђа и Бранислава Радојковић (данас се ту налази неколико локала – „Суперколор“ и др). Трећа штампарија, уједно и књижара, налазила се у главној улици, данас Карађорђевој, а некад Краља Петра Првог – на том месту је данас локал „Јухоров дућан“. Власник треће штампарије која је основана 1906. године је био Ђока Н. Јовановић.

Према писањима Феликса Каница који је боравио у Ћуприји последњи пут 1894. године, још крајем 19. века у Ћуприји је постојала штампарија. Године 1888. изграђена је штампарија која се налазила у близини цркве и тадашњег моста на Великој Морави. Постоји разгледница Ћуприје која је настала давне 1890. године на којој је написано да је израђена у штампарији „Књижара и штампарија Крешимира Гемовића“.

Имена Крешимира Гемовића и Драгољуба Петровића директно су повезана. Године 1902. Драгољуб Пане Петровић откупио је од Крешимира Гемовића штампарију која се тада налазила у старој згради. Тек 1927. године Драгољуб Петровић је направио двоспратну зграду у улици са данашњим именом Живке Дамњановић број 7. Ова зграда и данас постоји.

У тој новој двоспратној згради почео је да ради Јован Галовић.

На једној од сачуваних фотографија из 1937. године виде се графички радници из Ћуприје, који су били удружени у Савез синдиката графичких радника Југославије, повереништва у Ћуприји. Људи у оделима, са краватама, били су права господа.

Као резервни војник Јован Галовић се одазвао мобилизацији, па је преведен у чину поручника у активни састав војске Краљевине Југославије. У покушају одбране од Хитлерове армаде на реци Дрини, у Зворнику,  14. априла 1941. године је заробљен и одведен у Немачу, у логор у коме су били смештени и чешки и руски заробљеници. Пред капитулацију Немачке у логор Сталаг 6 Б, Офлаг 13 Б, доведена је и група америчких заробљених војника.

Линија фронта је била удаљена од логора 40 америчких миља, али је амерички генерал Патон послао малу оперативну групу иза линије фронта да би ослободили заробљене америчке војнике. Тако се и Јован Галовић дана 6. априла 1945. године нашао на слободи. Вратио се у Југославију дана 22. јуна 1945. године.

Дошавши у Ћуприју Јован Галовић је затекао промењено стање у штампарији. Године 1942. Петровићеви ортаци, иначе и рођаци, Бранислав и Ђока Радојковић, преселили су свој део штампарије у зграду у истој улици, али ближе моравском мосту (адреса: улица Живке Дамњановић, број 8).

Комисија за утврђивање ратне добити је 12. aприла 1946. gодине одредила да браћа Радојковић, сопственици предузећа за прераду хартије, израду коверата и штампарије, плате милионску казну и врате ратну добит. Иста комисија је казнила и Насту Пандуровић, сопственицу „Предузећа за израду коверата Драгољуб Ј. Петровић“.

Тадашњи „Ратни профитери“ су били припадници и симпатизери Равногорског покрета Драже Михаиловића, Српске странке Милана Недића, Националног покрета Димитрија Љотића и других.

У току 1946. године формирано је прво државно графичко предузеће „Морава“ које је настало конфискацијом половине предратног Графичког предузећа за прераду хартије, израду коверата и штампарије, која је била у власништву Ђорђа Радојковића. Након што је друга половина овог предузећа у власништву Бранислава Радојковића конфискована, створени су услови да се изврши и национализација штампарије чија је власница била Наста Пандуровић (ћерка Драгољуба Петровића). Обједињавањем предратних штампарија формирано је државно Графичко предузеће „Младост“ које се најпре налазило у локалу Насте Пандуровић, да би се касније преселило у зграду бивше „Брикетнице“, на путу према Параћину.

Двоспратница (постоји и данас) у којој се налазила штампарија Драгољуба Петровића, коју је наследила Славка Петровић и ћерка Наста Пандуровић, коначно је 1959. године национализована – одузета тадашњим власницима.

Новоформирано прво државно графичко предузеће „Морава“ суочило се у послератним данима са недостаком стручне радне снаге. Неки предратни мајстори су страдали током рата, а неки су почели да се баве политиком и другим државним пословима. Раде Симоновић Штиглиц је стрељан на зиду основне школе као устаник, а Миодраг Новаковић Џуџа је остао активан у војсци. Немачки ратни заробљеник Јован Галовић је постао директор штампарије.

Међу новим графичким радницима нашла се и Косара, наочита и лепа тек стасала девојка из фамилије Николић, од оца Војислава и мајке Ангелине. Лако је запала за око Јовану Галовићу и међу њима се изродила велика љубав. Уследило је венчање 23. децембра 1948. године и рођење сина Драгослава крајем 1949. године. Венчани кум је био Боривоје Бора Ценић из угледне породице, брат убијене Милице Ценић. Иначе је и Бора био заробљен у априлском рату као поручник краљеве војске и дочекао је капитулацију Хитлерове државе у логору у Немачкој.

Поратно време је било превртљиво и опасно за многе. Додворице су добиле прилику да одлучују о судбинама других. Многи су проглашени непријатељима Титове комунистичке партије. Довољно је било да се упре прст у комшију и да он по кратком поступку буде осуђен и послат на Голи оток на преваспитавање.

Јован Галовић је као директор државне штампарије засметао новопеченим ћупријским комунистима. Неко се „сетио“ да је Јован уочи почетка рата 1939. године био против одржавања радничког штрајка, јер је као пословођа имао већу плату од осталих радника.

Изненада, 24. септембра 1950. године, преминуо је Јован Галовић. У време смрти имао је тек 38 година.

Здрав и јак млад човек да тек тако умре?

Мученици који су послати на Голи Оток, говорили су да је Јован био срећник. Лепша је и смрт тровањем, него тихо умирање на каменитом острву.

Заслуге се брзо заборављају. Дођу неки нови људи, мање образовани, а више грамзиви, људи који сматрају да историја света почиње са њима.

Јован Галовић је сахрањен на ћупријском гробљу, у истом реду где се налази спомен костурница жртава борбе против фашизма и окупатора. Много година касније поред њега је сахрањена и Косара.

У Ћуприји нема више државне штампарије „Младост“ која је била једна од највећих у оној великој Југославији.

„Оно што није записано, као да није постојало.“