ОБЕЛИСК

Крајем новембра се рано смркава, таман када се људима завршава канцеларијско радно време. Ваздух постаје хладнији, па се поред реке појављује густа магла која остаје до сутрашњег дана. Тај прелаз из касне јесени у рану зиму само је понекад пријатан, са топлим сунцем око поднева. И поледица на тротоару није изненађење. Додуше, појавом летећих аутомобила поледица која је на коловозу није више тако страшна. Милан је у уторак ујутру старим службеним аутомобилом допутовао из Београда. Некако му је то одговарало, чинило му се да старији људи треба да остану господа са традиционалним манирима и да новотарије као што су летећи аутомобили више приличе младићима. Уствари није желео себи да призна да има страх од летења.

Шефица је Милана више замолила, него што би му наредила, да оде у градић на Великој Морави и помогне локалцима да разреше убиство градоначелника. Наводно неки наркоман је опљачкао и убио случајног шетача у парку поред реке. Пошто је време пролазило, а име разбојника још није било утврђено дошло је до несигурности и узнемирења грађана. Тако је злочин над недужним градоначелником постао и политички проблем.

Наоружан богатим искуством Милан се није уплашио неуспеха на послу, али му је тешко падало да сарађује са људима из малих места који су склони свакојаким заташкавањима како не би угрозили своје рођаке и пријатеље. Оно што се само шапутало морало би да прекрије дебео слој прашине. Посебно у овом случају, јер је сада већ покојни градоначелник био човек преке нарави који се многима замерио.

Једино мало место које је Милан волео био је град на мору са највећим бројем сунчаних дана. Када ускоро оде у превремену пензију преселиће се тамо. Сунце му је потребно, а не густа магла поред реке.

Стигавши у полицијску станицу дежурни је Милана упутио најпре код начелника. Сусрет је био са лажним осмехом добродошлице. Уследило је упознавање са случајем.

Полицијска станица се налазила одмах до цркве и затворске управе, а преко улице је била велика оријентална кафана која се на стубовима изнад парка пружала до саме обале Велике Мораве. Ту, у парку, убијен је градоначелник.

Милан је упамтио детаље из криминалистичке фотодокументације. Старији човек је лежао у локви крви са разбијеном главом. Лице му је било непрепознатљиво, једно око му је испало, а кроз смрскану очну дупљу мозак је исцурео. На фотографијама са обдукције видело се наго тело на столу. Доктор је разрезао кожу на леђима на месту где се десна лопатица спаја са раменом. Ту је наводно била велика модрица која је указивала на примарни ударац. Вероватно је након тога градоначелник пао на поплочану стазу и док је лежао добио је више удараца у главу. На први поглед рекло би се да му је убица тврдом потпетицом газио главу.

Ударац неутврђеним предметом, оруђем у замаху – како је написао доктор, у пределу десне лопатице с леђа, указивао је да је убица највероватније био левак и да је стајао с десне стране градоначелника док су корачали стазом поред реке. Зато је тело нађено на левој ивици стазе која је била ближе реци.

Виши тужилац је наложио полицији детаљно прикупљање доказа и утврђивање ко је убица. И сви у локалној полицији су ангажовани, али резултата није било. Поред леша није нађен предмет којим је размрскана глава градоначелника. На месту злочина није пронађена ни торбица од које се никада није одвајао. Недостајала су и два његова телефона, службени и приватни. Практично је истрага стајала на самом почетку.

Прегледани су видео снимци са свих камера у том делу града. Забележено је да се градоначелник око 18.35 минута усамљено кретао улицом и да је поред оријенталне кафане степеницама сишао у парк. Нико га није пратио, нико у то време није ни ушао, а ни изашао из кафане. Видео се пролазак неколико аутомобила без заустављања. Додуше била је магла, па нису сви детаљи на видео записима били потпуно јасни.

Обављен је информативни разговор са десетинама људи који су на било који начин били повезани са градоначелником. Један по један су привођени сви евидентирани наркомани. Стотине листова хартије је узалуд исписано.

Након формалног реферисања о резултатима истраге Миланова прва реакција била је да се детаљно претражи обала реке, па ако треба и дно реке поред обале. Размишљао је шта би он урадио да је био извршилац убиства – па сигурно је да би се што пре ослободио свих предмета који би могли да буду доказни материјал у трагању за убицом.

Одмах је формирана група полицајаца и ватрогасаца која је добила задатак да од ушћа Раванице па до краја парка детаљно претражи обалу Велике Мораве и да чакљама опипа површину испод површине реке. Након пола сата Милан је позван да дође до ушћа Раванице у Велику Мораву.

Дрвена бејзбол палица је лежала у високом растињу на самој ивици обале, скоро до пола уроњена у воду. Већ на први поглед било је јасно да се на врху палице виде трагови који личе на крв. Криминалистички техничар је добио налог да дрвену палицу на најпажљивији начин односе са лица места у полицијску станицу одакле ће под хитно да је пошаље у Ниш на даље вештачење.

Сви су кренули са лице места са широким осмехом сматрајући да ће убица врло брзо да буде ухапшен. Једино је Милан остао да седи на клупи у парку. Није се радовао. Његово лице је одавало безосећајност. Телефоном је позвао своју шефицу да је замоли да се ургентно изврши вештачење трагова на бејзбол палици.

Од места где је пронађено тело градоначелника до ушћа Раванице водила је поплочана стаза поред реке. Одатле је стаза полукружно ишла назад до кафане са оријенталним ентеријером у којој су се окупљали страни радници запошљени у околним фабрикама. Било је ту Индијаца, Авганистанаца, Турака, Албанаца… Свако од њих је могао да буде повезан са локалним наркоманима.

На једној фотографији са обдукције видела се тетоважа на левом рамену градоначелника. Била је то детелина са четири листа. Нико није анализирао ову тетоважу, као да је нико пре Милана није ни опазио. Можда само зато што је била уобичајена и није представљала посебан знак неке тајне групе или братства.

Док је замишљено седео на клупи зазвонио му је телефон. Звала га је шефица. Управо је стигла анализа праћења локације градоначелникових телефона. Оба телефона су истовремено престала да раде. Највероватније их је убица оштетио и бацио у Велику Мораву. Али на истој локацији је престао да постоји сигнал још једног телефона. Логично би било да је тај трећи телефон припадао убици. Према евиденцији бројева било је познато име власника трећег телефонског броја, али је провером утврђено да је лична карта власника украдена и да то лице није регистровано у матичним евиденцијама. Истог дана са украденом личном картом на три различита места у Београду купљена су најпростија три телефона са картицама различитих телефонских оператера. Сва три телефона била су одмах након куповине искључена. Активирани су на око два сата уочи убиства, да би након времена када се убиство догодило поново били угашени. Даљим проверама код оператера утврђено је да су два броја била активна у Ћуприји и да је трећи број био лоциран у Београду.  

Милан се захвалио својој шефици. Опет је био на самом почетку истраге. Једино што је сада био сигуран да убица није никакав наркоман, већ професионалац који је вероватно имао помагача. Преостало му је да убудуће пронађе мотив убиства, односно ко је био наручилац. Шефица му је напоменула да ће све информације о телефонима да задржи до даљег и да Милан о томе још неће да буде званично обавештен преко локалне полицијске станице.

Устао је са клупе и полако кренуо поред реке Раванице. Тражио је нешто незнајући шта може да нађе. У пожутелој трави се кроз опало лишће назирала стаза коју су направили пецароши. Тако је дошао до подножја бетонског моста. Попео се стрмим каменим степеницама. Разгледао је около моста да ли се види нека камера за видео надзор, можда на некој приватној кући постоји нерегистрована камера. Узалуд му је поглед лутао.

Убица је највероватније знао да овај део улице није под надзором, па је због тога и дошао овде. Могуће је да га је ту чекао помагач у колима. Свакојака питања су почела да муче Милана. Зато је лагано кренуо ка полицијској станици. Сунце је огрејало и баш је било топло. Или се то само чинило Милану.

Куће у улици су деловале запуштено, изгледало је да у њима годинама већ нико не живи. Уосталом слично изгледају улице у свим провинцијским градићима из којих становништво неповратно одлази. Централни тргови су увек поплочани, ту је и некакав грандиозни споменик средњовековним српским владарима, около су кафетерије и кладионице, тек понека продавница која ради преко целог дана. Као да је један исти пројектант опседнут архитектуром Хитлеровог Шпера био у свим градовима. Досадила су Милану путовања у та места која сама себе проглашавају туристичким атракцијама, а на њиховим улицама могу да се виде једино локални пензионери.

Црквену порту од полицијске станице одваја дугачак зид. Милан је скренуо у порту пролазећи кроз отворену велику капију. Црква је била стара најмање два века. Очекивао је да ће у порти да види неку месингану плочу са исписаним историјатом цркве, ако не и модеран дисплеј са низом актуелних црквених обавештења. Нажалост порта је била празна, поред аутомата за продају свећа никог није било, улазна врата на цркви су била затворена. Узалуд се надао да ће можда однекуд да се појави свештеник. Бар у малим местима свештеник је човек који све зна. Продужио је Милан даље и изашао је кроз малу капију која се скоро потпуно граничила са колским улазом у полицијску станицу.

На улици испред главног улаза у зграду полицијске станице је нервозно корачала витка девојка. Чим је угледала Милана право је пошла према њему. Поздравила га је уз умилни осмех и представила се као новинарка Лола. Милан је застао и руковали су се. Она је имала нежну шаку и дугачке прсте богомдане за клавир.

Лола се извињавала што је била принуђена да му овако слободно на улици приђе, јер јој дежурни у полицијској станици није дозволио да га унутар станице чека. Рекла је да га је видела у парку док су претраживали обалу реке и да јој тада млада инспекторка Александра, казала да је он главни истражитељ злочина који је узнемирио цео град. Не, није тражила интервју или било какву вест за јавне медије. Хтела је само да каже да она можда зна могућу позадину убиства градоначелника који није био омиљен код обичних грађана.

Милан је стајао изненађено.

Није обавезно да баш у том тренутку на улици разговарају, могу да се виде и касније, можда ван полицијске станице. Лола је понудила број свог телефона како би накнадно договирили сусрет. Милан је пристао уз обећање да ће ускоро да је позове.

Стигавши у полицијску станицу питао је дежурног да ли има нешто ново за њега, а онда се упутио у просторију коју су му привремено доделили. Скинуо је јакну, раскомотио се и увалио се у фотељу. Затворио је очи покушавајући да смисли како ће да настави истрагу. Има ли смисла да зове гњурце из жандармерије да претражују дно Велике Мораве?

Назвао је секретарицу начелника да му обезбеди велику шољу кафе и да у конференцијску салу позове све полицајце који су ангажовани на расветљавању злочина. Желео је да се свако од њих изјасни о чињеницама које зна. Почетак састанка је намерно предвидео за 15 часова, када сви почињу да се спремају да иду кући. Кафу му је донела млада инспекторка Александра коју је раније запазио зато што се ликом и стасом разликовала од осталих. Објаснила му је да у полицијској станици немају кафе куварицу.  

Очекивао је да ће на састанку сарадници да му кажу како су саслушавали све знане наркомане и момке спремне за разбојништво због новца, јер је убица очигледно био привучен торбицом коју је старац носио. Због магле на улицама није било људи који су можда имали сусрет са убицом. Нико од саслушаваних ништа битно за истрагу није саопштио.

Тако је и било на састанку који је брзо завршен. Присутни нису ни посумњали да је злочинац можда неки страни радник који је свраћао у оријенталну кафану. Такође се није сумњало ни у чланове породице и запослене у локалној самоуправи. А Милан је намерно прећутао да су постојала три непозната телефона.

Општи је закључак био да је евентуално неки наркоман из суседних градова убица и да би требало истрага да се прошири на суседне градове.

Полазећи у хотел Милан је телефонирао Лоли. Да ли жели да се виде јавно или ће она да дође у његову собу? Одговорила му је да јој одговара да дође у његову собу после вечере.

Разговор са младом и лепом женом у хотелској соби мушкарцу даје осећај да је још увек атрактиван. А познато је и да младим женама импонује дружење са средовечним џентлменима.

Након вечере у ресторану Милан је свратио до рецепционара да му каже како ће једна новинарка да га посети у његовој соби, па да му донесу у собни фрижидер разне сокове и флашице са водом. Затим се попео у своју собу оставивши откључана врата. У малом предворју су се налазили гардеробни ормари с десне стране, лево је било пространо купатило, а сама соба се састојала из два дела. До прозора се налазио сточић са две удобне фотеље. Милан је скинуо ципеле и навукао на ноге своје кућне папуче. Одело је заменио тренерком коју је користио једино за одмор. Био је спреман да слуша Лолу од које је очекивао занимљиве информације о могућем мотиву злочина и евентуалном налогодавцу који је највероватније ангажовао плаћеног убицу.

Као стари лисац знао је да мора да буде опрезан са новинарком, посебно зато што је могуће да она долази по нечијој жељи и да ће можда да покуша да га испровоцира на свакојаке начине. Из торбе је извадио мини камеру са микрофоном и поставио је тако да снима део собе где ће обоје да седе док разговарају. Замаскирао је камеру пешкиром.

Зачуло се куцање на вратима. Милан је гласно рекао да су врата отворена. Појавила се конобарица која је донела сокове и воду да допуни мали фрижидер. Донеће и топле напитке по потреби, само нека Милан јави на рецепцији.

Убрзо је зазвонио службени телефон – Лола је најавила свој скори долазак, јер је већ била на улици испред хотела. Милан је активирао камеру и сео на место онако како је испланирао. Смирено је чекао.

Лола је одмах отворила раније откључана врата и ушла. И док је Милан лагано устао и пошао према њој, она је већ скинула јакну и окачила је у ормару. Очигледно јој је била позната хотелска соба. Руковали су се и уобичајено започели разговор фразама о хладном времену и магли.

Милан је изразио жељу да му објасни какав је живот у граду, какви су људи, има ли икаквих узбудљивих догађаја… Није желео да она сама започне своју причу.

Чамотиња, град без перспективе, остали су само пензионери, има више странаца у фабрикама него локалних младих људи. У цркви је само један свештеник који највише времена проводи на гробљу, јер су венчања и крштења реткост.

Распричала се Лола о граду који се не разликује од осталих провинцијских места. Онда је у пола реченице застала, јер је постала свесна да жели да говори о убиству градоначелника. Њено мишљење је да мотив злочина није пљачка и да убица није наркоман. Полиција води погрешну истрагу.

Уосталом овде је било телико неразрешених злочина у прошлости, па ће тако да буде и са овим. Насмејала се говорећи о оближњем селу Вирине и убиствима која су се тамо догађала. Шапутало се да је налогодавац била нека омања жена средњих година која се никада није удавала. Волела је мушкарце, посебно оне ожењене и добре домаћине. Онај који би је одбио није после тога још дуго живео. Полицијски инспектор који је остао упамћен по надимку Ћеле, заједно са једним полицајцем, одвео је осумњичену у густе врбаке на обали Велике Мораве. Ту јој је запретио да ће да је баци у реку уколико му све не призна. А она му је самоуверено казала да није она пудљива и да га се не плаши. Може и да је удави, али ништа неће да му призна. Месец дана касније у једној јарузи су нашли њено тело са разбијеном главом. После тога су престали неразјашњени злочини у селу.

Убијени градоначелник јесте био времешан човек, али је још увек био грамзив и бахат. Учествовао је у свим могућим пословима где се трошио новац пореских обвезника, али и где су се добијале грађевинске дозволе и свакојаке друге сагласности. Нико није могао да се запосли у државној служби, а да не буде нечим уцењен. Наравно да је градоначелник имао своје људе с којима је делио новац. А постојао је и човек изнад њега пред којим је био понизан.  

Лола је изазовно прекрстила своје дуге ноге, али Милан није обарао поглед. Није гледао ни у њену полураскопчану блузу. Уздржавао се на силу, јер је знао да га она провоцира. Зато је задржао смирени израз на лицу настављајући да је гледа само у очи.

Објашњавала му је да у околини града постоји неколико усамљених великих кућа у којима су се окупљали локални политичари и богатији привредници. У госте су им долазили и људи из Београда, пословни партнери. Ту су доводили младе девојке. Остајали су понекад и по две ноћи. Храну и пиће им је обезбеђивао власник јединог градског хотела. Вероватно су баханалије дуго трајале, јер су користили и услуге локалних дилера дроге.

Једна од тих кућа налазила се на обали Велике Мораве. До ње, тачније до дворишне капије, водио је пут кроз високу шуму канадских топола. Друга кућа се налазила поред вештачког језера и била је окружена огромним виноградом. Трећа кућа је била на ободу града ограђена високим зидовима. Мештани су виђали луксузне аутомобиле са регистарским ознакама из Београда и Новог Сада. Говоркало се да ту долазе људи које је доводио некадашњи Ћупричанин који се одавно одселио у Београд да би радио као државни секретар у једном министарству.

Милан је упитао да ли је тачно оно што је чуо од полицајаца да је убијени градоначелник био само неважна лутка на концу и да је све градске послове водио други човек? Отуда сматра да је исправан закључак да је градоначелника ипак убио неки наркоман који је веровао да у торбици има пуно пара и других драгоцености.

Лола је само одречно завртела главом. Њено је мишљење да је убиство ипак била освета због необављеног посла или због неравномерне поделе плена. Сваки градски или сеоски трговац, аутомеханичар, сајџија, ћевабџија, пекар… био је рекетиран или уцењиван. Они непослушни и слободоумни су стављани на зид срама помоћу измишљених афера. Сазнаће се то ускоро.

У неко доба Милан се сетио да као добар домаћин треба гошћу да понуди пићем, можда нешто жестоко или можда добро црно вино? Понадао се да би Лола остала код њега довољно дуго. Било би му лепо с њом. Тако згодна, са осмехом који плени, сигурно је и веома страствена.

Затражила је само кафу и могућност да уз кафу запали цигарету.

Разговор је затим постао необавезан.

Можда би Лола желела да остане још дуго у хотелској соби? Узалуд се Милан надао, јер је Лола рекла да је чекају пријатељице у клубу поред моравског парка. Ако би желео, могао би касније и он да им се придружи. Локални бенд уторком свира живу музику до поноћи. Лако ће да је препозна за столом у углу, где увек седи са пријатељицама.

Помислио је да је то добар предлог, јер ће тако најједноставније да упозна људе који су стални гости у клубу, можда ће неко да се сети да ли је на дан убиства градоначелника у клуб свраћао непознати мушкарац?

Након Лолиног одласка Милан је позвао телефоном шефицу да јој сажето преприча своја сазнања. Можда су форезничари утврдили нешто ново око угашених телефона или око бејзбол палице. Међутим шефицу је интересовало да ли је градоначелник оставио за собом бележнице, било службене у кабинету, било приватне код куће.

Милан је пре поноћи стигао до клуба испред кога се сударио са три младе плавуше које су носиле кратке бунде. Заиста је лако нашао сто у углу где је седела Лола са пријатељицама. Придружио им се. Формално су се упознали, али због гласне музике није успео да запамти имена младих жена. У клубу је било претопло. Милан је у ноздрвама осећао мирис сагореле марихуане и индијских миришљавих штапића. Нагнувши се према Лолином увету запитао је да ли у клубу постоји и део са наргилама.

За суседним столом је седело неколико девојака. Милану је пажњу привукла лепојка са обнаженим раменима. Уочио је на њеном левом рамену истетовирану детелину са четири листа. Да ли јој она доноси срећу или је то само знак припадности одређеном друштву?

Милан се захвалио Лоли и њеним пријатељицама са извињењем да ујутру мора рано да устане и да се само зато одриче овако чаробног друштва с младим особама.

На брифингу у среду ујутру у полицијској станици инспекторка Александра је добила задатак да пронађе градоначелникове све бележнице, и оне у кабинету и све друге које се можда налазе у његовој кући или у викендици. Мање је вероватно да је важне поруке бележио на телефону или на компјутеру.

Након састанка Милан је позвао своју шефицу. За сада је званична верзија да је градоначелник опљачкан и при томе убијен. Трага се за непознатим извршиоцем који је највероватније наркоман. На крају је замолио шефицу да нађе све радње у којима се врши тетоважа детелине са четири листа и то на левом рамену непосредно изнад плећке. Убијени градоначелник је имао такву тетоважу, па из полицијске фотодокументације са обдукције коју поседује и шефица може да види изглед детелине.

Интересовао га је и списак продавница у којима се продају бејзбол палице.

Минут касније инспекторка Александра је затражила од Милана да се сретну, јер има нешто о чему би желела да разговарају насамо. Предложила је да оду ван полицијске станице, до једне кафетерије у главној улици. Чекаће га тамо. Милан је одредио термин око 11 сати.  

Колико се сећао Александра је била школована на Правном факултету у Београду и није била прави полицијски тип инспектора. Размишљала је другачије од својих колега.

Шетајући од полицијске станице до кафетерије Милан је на улици сретао углавном пензионере. Једино се испод прозора старе школске зграде чуо жамор деце. Имао је утисак да се мештани сви међусобно познају и да у овако малом граду ништа не може да се сакрије.

Александра је седела до прозора и пушила сркутајући кафу. Њен изглед је одударао од градског сивила. Могло би да се каже, без обзира на разноликост укуса, да је баш била лепа и господствена. Ко би помислио да плату зарађује у државној служби.

Милан је за себе наручио топлу црну чоколаду.

Прво што је рекла, слежући раменима, је да није успела да набави градоначелникове бележнице и тефтере. Наишла је на одбојан зид ћитања и код секретарице градоначелниковог кабинета и код његовог сина с којим је живео. Сматра да чак и ако бележнице постоје, њихов садржај остаће заувек тајна.

А друго, што је најважније, у граду постоји завера ћутања о злочину, јер свако има неки свој разлог. Многи из државних служби се плаше да не изгубе посао, па су се завукли у своје канцеларије као у мишије рупе. Знају на који начин су се запослили и да им радно место зависи од послушности. Пензионери не могу да остану без пензије, али зато њихови потомци могу да настрадају. Тако је већ неколико деценија.

Жалосно је што у граду има толико подгузних мува, да човек просто не сме ништа ни да помисли, а камоли да каже, а да о томе не буду обавештени градски моћници. Мито и корупција су присутни свуда.

Њу на послу гледају као на белу врану. Препустили су јој да се бави породичним насиљем и малолетничком деликвенцијом. Завршила је на ту тему неколико специјалистичких курсева, па већину радног времена проводи са запосленима у Центру за социјални рад и у комисијама у којима је и јавни тужилац, једна слободоумна Параћинка. Сматрају да она није завршила полицијску академију и да због тога не уме добро да обавља полицијске послове. А прави разлог је страх да не сазна криминалну делатност многих који би требало да буду оличење поштења и морала.

Милан ју је сталожено слушао, није је прекидао питањима.

Због присутних у кафетерије можда би било најбоље да одглуме страствено удварање?

Шефица је позвала Милана телефоном да му саопшти да у Београду постоји једна радња у којој се врши тетовирање детелине са четири листа и да се уредно води евиденција о свим лицима која се добила такву тетоважу. Наведена радња има закупљен термин сваке недеље у једном салону лепоте у Јагодини. На списку тетовираних има и мушкараца и девојака из сва три поморавска града. Последњих година на списку су само младе девојке.

Није Милан могао да се суздржи, а да не упита Александру зашто неке девојке из Ћуприје и околине носе истетовирану детелину са четири листа и то баш на левом рамену?

Александра је најпре замолила да је убудуће зове само Ана, па је потврдила да зна за детелину која доноси срећу, али да зна и да је то знак припадности одређеној групи мушкараца и жена. Све је почело пре десетак-двадесет година.

Милан је нагло променио тему разговора покушавајући да умањи њен значај.

А зашто се у овом граду девојке ретко удају? Углавном на улици и на јавном простору девојке су саме или у пару с неком другом девојком. Чак и у кафићима и ноћним клубовима девојке и мушкарци седе одвојено. Рађају ли се деца у граду?

Ето, Александра је веома лепа, а Милан ипак има утисак да је она потпуно сама. С ким живи, с мајком и оцем или…

Израз Александриног лица је одавао потпуну збуњеност. Почела је да трепће. Угасила је напола попушену цигарету. Ћутала је.

Милан је признао да се и он није оженио и да нема наследнике.

Тек тада се Александра опустила. Вратио јој се онај сладак, љубопитљив одсјај у очима.

Иако је она инсистирала да свако плати своје пиће, Милан је сам све платио. Изашли су на улицу и отишли су на супротне стране.

Након заласка сунца почела је лагано да се спушта магла. И таман када је Милан пожелео да оде у своју хотелску собу да се одмори и сабере све што је у току дана сазнао, зазвонио му је телефон. Александра га је позвала да дође у парк поред реке како би видео обелиск и сва исписана имена људи на њему. Она би му објаснила ко је ко.

Сагласио се да је то добра идеја и да је могуће да на обелиску можда постоји објашњење зашто је живот у Ћуприји такав какав јесте.

Улазећи у парк поред Велике Мораве Милан је спазио девојку која се кретала ка обелиску. Дугачка бунда је потпуно пристајала виткој особи. У десној руци је носила велику женску ташну. На ногама је имала ципеле са високим потпетицама. Заиста Александра није личила на свакодневну полицајку. Грациозно је ходала као некаква манекенка на писти.

Милан је успорио ход да би имао што више времена да Александру посматра испред себе.

Обелиск је био на степенастом постаменту који се завршавао великом каменом коцком на чијим странама је био уклесан текст. Александра је застала и тог тренутка је Милан дошао до ње. Поздравили су се. Свуда око ње се ширио мирис раскошног парфема.

Подсетила је Милана да може да јој се обраћа само са Ана, јер оно Александра је превише званично.

Руком је показала ка уклесаним именима на страни постамента која је била окренута према улазу у парк одакле су дошли стазом која је била скоро потпуно прекривена опалим жутим лишћем које се лепило за ципеле. Изнад имена се налазила детелина са четири листа.

То су имена људи који су сматрали да живот у Ћуприји почиње њиховим доласком на власт. На врху је најзначајније име. Тај човек је у Београду са службом у војном министарству.

На супротној страни обелиска је уклесан старински кључ, а испод била су имена људи који су као привредници добили кључеве града. Небитне личности које нико није упамтио.

На попречним странама обелиска налазили су се уклесани називи Хореум Марги, Равно и Ћуприја са свечаним грбом Ћуприје и значајним годинама.

Александра је сматрала да детелина са четири листа означава братство чија је моћ доказана. Наравно да једино име убијеног градоначелника више не приличи списку тих срећника.

Девојке са тетовираном детелином желеле су да буду упамћене као део друштва локалних моћника. Александра сматра да је убица повезан са неком од девојака која је желела да се освети градоначелнику. Убијени градоначелник је био сексуално изопачен. Кидисао је на младе жене као неуштројени вепар. Због тога верује да је убиство само освета неког мужа, оца или брата напаствоване женске особе.

Милан је фотографисао обелиск са именима и одмах послао фотографије својој шефици са напоменом да су му потребни подаци о тим људима.

Није било више разлога да се задржавају поред обелиска и кренули су заједно ка излазу из парка. Тамо је Александру већ чекао летећи такси. Поздравила се с Миланом рекавши му да иде у Јагодину на рођенданску прославу једне пријатељице.

Гурнувши руке у џепове јакне Милан се запутио ка цркви. Надао се да је свештеник још увек тамо, иако се вечерња служба већ завршила. И заиста је затекао свештеника у просторији која је личила на велику библиотеку.

Мршав, рекло би се витак и живахан старчић, свештеник је деловао као монах. Милан је очекивао да види неког ко личи на поп Ћиру и поп Спиру, са огромним стомаком. Додуше можда се свештеник спарушио због шећерне болести.

Милан се одмах представио и показао је своју службену легитимацију.

Свештеник у малом граду зна све тајне својих пароха, започео је уз осмех Милан. Али он не жели да свештеник буде цинкарош, очекује само помоћ како би боље разумео живот обичних грађана.

Свештеник се опустио и извадио је две чашице и флашу домаће ракије. Ваља се пре вечере, зар не?

Додуше уз ракију се и језик лакше развеже.

Милан је казао да је управо видео обелиск у парку на коме је била исклесана детелина са четири листа. Тај детаљ никако није могао да разуме. Зашто баш детелина и испод ње имена локалних моћника? Да ли су они верници или неко тајно братство? Зар је за овај град детелина прави симбол? Разумео би да је исклесан крст, недајбоже петокрака, али детелина!

Извадио је телефон, нашао је фотографије обелиска и почео је да чита имена. Свештеник га је одмах прекинуо, јер су му та имена веома позната.

Сече он тим људима славски колач. Не у цркви, него у њиховим летњиковцима који се налазе поред реке, у виноградима, поред језера, који су сакривени високим оградама од погледа случајних пролазника. Али не остаје на свечаном ручку. Не одобрава што се слава претвара у гозбу као код старих Римљана.

Уосталом они нису прави верници, њима је важнији новац и моћ. Далеко од тога да поштују десет Божијих заповести. Никада се нису ни причестили.

Чуо је, а и видео је да неке девојке имају истетовирану детелину на рамену. Нажалост једна од тих девојака, девојчица, скочила је почетком пролећа у Велику Мораву. Самоубицама се не врши опело, али је он то ипак учинио с обзиром на младост девојчице и молбу њене сестре Лоле коју сви у граду познају.

Јавна је тајна да девојке желе да буду истетовиране, јер тако постају штићенице локалних моћника. То шта оне све раде у неколико кућа поред града ником не приличи. Срамота јесте, али сам Бог зна зашто је то тако.

Свакоме су судбину одредиле три суђенице, приметио је Милан. Свештеник је одречно завртео главом – свето тројство не чине три суђенице.

Милан се захвалио свештенику на сазнању које ће да му помогне у истрази.

Након одласка из цркве није свратио у полицијску станицу. Пожурио је у хотел да се мало одмори и припреми за нови сусрет с Лолом. Позвао ју је телефоном и замолио је да се током вечери виде и разговарају. Може да дође код ње, ако је то њој лакше. Само да му објасни како да стигне до њене куће.

Након договора с Лолом позвао је шефицу да јој објасни зашто су му потребни подаци о људима чија су имена на обелиску. Сматрао је да су могућа два мотива за убиство градоначелника и да је извршилац неко ко то ради професионално. Шефица му је одговорила да су анализирали комуникације телефона градоначелника и телефона убице и друга два телефона. Нису то били разговори, него кратке писане поруке. Дођи, долазим, све је завршено и слично.

Лола није живела у кући, него у стану у згради у главној улици. Морао је да јој се јави телефоном да му откључа сигурносна врата у улазу зграде. Позвао је лифт, јер га је мрзело да пешачи уз степенице. Лола је већ изашла у ходник и чекала га. Стан је био на два спрата. На доњем спрату је била огромна просторија која је уједно била и дневна соба и трпезарија са полуодвојеном кухињом. Собне степенице су водиле на горњи спрат.

На бело окреченом зиду изнад стилске комоде Милан је одмах уочио велики портрет тинејџерке. Претпоставио је да је то Лолина сестра која се убила. На први поглед сестра је била много лепша од Лоле.

Намерно није казао да зна како је Лолина сестра несрећно окончала свој живот и да зна да је имала истетовирану детелину са четири листа која јој није донела очекивану срећу.

Сели су у фотеље до прозора. После кратке тишине кренули су са причом.

На самом почетку Милан се сложио са претпоставком да је градоначелник убијен због казне и опомене другима да у прљавим пословима не сме да буде преваре. И међу криминалцима постоји некакав морални кодекс.

Лола је климањем главе потврдила.

У друштву постоје право и правда. Разлика је огромна. Криминалци имају своју правду.

Милан је упитао Лолу да ли подржава освету – Око за око, зуб за зуб?

Тешко је то питање у данашњем свету. Свако има право на живот, па и најгори људи. Али опет, када друштво затаји, освета појединца је једино могућа казна за извршени злочин. „Крв за крв“ је оправдање када право не задовољи правду.

На сточићу испред Лоле била су два телефона. Милан је запитао колико различитих телефона мора да има успешна новинарка? Шта ради са старим телефонима, да ли их чува као музејску колекцију?

Да, има их од најјефтинијих до најскупљих модела. Активна су јој само два телефона, док су остали уредно сложени као споменар.

Милан је загледајући се дуго у велику слику на зиду Лоли као узгред напоменуо да неки стари телефон мора одмах да уништи, да је не подсећа на прошле догађаје. Лола је заћутала и пребледела. Оборила је поглед и почела нервозно да крши прсте. Нервозно је дохватила цигарету.

Милан је прекинуо дугу тишину понудивши се да у Београду буде Лолин добар домаћин, да јој се на скроман начин захвали на пријатним тренуцима које је провео с њом.

Вратио се резигрирано у хотелску собу. Свако је понекад у моралној и у професионалној дилеми шта је најбоље да уради.

У четвртак ујутру, пре поласка у полицијску станицу, позвала га је шефица. Рекла му је да се врати у Београд и да ће она да посети јагодинску полицијску управу следећег дана. Јавио се један наркоман који признаје да је убио човека у парку да би га опљачкао. Случај мора одмах да се пресече због узнемирене јавности. Јавни тужилац ће од суда да захтева притвор до почетка суђења. Да, да, да… онда ће наркоман да почне да се лечи, вршиће се свакојака медицинска и друга вештачења и на крају ће наркоман све да порекне. У недостатку материјалних доказа суд ће да га ослободи оптужбе.

Шефица само преноси речи свог надређеног да полицијска истрага ипак мора да се заустави. Сумња да је прави разлог заташкавање како се не би на видело дана појавиле прљавштине које би могле многе да компромитују. То је постало нормална појава у друштву коме демократија није јача страна.

На јутарњем редовном састанку у полицијској станици Милан се свима захвалио на успешној сарадњи. Обистинило се да је градоначелник убијен током разбојништва због ситних пара. Несрећник се само нашао на погрешном месту. То је могло свакога да снађе.

Наталожиће се убрзо велика прашина на цео случај. Тако је то у провинцијским градовима. Моћници остају увек недодирљиви. Нису забадава саградили себи у част обелиск у градском парку поред реке. И Лола ће мирније да спава не страхујући више, бар је тако Милан мислио. Уосталом ускоро ће у превремену полицијску пензију – није он крив што се право и правда не подударају.

Излазећи својим времешним колима из полицијског дворишта угледао је свештеника испред порте. У дебелом зимском капуту, са мантијом до земље изгледао је некако много крупније. Милан је зауставио ауто и изашао да би се поздравио. Видео је осмех испод седих бркова и браде. Кратко су се руковали. Свештеник је левом руком показао на црни џип који је стајао с друге стране улице. Чекају га да иде да пресече славски колач. Крајичком ока, док се свештеник десном руком крстио улазећи у возило, Милан је запазио на задњем седишту три плавуше у бундама.

Магла је све више притискала Велику Мораву.

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА