ДВОБОЈ ЉУБАВНИЦА

Ваздушна бања, како се некада називао уређени парк на северним падинама Ђурђевог брда, данас познат само као „Поток“, настала је захваљујући рођеном Јагодинцу Атанасију Ивановићу, Таси Арачлији. Живео је Таса скоро у целом 19. веку. Надимак је добио према послу који је радио – био је цигански арачлија. Неко време је био и помоћник Начелства округа Ћупријског. Након што је умро у Београду син Стеван га је сахранио у Јагодини. Имање на Ђурђевом брду је завештано Општини вароши Јагодина уз услов да се ту направи јавни парк. После изградње Летњег павиљона, на улазу у Арачлијски поток била је постављена чесма са плочом на којој је писало: „Благодарна општина Јагодинска, 1904. дародавцу Стеви А. Ивановићу, за успомену покојних оца Атанасија Ивановића-Арачлије, мајке Сифије и брата Пере и сестре Јелене“.

Данас се шапуће, да нико не чује јер и зидови имају уши, како у Потоку постоји љубичасти салон у коме само привилеговани гости могу да уживају у друштву младих лепотица. Уз напомену да се не чачка мечка прозивају се млади момци који имају велика муда да чувају штићене личности, па и да приме метак уместо њих. Ако су већ толико храбри, зашто не кажу шта су у љубичастом салону пред зору радили ти привилеговани гости.

Остаје тајна и да ли се у Арачлијском потоку одиграо пиштољски двобој између две младе девојке далеке 1910. године, по угледу на двобоје у 19. веку. У Јагодини или на обалама швајцарског језера, више то није важно, млада списатељица је рањена у груди. Судбоносни метак је испалила њена бивша љубавница.

И као што су због љубави правду потражили у двобојима руски песници Пушкин и Љермонтов, тако је и јагодинска песникиња Лепосава Мијушковић желела двобој са изабраницом свог срца, Јагодинком Љубицом Ракић.

Могуће је да Лепосава никако није разумела Љубицу која је напрасно почела да воли дугоношене гаће неког официра уместо њеног миришљавог свиленог веша. Данас то више нико не зна. А није више ни важно.

Лепосава Мијушковић је рођена 1882. године у селу Вукмановац, које је ближе Рековцу него Јагодини. Њена мајка је напустила породицу због љубавника, па је њен отац морао сам да негује и васпитава децу. У то време у школу су ишли углавном дечаци, а пошто су деца из села морала да иду у школу која се налазила при манастиру Ивковићу, породица се преселила у Јагодину.

Могућност наставка школовања је постојала ван Јагодине и тако се мала Лепосава уписала на Вишу женску школу у Београду. Била је најбољи ђак у генерацији. Можда су јој узор биле две ћупријске девојчице, Даринка Петровић, од мајке Марије удовице  и Христина Поповић, од оца Живка, које су биле ученице 1869/70. године и које су постале учитељице.

Образовни систем у тадашњој Србији је заостајао тако да је било много девојака које су студије настављале пре свега у Швајцарској. Отац Љубице Ракић је био богати трговац и могао је своју ћерку да школује у иностранству, док је Лепосава заслужено добила стипендију краљице Наталије Обреновић.

Почетком двадесетог века у Цириху и у Женеви, градовима који су имали најлибералније универзитетске законе у Европи, нашле су се многе девојке са простора Балкана, међу којима су биле и Милева Марић-Ајнштајн из Каћа, Милана Бота из Крушевца, Ружица Дражић из Шапца, затим из Загреба Ружица Шај и Ана Блох, из Винковаца Елза Кучера…

Цирих, 1899. – Милева Марић, Милана Бота и Ружица Дражић

Оштроумна, са продорним погледом и језиком без длаке, Милева Мијушковић је била запажена у друштву. Са њом је увек била Љубица Ракић.

Краљица Наталија је имала несрећан брак. Прешла је у католичанство 1902. године и није се више враћала у Србију. Свој иметак поклонила је Универзитету у Београду, а не свом сину. Године 1903. убијен је њен син краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин, а на чело Србије ступила је династија Карађорђевић. Све је то створиле финансијске проблеме Лепосави Мијушковић утичући на њено даље студирање и стицање докторске титуле.

Сећање на мајку, која је након брачног неверства извршила самоубиство, стално је прогањало Лепосаву. У једном тренутку слабости и сама је покушала да се убије. Своје унутрашње сукобе Лепосава је преносила на папир. Писала је у првом лицу једнине. У кратком периоду је објавила четири приче и три песме – девојка у болници након покушаја самоубиства, девојка у лудници након самоубиства изабраника, момак који доживљава тешке психозе након крвавог кашља…

Почетком двадесетог века приватни издавач Љубомир Давидовић је у Београду штампао „Српски књижевни гласник“, чији је уредник био Јован Скерлић. У Лепосави је препозната будућа значајна српска списатељица.

Најпре је објављена прича „Утисци живота“, а затим „Миришу јорговани“, „Близу смрти“, „Болна љубав“, „Прича о души са вечитом чежњом“ и постхумно „Земљи“ и „Мисли“.

Због своје, у то време срамотне лезбијске љубави, за јунаке у приповеткама Лепосаве Мијушковић постоје два пута након љубавног доживљаја: смрт и лудило. Једино у приповетки „Близу смрти“  јунакиња након неуспелог самоубиства покушава да пронађе снагу даље да живи.

Лепосава Мијушковић

О данима које је Лепосава Мијушковић проведила у Швајцарској једини писани трагови су сећања Елзе Кучар, највероватније прве девојке са овог дела Балкана која је постала доктор наука. Упознале су се у јесен 1906. године у Цириху. Елза Кучар је 1910. године, након што ју је писмом обавестила Љубица Ракић о смрти Лепосаве Мијушковић, написала: „Витка, оштра појава необично блиједа лица, на пола затворених, проницавих очију. Чело јој је било високо, испрекидано дубоким борама, – премда се иначе видјело, да је још врло млада, – тамно смеђа коса глатко почешљана и савита у затиљку…“. Истовремено о Љубици Ракић пише следеће: „… Тек она тиха, озбиљна њена другарица са финим српским профилом, са свиленим, црним власима и још црнијим дубоким очима, била је вазда уз њу, а никад се није истицала…“.

Описујући Лепосаву Елза кучар наводи: „Иначе је волела да се завуче у своју собу, да се извали у наслоњач, завије у густи облак дима, палећи смотку за смотком, и тако да ради. Анатомским је тад ножем рашчињавала своју властиту душу. Тједни су пролазили, а да није излазила, кад би хтјела да штогод напише. Нити је право јела, нити спавала. Ту нису помагали ни разлози – ни молбе. Тргала је што би написала, и опет би писала. Напокон ми је прочитала  своју причу о души са вечитом чежњом…“.

Однос између Лепосаве Мијушковић и Љубице Ракић није увек био идеалан. Након првог раскида Лепосава је покушала да изврши самоубиство. За разлику од своје мајке преживела је. Захваљујући богатом трговцу Ракићу обе девојке су отишле у Цирих.

Почетком 1910. године Лепосава Мијушковић и Љубица Ракић су се вратиле у Јагодину.

У Европи су почетком двадесетог века били чести женски двобоји. О томе су писале новине са приказима сцена двобоја. Можда због тога, а можда и због Пушкина и Љермонтова, перспективна српска књижевница Лепосава Мијушковић излаз из своје тешке друштвене ситуације, у сукобу између сопственог тела и душе, нашла је у двобоју са својом изабраницом која ју је изневерила.

Скривајући чињенице отац Лепосаве Мијушковић је упознао јавност да је његова кћер умрла од туберкулозе у својој 28. години, дана 26. марта 1910. године. Није забележено место где је сахрањена.

Скоро стотину година касније захваљујући текстовима у „Српском књижевном гласнику“ обнародовано је књижевно дело Лепосаве Мијушковић. Након њене смрти Скерлић је написао и ово: „… Последњих година мало је у српској књижевности изишло радова са тако оригиналним и ретким осећањима, са толико интимности и болне осетљивости. Све што је ова млада и даровита девојка писала одавало је јако развијену самосталну личност и сасвим оригиналан таленат…“.

У америчким и канадским универзитетским библиотекама сачувана су сва издања „Српског књижевног гласника“. На срећу су и дигитализована, па су доступна свим грађанима света. Нажалост у Србији само ретки срећници могу у пар библиотека да се сретну са делима Лепосаве Мијушковић.

У Јагодини постоје две улице на периферији града, једна је са именом Исидоре Секулић, а друга са именом Лепосаве Мијушковић. Укршатају се под правим углом. Неко би рекао да је и то довољно.

Додуше, градоначелник не признаје да у његовом граду постоје хомосексуални бракови, иако две женске особе живе у ванбрачној заједници. Некада је тако живела и Лепосава Мијушковић.

Време ће да покаже и шта је права истина о ововременском љубичастом салону у Арачлијском потоку. Дотле прави љубитељи писане речи могу да потраже шта је све до сада забележено о скоро потпуно непознатој авангардној јагодинској књижевници која је много обећавала.

Арачлијски поток остаје некако у сенци трговачког простора који се налази између Музеја воштаних фигура и улице Лепосаве Мијушковић. Ваздушна бања више то није. Сада је опсесија куповина и трошење новца у десетинама продавница, а када дође лето заживеће можда поново летња позорница поред највећег вештачког водопада у Србији.  

Остаје и даље тајна да ли се заиста у Арачлијском потоку одиграо пиштољски двобој између две младе девојке далеке 1910. године, по угледу на мушке двобоје.

Април, 2021. године

2 thoughts on “ДВОБОЈ ЉУБАВНИЦА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: