ЦИГЛАРКЕ

Људи би требало да раде оно што воле и тада би им рад представљао задовољство, а не обавезу. Бар тако каже кинеска пословица. Послодавци мисле да радник мора да воли свој посао и да на послу пожртвовано даје све од себе. Синдикални представници имају часну обавезу да радницима омогуће и права, а не само дужности. Самоуправљачи одлучују истовремено у име радника и послодаваца.

Време самоуправљања је прошло.

Срби су заборавили на мобу, на удруживање да би група помогла појединцу. Моба је омогућавала да се успешно сеје и жање, да се праве ракија и вино… И куће су грађене у најкраћем времену на мобу. Удружиле би се комшије са рођацима да помогну мајсторима створе ново породично гнездо.

Некада су куће прављене као земунице са кровом од сламе. Тамо где је било довољно дрвета ницале су брвнаре, а где је било више камена и кров је био од камених плоча.

Поред Велике Мораве куће су у деветнаестом и почетком двадесетог века прављене од земље, сламе, дрвета и прућа. Чатмаре су биле здраве за становање, јер су грађене од природних материјала – користило се пруће које је премазивано помешаном иловачом са сламом. Темељ чатмаре је био од камена и дрвених греда које су се користиле и као стубови. Испод куће није било подрума, а кров је био од сламе све док није почела масовна производња ћерамиде. Карактеристичан је био отвор на крову испод кога се налазило огњиште.

За производњу ћерамиде и касније цигле коришћена је глина или иловача са мало воде и песка. Након обликовања сушење је вршено на сунцу. Набавком пећи из Аустроугарске и Немачке опека је почела након сушења да се пече у цигланама. Тако је кућна радиност прерастала у озбиљан посао.

Наизглед цигле су почеле да се производе пре мало више од стотинак година. Међутим то није тако, јер су се још пре пет хиљада година у Месопотамији и у долини реке Инд зидали објекти од цигле. Најстарије пронађене цигле су старе скоро десет хиљада година.

У Ћуприји је прву праву циглану направио Димитрије Јовановић. Налазила се поред Велике Мораве на месту званом Кљајић. Забележен је назив циглане „Лужница“, вероватно по завичају власника из околине Бабушнице.

Године 1949. у Ћуприји је основано Цигларско-кречарско-каменоломно предузеће „1. Мај“, које је три године касније прерасло у Цигларско-црепарско предузеће „29. Новембар“. Већ 1956. године уследила је нова промена и формирано је Предузеће за градњу, производњу грађевинског материјала и пројектовање „Црвена звезда“.

Индустријско-грађевинско предузеће „Инграп“ наследило је од „Црвене звезде“ сва четири погона: Гипсару, Циглану, Градилиште и Аутобазу.

„Инграп“ је запослио инжењере, тада младе и перспективне, који су међу првима у Србији кренули са монтажним системом градње. Набављена је велика дизалица која је већ спремљене бетонске стубове и плоче монтирала, а преградни зидови су биле гипсане плоче. Тако је у Ћуприји сазидана најпре „Ламела“ у главној улици, данас између зграда некадашњег „Занатског Дома“ и некадашње „Југобанке“.

Преласком на нов систем монтажне градње престала је потреба за производњом цигле, па је тако ћупријска циглана заборављена. Усамљени високи димњак и објекти који су се сакрили иза корова су једини трагови прошлог времена.

На прављењу и печењу опеке подједнако су радили мушкарци и жене. Фотографије са радног места у циглани тадашње „Црвене Звезде“ су успомене за другарице Смиљу, Олгу, Мирославу, Живану, Гордану, Раду… Као да је цела улица Косовска радила баш у циглани.

Жене су радиле и физички тешке послове – преносиле су циглу колицима, паковале је, утоваривале на коњске шпедитере и камионе… У циглани су се налазили и вагонети на шинама. Земља се откопавала са околних њива у Кљајића пољу… Све је било близу циглане, осим Косовске улице.

Цигларски занат се претворио у индустрију опеке. Печена цигла се данас поново  користи као и некада, од поплочавања пешачких стаза до прекривања фасада на стамбеним зградама. Уместо пуне цигле прави се шупља цигла.

Многи туристички објекти у којима је задржан амбијент прохујалих дана имају и унутрашње зидове од неомалтерисане цигле. Камини и роштиљи за печење меса, дворишне чесме као и кућне ограде зидају се све чешће од цигле. А да би цигла била црвене боје, а не жуте, додају се у иловачу и глину метали, најчешће гвожђе.

Поглед на цреп са натисом „Ћуприја“ довољно говори о политичком руководству у Ћуприји које је дозволило све друго осим домаћинског пословања. Нема у Ћуприји хладњаче за воће, нема фабрике пекмеза, нема великих пластеника за рано поврће, нема винарског подрума, нема млекаре… Сања се о грандиозним фабрикама у којима ће да се производе аутомобили, или бар делови за аутомобиле.

Шећерана, Велмортранс, Компресор, Штампарија, Еломос, Минел,… Инграп су одшколовали данашњу младеж која одлази у иностранство да тамо далеко рађа своју децу.

Џаба ти новац кад не умеш да живиш!