ЋУПРИЈСКА ТАЈНА

Мислите ли да заиста познајете човека кога често виђате у својој улици?

Солун, касна јесен 1909.

Јесен 1909. године стигла је у Солун тихо, као да је сама ноћ вирнула са морске воде и обавила град у благом полумраку. Улице су биле влажне од капи ситне кише, док су трговци на пијацама размештали зачине и скупоцено сукно, а галебови су их надлетали. Међу зидинама старе палате, крила се тајна масонска ложа „Македонија“.

Тамо, у напуштеном поткровљу прекривеном теписима, бакарни лустери су бацали трагове златног светла по давно избрисаним фрескама. Мирис тамјана и слабо одјекујући звук харфе спајали су ритуал у једну мистичну симфонију сенки. Свако корачање одјекивало је као да се сам ветар ковитла у простору, отварајући врата заборављеном знању и двосмисленим заклетвама.

Милан је у Солун допутовао дневним возом из Београда. Појавио се као успешни трговац из Ћуприје, са симболом београдске ложе „Побратим“. У срцу му је пулсирала узбуђеност и страх да ли ће успети да изговори тачне речи у прави час.

На другом крају свечане сале, оборених обрва, чекао је пуковник Наки Беј – снажан и сабласан. Кад је длан наслонио на књигу, чуо је Миланов шапат на француском:
„Само они који разумеју мостове историје знају да браћа граде, а не руше.“
Наки Беј је климнуо главом, а лустери су затреперили као да прихватају његов завет.

Сада је пред Великим мајстором тихо стајао Наки Беј, дотеран у тамно одело. Велики мајстор, уз звук пригушеног барабана, почео је обред говорећи:
„Брате Наки, примамо те у наше друштво, у атмосфери једнакости и просветитељског духа. Мустафа је пре две године прогласио пут без граница, а ти ћеш сада проширити ту визију у дубинама Анадолије.“ Затим му је предао прстен са симболом братства.

Као сенке, низ свећа је симболично сачињавао двоструки ред: један води ка Западу, други ка Истоку. Наки Беј је крајње озбиљно пришао столу са компасом, либелом и књигом старих правила, док су му Велики мајстор и помоћници прилагали оковратник и предавали му малу значку са гравираним симболима.

У том тренутку, кад је ударац чекићем означио крај церемоније, зидови су одјекнули тихим кликом закључавајућег механизма. Наки Беј је осетио тежину на својим раменима – значило је да је постао носилац мреже идеја која ће преобликовати судбине читавих народа.

Београд, зима 1909.

Двор у Београду, био је обавијен кишом која је влажнија и од снега. У приватној одаји, испод изванредно осликаног плафона, краљ Петар I Карађорђевић је држао сложену мапу Балкана прекривену црвеним и плавим нитима. Поред натписа „Солун“ као град, писало је „центар идеја и савеза“.

Краљев тајни кабинет био је преплављен досијеима о ложи „Македонија“ – масонском братству под патронатом Велике оријенталне ложе Француске. Иако није био у Солуну, из Београда је тајно упућивао средства за одржавање храма.

На дрвеном столу, поред превода књиге „О слободи“, лежали су извештаји француских мајстора у којима је прецизно наведено да су Мустафа Кемал инициран 1907. године, а Наки Беј 1909 . године. Краљ је пажљиво прелиставао белешке и додавао напомене. Док је восак свећа полако тонуо, Петар је извукао кристалну бочицу с црвеном печатном бојом и мрљом означио извештај о Мустафи Кемалу и формирању Великог оријента Турске. Потом је прстеном потврдио свој став: све кључне одлуке ложе требало је да прођу кроз тај један знак поверења.

Писмо које је упутио Наки Беју је било исписано на чистом белом папиру.

Београд, децембар 1909.

Драги брате Наки Беј,

Уз овај допис шаљем ти моју најискренију честитку поводом твоје иницијације у редове ложе „Македонија“. Масонски прстен који си примио у Солуну носи не само симбол братства, већ и моју тајну подршку и поверење.

Твој пораст у редовима братства претвара те у једног од носилаца наше визије слободе и просветитељства. Знај да Београд прати сваки корак мреже коју заједно градимо – писмо твоје иницијације налази се у мом најстроже чуваном сандучету, заштићено печатом којим сам одредио твоју улогу у овом великом подухвату.

Нека те жиг прстена подсећа на повест коју пишемо иза завеса видљивог света. Настави да утврђујеш мисију обнове Балкана, повезујући идеје Истока и Запада, и чувај тајну која нас обавезује на заједнички пут.

Веровање у принципе братства, једнакости и слободе не познаје границе држава ни вера. Управо због тога се надам да ћеш искористити своје нове дужности да продубиш везе међу слободољубивим официрима и државницима у Анадолији.

С братским поздравом и поштовањем,
Петар

Наки Беј је одговорио својим писмом.

Солун, 15. децембар 1909.

Ваше Величанство и брате у Симболу,

Са неизмерним поштовањем примих Ваше писмо и драгоцени знак поверења који сте ми указали. Масонски прстен на домалом прсту дочекан је као обећање нове ватре коју ћу носити у свакој одлуци и кораку ка обнови нашег заједничког Балкана.

Ваше Величанство, чувајући у себи тежину мисије коју сте ми поверили, писмо ме снажно подстиче да испуним задатке пред нама. У наредним данима оформљујем круг блиских официра и државника у Малој Азији чији поглед прелази границе старих империја. Под Вашим благословом, наша пракса братства биће ланац који спаја Исток и Запад – од анадолских висоравни до бројних градова на Балкану.

Остајем императивно посвећен тајном раду ложе „Македонија“ и обећавам да ћу Вам, у редовним извештајима, преносити сва дешавања и напредак. Сваки мој корак биће обележен симболом Вашег прстена, осветљујући тајне путеве будућих савеза.

Нека нам знак на домалом прсту остане вечна веза слободе, једнакости и братства. Чекам Ваше следеће инструкције и остајем веран идејама које нисте само подстакли, већ и осветлили целој регији.

С братским поздравом и неизмерном оданошћу,
Наки Беј

Ноћ у напуштеној башти

Кад су последњи масони напустили салу, Милан се упутио ка морској обали где га је чекала стара познаница Елени Пападопоулу – позната певачица грчких песама. Провукли су се кроз мрачни пролаз и зауставили испред зарђале капије што је водила у давно напуштену башту.

Месечина је бацала танке сребрне траке по старим каменим плочама, а у ваздуху су одзвањали акорди хармонијума који је још одјекивао у даљини. У полуноћном мирису дивљег јасмина, Елени се насмешила и руком указала на стару клупу поред зида прекривеног бршљаном.

Милан ју је око струка привукао себи, а она је, благо пруживши руку, додирнула му образ:
„Никад ме ниси спасао само од опасности“, шапнула је.
Милан је смањио раздаљину између њихових лица и тихо одговорио:
„Теби дугујем прво поверење.“

Седели су на клупи, савијени једно према другом. Њихови шапати уклапали су се у ритам растреситих листова, као да и башта слуша њихову тајну. Нежан пољубац, кратак и спокојан, побудио је обећавајућу топлину; не толико страст, колико сигурност да нису сами.

Док су прсти трептали у мраку и мисли лебделе између ретких звезда, знали су да ће тај тренутак – тихи сусрет у напуштеној башти – постати једна од њихових најбоље чуваних тајни. И, док су се враћали назад кроз сенке Солуна, сваки корак носио је одјек времена које ће их спајати, и на бојном пољу и у свету кад нови ветрови донесу изазове.

С овим ноћним сусретом, њихова веза је добила нови тон поверења и блискости, припремајући их за изазове који ће уследити у наредним годинама.

Балканска позадина – политички ветрови

Пролеће 1910. године дисало је над Балканом као предзнак буре. Краљевска дворана у Београду подигла је заставе и најавила састанке саветника о тајним споразумима, док су у Софији бугарски министри мукло шапутали о територијалним захтевима. Аустроугарска је надзирала сваку поморску луку, настојећи да обузда српске и црногорске амбиције, а Русија је преко дипломатског канала подржавала православне народе. У овом лавиринту великих сила, сваки покрет лако је могао постати разлог за нови рат.

Милан је, у својству трговца из Ћуприје, посећивао дуванске магацине у Солуну и Једрену, градовима Османлијског царства. Тамо би куповао најфиније листове папира за цигарете које су се извозиле преко Будимпеште до Беча. У кишном марту 1911. године, сакрио је у пакете тајне курирске поруке које је писао за београдску ложу „Побратим“. У тим писмима су се нашле процене о кретању османлијских војних јединица и упозорења о аустроугарским бродовима који су се крили иза врхова црногорских планина. Најава нових државних граница више није била тајна.

Солун је био велики трговачки центар на мору. Од око 150.000 становника једна трећина су били грчки православци, једна трећина сефардски Јевреји, а остали су били Турци, Бугари, Цинцари и око 2.000 Срба који су се бавили трговином и занатима.

Масон Милан био је трговац у основи, али и војни обавештајац двора. Са сувим ћупријским нагласком и кожном торбом преко рамена, често је путовао као трговац текстилом и зачинима између Београда и Солуна.

Иза маске обичног трговца крио се курир најстроже поверљивих порука краља Петра. У свом пртљагу носио је информације штампане француским шифрама. На домалом прсту увек му је блистао прстен као некаква бурма, али са окренутим ка длану гравираним троуглом – јединим знаком да припада братству.

Кад би пристигао у Солун, Милан је прво тражио позната неприметна врата у улици крај морске обале. У мрачној канцеларији препуној досијеа, уместо робе, празни простор на столу био би резервисан само за његов прстен и коверат са сажетим инструкцијама, детаљним списковима нових чланова, шифрованим извештајима о активностима Мустафе Кемала и Наки Беја, као поверљивим препорукама за наредне дипломатске потезе.

Из Солуна је кретао ноћу, кријући коверте у огрлици од тканине и ослушкујући монотоно клапарење точкова вагона. Прелазак границе код Ристовца значио је за њега да може мирно да спава. У Београд је стизао без речи и без прашине по путном пртљагу – тајанствен, непредвидив и увек прецизан.

На тај начин, Милан је спајао велике замисли двора са тајним саборима ложе „Македонија“, постајући жива карика у ланцу који је водио од Београда до сенки Солуна.

Елени је паралелно организовала приватне концерте у угледном салону поред мора, месту где се сакупљала политичка елита. Њен глас, топао и бистар, одјекивао је високом таваницом богато украшене зграде. Слушајући арију грчке песме амбасадори су схватили да је реч о позиву у опасан ратни плес.

У једном тајном сусрету, троје је разменило прелиминарне записе. Милан је понудио црвену боју мастила коју је добио из Будимпеште, Елени је издвојила фрагмент нотног листа с шифром, а Наки Беј је прочитао метафору: „Кад пишеш рат у сенци, мораш знати и шапат мира.“ У том тренутку у Софији, бугарској престоници, правио се одвојен договор око будућих балканских граница.

Осећање неизвесности порасло је као бујна шума иза поља. Али, у пометњи сложених савеза и конфликтних амбиција, троје је јасно видело да без чврсте споне – без масонског завештања и без заједничког плеса музике – исти ветар који доноси рат може однети и шансу за мировни договор. Тако су, у последњим данима пролећа 1911, послали утихли знак: три засебна света спојила су се у тајним нотама, припремајући се за крупан ударац који ће надвисити балканске границе и избити варнице Првог балканског рата.

Ритам шифара – тајне ноте

Елени је увече у свом скровишту под кровом старе виле на Кариклији полагала бележницу на клупицу поред лампе. Прекрила ју је нотним листовима на којима су руком писани арпеђији испреплетани са мрљама мастила у сваком такту. Сваки узлазни тон три ноте означавао је дан, док су преклапања полутона представљала сат. Мала слова испод сваког записа крила су иницијале састанака: „М.“ за Милана, „Н.“ за Накија, „Е.“ за саму Елени. Кад је погледала на зидни сат, знала је да јој преостаје свега десет минута да уклопи последњи сегмент формуле пре но што московски ветар донесе поруку до српског конзулата.

У сенци антикварних полица, Милан је дрхтавом руком прецртавао мапу Солуна. Оловком је означио низ путева до Једрена и позицију железничке пруге. На свакој траси записао је осетљиве тачке – скривена одступништа, домове обавештајних курира, војна складишта – тајна мрежа мора да буде беспрекорна, јер једна погрешна нит може да доведе до масакра. Док је пребирао по мапи, у глави је слушао шапат Елениних нота, свака мелодија била му је индикатор да ли су спремни за следећу фазу.

Наки Беј се појавио у касним сатима, носећи прегршт документа под пазухом. Кораци су му одјекивали хладном калдрмом дворишта и пробудили су спаваче у баракама. Из џепа је извадио свитак папира на коме је преко црвених исправки био исписан код за приступ тајном пролазу. Док је проверавао пролаз, мислио је на ритуал у Солуну и Еленини стих: „Тишина између нота носи кључ промена.“ Преко тог пролаза, сутра у зору, требало је провући курира који ће пренети поверљиви извештај из Београда у Цариград.

Трио је одржао последњи тајни састанак у подруму старог магацина у близини цркве Светог Димитрија. Свечано су стајали око дрвеног стола: Елени у предивној хаљини, Милан у сиво–плавом капуту, Наки Беј у официрској униформи жандармерије. Елени је прво показала нови нотни лист – овај пут с два преклопљена такта која су обухватала и тајни низ померених четвртина. Димитрије је одмах препознао координате смерења прикривене испод наслага мелодије, а Наки Беј је потврдио да су тунели и пролази већ чисти за пролаз. У тишини су једино цвркут птица преко прилаза прекривао шапат њихове одрешености.

Унутрашњи монолог Милана био је мешавина наде и страха. Сетио се свог детињства у Ћуприји: купање на Морави, жамор реке и безбрижне игрице. Касније је упознао Војислава Танкосића који је у Ћуприји обучавао комите, који је био Аписов сарадник, шпијун, човек из сенке… Сада је, као војни обавештајац, носио терет да одреди судбину човека који му је предао братоубилачки мач. Сећање на шапат у Солуну – „браћа граде будућност“ – одјекује му као зов ка слободи, али и ка одговорности према сваком људском животу који креће ка несигурном сутра.

Пролеће 1912. лагано је климало главом и доводило их пред корак између рата и мира. Eлени је, сред бела дана, сишла у тамни ходник Ложе „Македонија“ и оставила листу са последњом мелодијом. На њој су стајале само две речи – „Почетак сутра“. Тихо је позвала Милана и Наки Беја: „Сада умрежимо наше ритмове и пустимо ветар да понесе симфонију слободе.“ Уз њихове шапате, блага полумрачна светла лустера претворила су подрум у катедралу тајни. Број тактова одредиће тренутак за чин који ће окончати старе амбиције и призвати нови узлет Првог балканског рата.

Први балкански рат – судар мисија

Почетак јесени 1912. године пробудио се грмљавином топова на Балканском полуострву. Први балкански рат искрсао је као немилосрдни гром из чистог неба, рушећи мирни ритам политичких салона и тајних састанака. Наки Беј, сада командант жандармерије у Битољу, осетио је тежину униформе док је газио по калдрмисаним улицама града који се спремао за сукоб након пада Куманова и предаје Скопља. Милан, са чином мајора у Генералштабу, раније је усавршио мрежу шпијунских пролаза испред српских положаја. Сад су његове обавештајне процене одлучивале о животима стотина људи на обе стране линије.

Под зидовима турске касарне у којој је Кемал Мустафа завршио Војну гимназију, гране храстова и букви лагано су се клатиле под налетима ветра. Низ редове осматрачница стизале су вести о пробоју српске пешадије и бугарских војника на источном крилу. Наки Беј је добио изричито наређење да се у Битољу и околини што пре побију сви православни хришћани. Даље од града, Милан је распоређивао курире у рововима и шапутао упозорења српским официрима на променљиве ветрове фронта.

Унутрашњост утврђења у Битољу одјекивала је од копита коњаника. Песак је шкрипао под цокулама жандарма, док су турски барјаци надвисивали срце града. У магловитој зори дошло је до првог судара – турска артиљерија напала је српско јужно крило, експлозије су разапеле небески свод као димне завесе. Милан је седео испод прилаза рововима, слушао мукли одјек удара, смењујући пуцње с ритмом сопственог срца. У тренутку кад су му руке дрхтале од узбуђења, у мислима се поново појавио Еленин стих: „Тишина између нота носи кључ промена.“

За неколико часова, борбена линија стигла је до обале реке Драгор, где се Наки Беј у двобоју нашао у првим редовима. Његова сабља, украшена црвеним цирконом, блистала је док је размењивао наредбе жандармима. Али судбина је хтела да га један побуњеник удари са стране сабљом, оборивши га са коња у прашину. Крвави прасак прашине обухватио је лице пуковника, а копито коња закотрљало се изнад његових зглобова.

У том тренутку, из сенке распореда српских војника, искочио је Милан. У руци је држао само предходно напуњени револвер. Уз јуришни крик, он је закотрљао турског војника преко себе и уперио цев према још двојици који су прилазили. Зауставио је метак у ваздуху и гурнуо их назад у ров, што је дало довољно времена да подигне Наки Беја и подупре га раменом. Крв је капала низ Миланову белу кошуљу, али у његовим очима сијао је само одлучан пламен:

„Брате, држи се! Још један ударац и братство ће нас водити до победе.“

Накијева рука трзнула се док је покушавао да обложи рану на десној руци. Уз болан осмех, задрхтао је уснама:

„Твој шапат у Солуну – говорио си да ћемо градити, а не рушити. Данас се остварио смисао наших заклетви.“

Док су им сапутници додавали медицинске завоје, артиљеријска паљба је почела да јењава. Борба се померала према висоравни, али у том кратком одмору, двојица су схватила да су њихова пријатељства и савези јачи и од највећег метка. Прах од експлозија и сметеност битака постали су нова мелодија коју су слушали као симфонију осећаја – не само страха, већ и узвишене наде.

Под трептајима првог сунчевог зрака над Битољем, Наки Беј и Милан су се држали за руке, као два старца која су управо изгребала зраке на небеском платну. Нове ране третиране су крпама и фрагментима мелодичног нотног листа које је Елени оставила у торбици. Свако од њих знао је да ће после ове битке њихово братство морати да сачува мир и изгради путеве ка бољем сутра.

Тако је, између пуцњаве и шапата, судар мисија на Балкану добио своју прву симфонију – симфонију која се није мерила само ватреном снагом, већ и снагом речи и тишине, игре сабљом и јављањем братства. Они су постали стих у ратном хиру, али и предзнак мелодије која ће одјекивати дуго после ћутања топова.

Ћуприја – посебно наређење

Смркло се над касарном у Ћуприји, док су последњи заробљеници по отежалој прашини чекали вечеру. У полумрачном ходнику командант арсенала, потпуковник Четковић, примио је хитни телеграм:

„У Ћуприји је ратни заробљеник пуковник Наки Беј. Наређује се да га лично одвојите од осталих, обучете у грађанско одело и отпратите ноћним брзим путничким возом из Ниша у Београд. Пуковника предајете лично.“

Потпуковник је осетио тежину чина и части. Брзо је издвојио обичну кошуљу, тамно сиви капут и шешир из своје личне комоде, а заповеднику стражара наредио да ослободи пуковника из ланаца.

У 23:30, поред војних барака и стражарске кућице, појавили су се: пуковник у цивилном оделу, скинутих чинова, и потпуковник с телеграмом у руци. Без присуства других официра, наређење је изведено у тишини.

Потпуковник са Наки Бејом је кренуо фијакером ка железничкој станици. Под слабим светлом фењера, лице му је одражавало усхићење и одговорност. Пуно поштовање према заробљенику било је видљиво у сваком трену.

Пешачење кроз Београд

Воз се зауставио на Савском тргу, на првом перону велике железничке станице из 1884. године, с украшеном фасадом и јавним сатом што надзире улаз. Унутра су три покривена перона и шест колосека за теретни саобраћај, док је булевар који се протезао од улаза у станицу узбрдо, био осветљен редом гасних лампи које су бацале дугу светлосну траку по влажној калдрми.

Пуковник Наки Беј и потпуковник Четковић изашли су на мрак станице без речи. Корачајући чврсто узбрдо улицом чије су једноспратне дрвене куће са чесмама у двориштима деловале идилично усред престонице. Испод прозора кафана и занатских радњи чекала су врата хотела скромних димензија, а из сенке нових стамбених блокова шапутао је шум ветра.

Пуковник је тихим гласом рекао:
„Сада смо само двојица официра – заробљеник и водич, који заједно корачају преко коридора историје.“
Потпуковник је климнуо, држећи текст телеграма ближе грудима.

Када су прошли око репрезентативних зграда познатих трговаца, стигли су до куће која је била одређена у телеграму. Високи орахови бацали су сенке на сиве тротоаре, а фасада богато украшене куће блистала је у топлом злаћаном светлу уличних фењера. Над улазом, камени стубови оковани су масонским рељефом, а испод њих црвени тепих водио је ка тешким дрвеним вратима.

Потпуковник је покуцао снажно на врата, а пуковник је затим благо отворио врата. Унутра их је са тихом благодарношћу дочекао домаћин у црној кадифној хаљини, пружајући руку као знак да је масонска нит поново заплетена у срцу града. Уследио је кратак поздрав испод улазног лустера, док су врата за њима тихо зашкрипала и затворила се – јутарњи Београд је остао иза њих, а у кући је почео нови сабор тајни.

Наки Беј је добио путну исправу и већу количину новца. Од узбуђења је занемео.

Тајно укрцавање на брод

Јутарњи зраци тек су се провукли кроз уске улице Београда када je пуковник Наки Беј тихо изашао из велике куће у близини станице. Испред њега стајала је Елени Пападопоулу, обучена у дугачак црни огртач је шапнула је: „Овде почиње пловидба кроз будуће срце Европе.“ Елени је мирно отворила дневник. Док је читала упутства, наслоњена на клупу, пуковник је осетио како му пулс расте – свака реч садржала је сценарио за долазак у Истанбул.

Капетан пароброда у плавом капуту, са златним копчама, силуетом је подсећао на тајног носиоца кодова. Елени је подигла шал, а капетан је одмахнуо главом и мирно проговорио гледајући у Наки Беја:
„Добро дошао, пуковниче.“

На палуби су нудили чај у малим порцеланским шољицама. Пуковник је прихватио шољицу и осетио да је све по плану.

Елени му је рекла тихо:
„Срећан пут до Цариграда.“

Брод је зашкрипао одвајајући се од савске обале, а одјек ветра са Дунава најављивао је речне таласе. Наки Беј, дојучерашњи жандармеријски пуковник, ставио је руку на оковратник свог црног капута и замислио своју нову мисију: преокрет друштвеног поретка у Турској.

Путовање паробродом кренуло је уз звук ветра и упозорење да мостови братства понекад једини осигуравају опстанак нација.

Стари Константинопољ – капија Истока и Запада

Кад су стигли до велике кружне куле, брод је успорио, и у ваздуху се проломио звук старих топова – најављујући долазак у град који спаја два континента.

Док су корачили преко камених плоча луке Галатапорт, Наки Беј је сањао гласове азана на минаретима, промену боја плочника у другој полулопти, и силуету Аја-Софије над крошњама. Прашина мора смешала се с разноликим укусом нових мора, док су зидови старе царевине доносили дрхтљив осећај непоновљиве приче.

У уском улазу под куполом војне касарне, састављена је мала група људи из Цариграда.

Сусрет се одвијао у мрачној просторији осветљеној само фењерима. Леонидас је први отворио витражну књигу: „Наш циљ је да имагинирамо нови Устав – без султанске сенке.“ Христовин Хусеин-паша је додао: „Потребне су нам везе у официрским круговима и у јавном дискурсу – издржите јавно, делујте тајно.“

Барон де Лакон, док је брушио врх свог ескалибура, упитао је:
„Како ћемо обезбедити гласове у Народној скупштини?“

Пуковник је подигао руку с кључевима:
„Дозволе и пропуснице из Велике Ложе ће нас провести кроз објекте и саборишта. Мушки клубови, кантине официрских породица и женски салони – сваки ће бити наш мост.“

Када је састанак завршен, група се распршила у лукове старог града. Наки Беј се осетио утехом тајне: на пешчари зграда, свако виноградиште и свако кафанско двориште могло је постати или последња станица распада или прва сцена обнове.

Ван зидина касарне, ветар је носио позиве на част и позиве на револуцију. Пуковник је знао да се налазе на прагу једне нове епохе своје државе.

Тајни допис, спакован у црвену фасциклу, садржао је и кôд за приступ султанском дворцу. Наки Беј је читао: „Кемал ће окупити нацију – масони ће чувати мостове слободе.“

Истанбул се, између купола и минарета, прекрио тихом завесом револуције која тек треба да почне.

И тако је једна ера пала у историју, а друга узлетела кроз капије Аја Софије, преко моста који спаја обале Златног рога, у зраку сунца које спасава све што браћа граде.

Ататурк – Мустафа Кемал

Солунска лука

Немир се увукао међу солунске трговце и кафеџије. Европске силе су навалиле на Османлијско царство. Распарчавање Балкана је почело. Москва, Беч, Париз, Лондон, Софија, Београд, Истанбул – са свих страна информације су често биле збуњујуће.

Милан је поново био само обичан трговац, бар је тако он себе представљао. Више није путовао. Углавном је седео заљубљено гледајући у Елени која је својим умилним гласом забављала госте у лучким кафанама. Очекивао је нови задатак – можда одлазак међу комите или путовање трговачим бродом у далеку Александрију, можда одлазак преко Једрена у Истанбул?

Ноћу би се будио сав знојав. Из бокала би сипао воду у чашу и наискап би је попио. Да би поново заспао замишљао је како Морава тихо протиче поред његове Ћуприје. Чуо је кораке који су одзвањали улицом. Да ли ће да продуже даље или ће да се зауставе испред капије?

Ко ће први да дође до њега?