ШАНГАЈСКА МУЛА

Шангај

Милан је изашао из невероватно модерног међународног ваздушног терминала под низом неонских реклама које су му пречицом одређивале смер ка супер брзом возу маглев. Свако ко намерава да крочи у Шангај знао је да је граница између стварности и илузије танана.

Само седам минута му је требало да доспе до станице метроа одакле је наставио пут до хотела у коме га је чекао резервисан апартман не 63. спрату са погледом на дугачко шеталиште поред реке Хуангпо, која се овде улива у моћни Јангце.

Док је стајао на рецепцији приметио је жену беле пути која се крила иза великих тамних наочара. Била је витка, а високе потпетице још више су истицале њену грациозност. Сваки мушкарац би се окренуо за њом.

Уз картицу за апартман добио је и малу коверту. У лифту је било неколико Кинеза. Свако се сваком ћутке насмешио. Брзо је стигао до свог апартмана. Спустио је своје две путне торбе и одмах је отворио коверту. На белом папиру је у заглављу био жиг црвеног змаја испод кога је био написан поздрав и број суседног апартмана.

Није журио са распакивањем. Пожелео је најпре да се истушира и легне да одрема, јер му је сметала промена временске зоне.

Није могао да заспи. По глави му се вртео Београд, стан у Молеровој улици у коме је оставио болесну мајку. И гарсоњера у поткровљу на Обилићевом венцу у којој је одлазио код Соње, удате жене с којом се виђао скоро свакодневно. Нервозно је устао и укључио свој лаптоп. Погледао је приспелу пошту. Само кратка порука коју му је Соња послала и пар неважних вести.

Средином прошлог децембра месеца боравио је први пут у Шангају. Одржавала се међународна изложба о коришћењу водних ресурса и технологији третмана отпадних вода. Из београдске канцеларије једне светски познате корпорације добио је посао да проучи понуђене компјутерске програме који су намењени за јаловишта рудника са подземном експлоатацијом руда и њиховом прерадом када се користе јаке киселине и велике количине воде. Задатак је био изазован и тежак, али истовремено и добро плаћен. Због иностраних лекова за мајку, који јој продужују живот, требало му је пуно пара. Није се много предомишљао и сада је поново у Шангају.

Спремио се да оде у суседни апартман. Није знао кога ће тамо да затекне.

Врата му је отворила старија Кинескиња. Течно је говорила енглески језик.

Сместио се у фотељу која је била окренута ка великом стакленом зиду. Панорама Шангаја је била нестварна.

Кинескиња је причала полако да би могли потпуно јасно да се разумеју. Најпре му је рекла да ће да добије картицу која представља електронски новчаник за биткоине. Када се буде вратио у Београд моћиће да размени биткоине за динаре.

Приликом повратка на аеродрому у Франкфурту чекаће га Немица Хелга. Њој ће да преда један лични поклон.

Отворила је лепу женску торбицу. У њој су се налазиле ситнице попут лепезе, броша, нотеса са на корицама насликаним кинеским мотивима на свили… Милан није обраћао пажњу на детаље. Предаће Хелги торбицу.

Затим га је замолила да из свог апартмана донесе лаптоп како би са њега пребацио неопходне податке на лаптоп који му предаје и који ће да врати у Београд. Његов лаптоп ће да остане код ње. Повратни лет за Франфурт креће тек сутра увече, тако да преостало слободно време може да искористи за одмор и уживање у шангајским чаролијама.

Милан је био збуњен сусретом с Кинескињом. Није му било баш јасно зашто је само због овога морао да прелети преко пола света. Зар није постојао неки други, једноставнији начин за размену података? Очекивао је да му неко покаже које су све могућности софтвера због ког је долазио у децембру у Шангај.

Марија

Након одмора и доручка у хотелу Милан се запутио у шетњу. Народни парк, зелена оаза у срцу Шангаја, налази се мало даље од Нанџинг роуда, главне трговачке улице. Деловало је све некако нестварно, јер је около било много модерних зграда које су додиривале ниске облаке. Кинеза је било свуда, једва је нашао слободну клупу. Завалио се и замислио како Кинези медитирају. Може ли и он тако. Затворио је очи.

„Смем ли и ја да седнем?“

Милан се тргнуо. Испред њега је стојала она лепа жена коју је запазио на рецепцији хотела. Збунио се и није одмах одговорио.

„Да, слободно!“

Устао је и испружио руку да се упознају. Рекао је само кратко – Милан. Она му је одговорила – Марија.

Није желела да седне на клупу. Предложила му је да заједно крену даље. Некако јој овај прелепи парк делује као да је резервисан за старије Кинезе. Много је здравија шетња поред реке.

Након изласка на улицу Марија је зауставила такси. Возачу је рекла да их одвезе у западни део Шангаја, до шеталишта поред реке Хуангпо. Потребно је око пола сата вожње, јер је шеталиште далеко скоро десетак километара. Могу да иду и подземном железницом што је јефтиније од вожње таксијем, али је неопходно и једно преседање са једне на другу линију.

Марија је уверљиво објаснила да је са шеталишта поред реке спектакуларан поглед на небодере Пудонга, посебно након заласка сунца.

Разговор на задњем седишту таксија је текао као да се познају годинама.

Ето, живе у Београду, а упознају се у Шангају.

Разлоге боравка у Шангају нису спомињали. О пословним обавезама ни реч. Разговор је текао спонтано о саобраћају и гужвама на градским улицама. Део Шангаја куда су се упутили је мешавина модерне инфраструктуре и мирнијих стамбених зграда. Ту се налазе најзеленији делови огромног града, али и мноштво међународних школа, дипломатских представништава, као и модерна четврт са бројним пословним зградама, ресторанима, кафићима и бутицима, али и са добром повезаношћу јавним превозом. Марија се трудила да објасни све чаролије Шангаја, а Милан није ни покушавао да јој каже како је децембру провео недељу дана у овом огромном граду.

„Имају ли у Београду заједничке пријатеље?“

Марија је почела да набраја имена и презимена мушкараца и жена. У тренутку је споменула име и карактеритично презиме Соњиног мужа.

Милан је прекинуо њено набрајање – познаје Соњу. Да ли је и Марија познаје, пошто је њен пријатељ Соњин муж?

„Да, лепа жена, али несрећан је то брак. Немају деце и као да живе различитим животима.“

Милан је само климнуо главом у знак одобравања. Ипак се нису развели, напоменуо је.

„Имају нешто што их спаја, можда пословни интерес?“

Марија је наставила са питањима.

„Он је официр, ради нешто око наоружања, а она глумица у позоришту. Једини што заједно воле је кафана. Колико добро познајеш Соњу?“

Настао је тајац. Милан није желео да призна колико је заљубљен у Соњу.

„Марија, да ли си ти удата?“

„Разведена сам. Слободна сам као птица на грани… Нашла сам кутију са презервативима у џепу сакоа који је мој муж носио на послу. Било ми је све одмах јасно и развели смо се без проблема.“

Милан је заћутао. Па њему је Соња рекла да не може да рађа децу, а да њен муж носи у џепу кутију са презерватима.

„Чула сам да је Соњин муж био активан у организацији заједничке војне вежбе наше и кинеске војске „Чувар мира 2025“ и да учествује у припреми војне вежбе „Миротворац 2025“. У септембру ћемо да видимо како ће на ту прву војну вежбу кинеске војске у Европи да реагују све светске силе.“

Такси се зауставио и Марија је платила вожњу користећи свој мобилни телефон.

Каснији разговор између Милана и Марије је више личио на опрезно удварање и задобијање узајамног поверења. Причали су о значају и лепотама Шангаја и о другим необавезним темама. Посматрали су Шангај кулу која је висока 600 метара и једна је од највиших зграда на свету. Милан се понадао да ће Марија да пође с њим у хотел, али му је она казала да има заказан некакав пословни ручак и да ће сутра поново да се виде.

Милан је прећутао да има резервисан ноћни лет за Франкфурт и да највероватније никада више неће да буду заједно. Уосталом Соња га чека у Београду и нема разлога да буде разочаран што је Марија одбила да пође с њим.

Руковали су се на растанку.

Франкфурт

 Лет од Шангаја до Франкфурта је трајао скоро 13 сати. Ветар је мењао правац, па се пар пута десило и такозвано пропадање авиона. Због разлике у временским зонама, иако је полетео десетак минута пре поноћи, слетање у Франкфурту је било ујутру мало пре седам сати по локалном времену. Први наредни лет ка Београду је био у 9.50 сати, таман да има довољно времена да се сретне са Хелгом и преда јој поклон из Шангаја.

Није намеравао да се задржава на аеродрому, тако да је као транзитни путник без пасошке и безбедносне контроле одмах прешао у део за одлазак. Сместио се у ресторан да би попио кафу и појео пециво. Очекивао је смирено долазак Хелге. Није знао како изгледа Немица, али је био уверен да ће она њега да препозна. Тако је и било.

Буцмаста бринета у тамно плавој сукњи, са белом блузом и свиленом марамом корално црвене боје око врата, пришла је његовом столу. На грудима јој се истицала службена значка.

Осмехнула му се.

„Милане, ја сам Хелга.“

Говорила је енглески без немачког акцента.

Милан је из путне торбе извадио женску торбицу са кинеским поклонима у њој.

„Драга Хелга, ово је за Вас, поклон из Шангаја.“

„Хвала!“

Милан ју је отпратио погледом. Отишла је ка службеним просторијама. Претпостављао је да може да прими поклон и да полиција и царина неће да јој праве никакав проблем. Уосталом све су то безначајне ситнице, на око лепе, али вероватно јефтине. Нико то на свету не би царинио.

Пажљиво је слушао глас који је најавио укрцавање путника на авион који лети у Београд.

Београд

Стигао је у Београд мало пре него што је било подне. Рачунао је да ће да дође у Молерову улицу таман у време када његова мајка почиње да руча. Касније ће да се јави Соњи. Послодавцу ће тек сутра да однесе софтвер који је добио у Шангају, али ће пре тога детаљније да погледа садржај новог лаптопа. Треба и лиценцу са старог на нови лаптоп да пребаци.

Возач белог таксија није уопште био причљив. Користио је излаз на Аутокоманди да би дошао на Славију, одакле је скренуо десно, па лево у улицу Кнегиње Зорке, а онда десно ка  раскрсници са Молеровом улицом. Милана је нервирало што су многе улице са једносмерним саобраћајем, јер је некада све било простије и лакше.

Сусрет са мајком, као и увек, био је емотиван. После ручка је заспао као топ. Најслађе је спавање у свом кревету, на свом јастуку.

Те вечери је детаљно прегледао лаптоп. Послао је мејл Соњи очекујући да ће она да му јави када могу сутрадан да се сретну. У Београду је било паклено топло лето, па је за наредни дан спремио ланену кошуљу са кратким рукавима. Мало се предомишљао за летње мокасине или сандале. Мајка га није много запиткивала о пуованју и о послу. Гледала је телевизију у својој соби.

Ујутру се најавио послодавцу да ће да донесе компјутерски програм који је добио у Шангају. Термин за састанак је био договорен тек за поподне. Таман да се пре тога види са Соњом у стану на Обилићевом венцу. Опет јој је послао мејл, али му она није одговорила. Било му је то необично, јер је она врло педантна. Одлучио је да оде до мењачнице и да промени биткоине у евре и динаре. Изненадио се количином новца. Свом апотекару је дао евре за лекове за мајку, а динаре је задржао. Затим је кренуо на састанак са послодавцем.

Трудио се да не закасни, јер није волео када други касне. Таксијем је дошао до службеног улаза. Частио је таксисту и чим је изашао из возила испред њега се створила Марија. Изненадио се, па зар она није остала у Шангају?

„Милане, како си?“

Збунио се.

„Откуд ти у Београду?“

Уместо одговора Марија је извадила службену легитимацију. Затим му је руком показала ка паркираном аудију.

„Морамо да разговарамо, уђи на задња врата.“

Занемео збуњен је сео на задње седиште. Марија је села до њега. Напред није било возача. Њему се чинило као да је прошла цела вечност док га је Марија гледала. Очи су јој биле ледено хладне.

„Можеш да бираш – да ли ћеш да сарађујеш или да будеш ухапшен због угрожавања безбедности државе!“

„Не разумем те, ништа лоше нисам урадио.“

„Ти мислиш да ниси, али јеси.“

„Не, не, не… ништа ми није јасно.“

„Шта си донео из Шангаја?“

„Само софтвер за послодавца. Ево га у лаптопу. Ништа друго нисам донео.“

„Ниси искрен.“

„Јесам, ништа не кријем.“

„Шта си радио у Франкфурту?“

„Само сам преседао, из авиона у авион. Нисам напуштао аеродром.“

„А на аеродрому?“

„Једино сам предао приватни поклон Немици од Кинескиње. Била је то мала торба са некаквим ситницама, ништа посебно.“

„Заиста верујеш да су то биле само неважне ситнице?“

Милан је ћутао, слегнуо је раменима немоћно. Осетио је наједном да му је врућина.

„Милане, Милане… Увалио си себе у тешко срање!“

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА