ПОСЛЕДЊИ ЕСПРЕСО

Седели су за столом прекривеним чистим столњаком на тераси хотела „Морава“. Столице су крцкале при сваком покрету, као да протестују против тежине речи које ће пасти. Са улице се чула шкрипа кочница, кратко трубење, па тишина као да је свет на тренутак задржао дах. Унутар ресторанске кухиње – мирис прженог лука, густ и земљан, мешао се са парфемом девојке која је управо прошла иза њих, остављајући траг ваниле и нечег што подсећа на заборављене летње ноћи – слатке, али неповратно далеке.

Са суседног стола допирало је звецкање есцајга, нестрпљиво мешање супе и кратак, одсечан смех мушкарца који је причао нешто што нико није слушао. Између столова се провлачило мала девојчица у јурњави, са црвеним балоном у руци, која је на тренутак прекинула њихову тишину, па нестала као мисao коју не желиш да признаш – брза, неухватљива, болна.

Она је наручила еспресо, а он малу криглу пива. Погледи су им се сударали, али се нису задржавали – као две птице што се мимоилазе у лету додирујући се само крилима. Сунце је падало косо, обасјавајући њену мараму и његову флеку од сенфа на кошуљи. Све је изгледало као нека сцена из представе која се безброј пута понавља, али без аплауза, без завесе – само у бесконачном, уморном понављању.

– Знаш – рекла је, играјући се кашичицом у шољи – кад си ми први пут рекао да ме волиш, око нас је све мирисало на палачинке. Помислила сам: „Ако ме воли упркос том хаосу, можда има наде.“

Он се осмехнуо са стиснутим уснама – онако, на ивици сарказма, као да се хумором брани од истине што се пробија.

– А ти си око врата имала ону јарко црвену мараму. Изгледала си као револуционарка која је управо стигла са студентског протеста, пуна ватре и обећања.

– А сада?

– Сада изгледаш као жена која зна шта не жели.

– А ти као мушкарац који зна шта је изгубио.

Поглед му се задржао на њеним очима. Она га није избегавала, али није ни нудила ништа. Само тишину, густу као магла што се спушта над Моравом у зору.

У даљини, неко је затворио врата од аутомобила снажно, као да жели да нагласи крај нечег што је давно почело да пропада. Конобар је прошао, носећи тањир са роштиљем – дим се увијао у облику питања на која нико не одговара, а која ипак висе над свима.

– Не знам шта остаје иза љубави – рекла је гледајући у своју шољицу. – Можда навика. Можда реченица коју понављаш ноћу кад не можеш дуго да заспиш у празном кревету.

– Можда кафа коју више не пијеш јер те подсећа на неког.

– Можда песма коју прескочиш на радију.

– Можда место које избегаваш, иако је некада било све.

– Можда ја.

Он је гледао – не као неког кога воли, већ као неког кога је волео. Разлика је у трептају, у том кратком тренутку кад очи не траже потврду, већ само одјек онога што је било. У начину на који очи не траже потврду.

– Знаш шта је најгоре? – наставила је са гласом који је подрхтавао, али не и слабио. – То што не могу да те мрзим. А волети те … више не могу.

– То је као кад ти остане кључ од стана у ком више не живиш. Држиш га у џепу, али знаш да врата више неће отворити

– Или кад знаш број телефона напамет, али више не смеш да га позовеш – бојиш се да се нико не јави.

– Или кад знаш како неко мирише, али тај мирис више је сада само као сенка, нешто што ветар однесе.

– Или кад знаш где неко седи у кафани, али тај сто је увек празан, чекајући неког ко не долази.

Саркастичан осмех му се вратио на усне, али овог пута са трачком туге. – Или кад знаш како неко ћути, али више не знаш зашто – и то ћутање постаје гласније од сваке речи.

Понадао се, у дубини душе, да овакав разговор не значи да је дошао крај. Уосталом зашто би се распричала, ако га више не воли? Али нада је била све тања, као пара од еспреса из шољице на столу.

Она је устала додирајући огрлицу око врата, и насмејала – не зато што је смешно, већ зато што је тачно, што боли, али ослобађа. Њен поглед му је послао поруку: „Знам те.“ Њен одговор је био у очима: „Знаш ме, али не знаш више шта да радиш с тим.“

– Можда остане прича – рекао је, последњи пут покушавајући да задржи тренутак. – О двоје који су се волели, па престали. И нико не зна зашто. Само знају да су једном седели овде, пили кафу и пиво, и ћутали о ономе што се не мже рећи.

– Можда остане филмска сцена – одговорила је тихо – коју неко напише, па је нико не игра. Само сценарио у фиоци, прашњав и заборављен.

– Можда остане само вечна тишина.

– Можда останеш ти!

Устала је. Оставила новац испод шољице, гестом који је био коначан као тачка на крају реченице. Он је остао да седи. Погледом је пратио њена леђа, као да ће се окренути, као да ће рећи: „Шалим се. Хајде да пробамо још једном.“

Али није. Није се окренула, а ни свет око њега није се променио – само је постало мало хладније.

Остао је еспресо, напола попијен, сада већ хладан. Остала је полупразна кригла пива. Остао је сто, тврд и равнодушан. Остао је конобар који зна да не треба да пита ништа, јер се неке приче завршавају без објашњења.

Остала је љубав, али само као мирис прженог лука што се меша са парфемом девојке која више не седи ту – слатки траг, што брзо бледи у ваздуху, остављајући само празнину.