КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ

На источном зиду трпезарије, изнад старе комоде од ораха, висила је икона Светог Алимпија. Кандило је треперило, бацајући златне сенке по лицима окупљених. Испод иконе, на трпезаријском столу прекривеном белим везеним чаршавом, горела је славска свећа – висока, мирисна, са капима воска које су се сливале у малу барицу око месинганог држача. Мирис тамјана мешао се са мирисом похованих лигњи и бобових пихтија. На столу су се ређале чиније са посним ролатима од спанаћа и печурки, салатама од туњевине и флашама домаће ракије, вина, минералне воде и газираних пића.

Милорад, домаћин куће, кружио је око стола са белом крпом пребаченом преко рамена, као да је у ресторану, а не у сопственој кући. Његова брига није била политика, већ да нико не остане гладан. „Ајде, људи, не штедите се! Ево, још мало салате од морских плодова. Ана, ти волиш оне ролнице са спанаћем, узми. Деда, још мало домаће ракије? Или хладне воде? Имам и сок од јабуке, куповни.“

Деда Дуле, уредно подшишан, у тамном оделу које је деловало као да је за један број веће, и са златним сатом на руци, седео је на челу стола. Његова чаша је већ била допола празна, па је прихватио доливање као што се прихвата благослов. „Живели, децо. Да сте ми живи и здрави. И да дочекамо пролеће како ваља.“

„Пролеће је већ стигло, деда, ускоро ће избори“ рече Уна, седећи преко пута, у црној ролки, са мобилним телефоном поред тањира. Екран је био пригушен, али довољно осветљен да се види табела са ратама кредита, обвезницама и роковима отплате. Док је деда говорио о пролећу, она је прелазила прстом преко екрана – не да би одговорила, већ да би проверила колико јој је остало до следеће рате. „Висибабе као да су већ процветале, а обећања власти опет ничу као коров.“

„Ма пусти сад то,“ умеша се Милорад, сипајући хладну воду у чашу поред. „Слава је, нећемо ваљда о политици. Ево, пробајте ове пихтије, правио сам их сам, од боба, по рецепту моје покојне мајке.“

„Али све је политика, стриче,“ рече Ана, не подижући поглед са телефона. „И боб, и вода, и ова свећа. Само што неко обећава да ће све бити бесплатно, а неко мора после да враћа кредите.“

„Који кредити, бре?“ упита деда, благо нагињући главу. „Па држава је рекла – опраштају се дугови, улаже се у младе, граде се фабрике, метро у Београду, атомска централа, нови аутопутеви, брзи возови. Само да сачекамо. Висибаба је знак да долази лепше време.“

„Јесте, знак да ће опет да нас замајавају,“ рече Ана, гласом који је дрхтао од потиснутог беса. „Ми обећавамо нешто друго. Ми обећавамо крв, зној и сузе. Да вратимо државне кредите, да исплатимо обвезнице, да радимо у три смене за минималац. Да државне институције прораде. Да корумпирани лопови врате паре и иду у затвор. То је наше обећање.“

Милорад је дошао са новом флашом вина. „Ово је од комшије, црвено, али лагано. Да се не киселимо. Ана, сипам ти мало?“

„Не, хвала. Имам сутра обавезе на факултету.“

„Па баш зато! За храброст!“

Деда се насмешио. „Ето, видиш. И ја сам некад веровао. У школу, у децу, у реформу. Није све било сјајно, али знало се ко шта ради. Није било овог садашњег студентског хаоса.“

„А ми обећавамо и дајемо нешто сасвим друго,“ рече Ана. „И зној, и крв, и сузе. Само што нас нико ништа није питао… Зар ја морам после факултета да се одселим у Норвешку?“

„Али не можеш тако, дете моје,“ одговори деда, усправљајући се у столици као да држи лекцију. „Не можеш тек тако да одеш и оставиш све. Ово је твоја земља. Моја крв је у њој, мој зној је у њој. И твоје сузе морају да буду у њој.“

За тренутак тишину је разбијало само звецкање виљушки на трпезариском столу. Гости су ћутали, јер су им уста била пуна.

Ана је спустила телефон на сто, екран је и даље светлео. „А можда баш морам да одем,“ прошапутала је, али довољно гласно да сви чују. „Да оставим Србију старцима и олошу. Да се не борим више. Или да останем – али онда ћу морати да гледам како све пропада, како се исти људи смењују, како се обећања рециклирају као пластичне флаше. Зар је то моја будућност у Србији?“

„Немој тако,“ рече деда, гласом који је био мешавина прекора и молбе. „Немој да одеш. Ако сви оду, ко ће остати? Ко ће чувати славу, икону, свећу? Ко ће памтити?“

„Ако останем,“ одговори Ана, „можда ћу само да догорим као ова свећа. Тихо, без звука. И да ме нико не примети.“

Милорад је у том тренутку унео нову тацну са посним колачима. „Људи, ево да се засладимо! Немојте да ми горите као свећа, боље да се засладите. Слава је, бре, не свађа!“

На телевизору, и даље без звука, политичар у оделу махао је руком. У реверу – висибаба. Испод екрана, трака са натписом: „Ускоро почиње изградња прве атомске централе у Србији.“

Милорад је угасио телевизор. „Доста више. Слава је. Свети Алимпије не воли свађу.“

Ана је устала, пришла икони. Погледала у лице светитеља. Кандило је треперило, као да клима главом. На комоди је била мала ваза од плавог кобалтног стакла са позлаћеним детаљима, а у њој струк пластичних висибаба.

„Свети Алимпије је наш заштитник,“ рече. „Он стоји на стубу, а ми смо стално у покрету. Само не знамо више куда.“

Милорад је пришао и ставио јој руку на раме. „Знаш, ја не знам ништа о тим вашим државним обвезницама које спомињеш да морамо да их вратимо. Али знам да је овај колач од ораха прављен с љубављу. И да је свећа горела како треба. А то нешто значи.“

Деда је задремао у фотељи. Његова рука је лежала на стомаку, а дах му је био миран, као да је у сну настављао да верује у обећања која је слушао целог живота. Ана је села поред њега на рукохват фотеље, пригушила екран телефона и погледала у кандило које се пуцкетајући гасило. Пламен се тресао, као да се бори да остане жив, али је ипак клизио ка крају.

„Можда је ово последња слава у овој кући,“ прошапутала је.

„Ма није, бре,“ рече Милорад, доносећи тањир са последњим колачима. „Док има ко да меси, биће и колача. А за остало – нек се они горе зноје. Ми смо своје већ дали.“

Ана га је погледала, па затим деду, па икону. У том тренутку пламен кандила се угасио, оставивши танак стуб дима који се уздизао ка икони. Соба је утонула у тишину.

„Али ако ми одемо,“ прошапутала је, „остаће само дим. А ако победимо и останемо, можда ће се поново упалити пламен.“

Букет пластичних висибаба у вази је подсећао на обећање да живот може да се настави, да неће све пропасти.

Соба је мирисала на тамјан, рибу и орахе, али изнад свега – на тишину која је тражила одговор. И у тој тишини, између старчевог сна и домаћинове бриге за трпезу, остала је Анина дилема: да ли да оде и остави све, или да остане и покуша да поново упали пламен.