ПРАВО И ПРАВДА

Кафана „Код старог моста“ у Ћуприји била је као музеј у коме се јело и пило. На зидовима су висиле пожутеле фотографије старе вароши: мост преко Мораве, пијаца са кочијама, лица људи који су давно нестали. Изнад врата стајала је стара лампа од месинга, а у углу дрвени сат са клатном, који је куцао споро, као да броји године. На полицама су се налазили предмети стари век: бакарни џезве, порцеланске шоље са орнаментима, и једна прашњава књига закона из Краљевине Југославије. Све је било у патини, као да кафана није само место за пиће, већ и чувар времена.

За једним масивним дрвеним столом до прозора који је гледао на мост седела су тројица људи. Судија Милорад, висок, са седим косама и продорним плавим очима које су гледале мирно, али дубоко. Његов поглед је био као чекић: није ударао, али је тежио да донесе меру. На себи је имао опуштену гардеробу – вунени пуловер и сако од твида који је изгледао као да је више за удобност него за форму.

Поред њега је седео државни тужилац Радован, човек оштрог лица, црних очију које су светлуцале као да увек траже кривца. Његов поглед је био оштрица, продоран и непоколебљив. Иако је носио једноставну кошуљу и прслук, у њему се осећала дисциплина и ред, као да је сваки покрет био део неке процедуре.

Трећи је био бранилац Александар, човек из познате адвокатске канцеларије. Његове зелене очи су имале топлину, али и лукавство, као да у сваком тренутку могу да пронађу рупу у закону. На себи је имао плетени џемпер и шал ноншалантно пребачен преко рамена. У руци је држао лулу из које се дизао мирисан дим дувана, који је давао атмосфери додатну боју. Његов осмех је био као врата кроз која правда може да уђе, ако је закон не затвори.

На столу су стајале посебне чаше за грејану ракију, са дршком, да се не опеку прсти. У чинијама је била салата од киселог купуса, посута туцаном црвеном паприком која је мирисала на зиму и на сећање. Сваки гутљај ракије био је као искра у разговору, сваки залогај као запета у реченици.

„Знаш, Милораде,“ започе тужилац Радован, мешајући ракију у чаши, „право је јасно. Оно је написано, закони су донети, правила постоје. Али правда… правда је нешто друго. Њу не можеш увек ухватити у чланове и ставове.“

Судија се насмеши, плаве очи му засијају у полумраку кафане. „Право је оквир, Радоване. Без оквира, правда би била само осећај. А осећај је варљив. Један човек мисли да је праведно ово, други оно. Зато постоји право – да да меру.“

Александар, бранилац, пусти облак дима из луле и одмахну главом. „Али шта ако та мера није праведна? Шта ако закон каже да је човек крив, а сви знамо да је околност другачија? Тада право постаје зид, а правда остаје напољу.“

„У судници,“ настави Милорад, „ја морам да гледам доказе, прописе, процедуре. Ако бих судио по осећају, онда бих био самовољан. А судија не сме бити самовољан.“

„Али судија мора бити човек,“ дода Александар, док је лагано тапкао лулу по пепељари од месинга. „А човек зна да право није увек правда. Сети се оног случаја из супермаркета – младић је украо комад пршуте јер није имао шта да једе. Закон каже: крађа. Али правда каже: глад.“

Радован се умеша, црне очи му засијају као варнице. „И шта онда? Да пустимо сваког ко украде, јер је гладан? Где је граница? Ако право изгуби снагу, онда ће правда постати изговор.“

Кафана је брујала од разговора других гостију, али за њих тројицу време је стало. Сваки гутљај ракије био је као запета у њиховој расправи. Свака реч била је део старе дилеме коју ни векови нису решили.

„Право,“ рече Милорад, „је као мост. Он спаја обале. Правда је река која тече испод. Понекад мост стоји чврсто, понекад га вода поткопава. Али без моста, људи не могу прећи.“

„А ја кажем,“ одговори Александар, „да мост мора да прати реку. Ако се река промени, ако људи осете да је неправедно, онда мост мора да се поправи. Иначе ће се срушити.“

Радован се насмеја, подигавши чашу са дршком. „Ви адвокати увек хоћете да мењате мостове. А ја морам да чувам ред. Ако свако гради свој мост, настаје хаос.“

„Знаш,“ рече Милорад тихо, „понекад у судници осетим да ме слепа правда гледа кроз прозор. Као да је ту, али не може да уђе. А ја морам да закључам врата, јер закон каже тако.“

„А ја,“ дода Александар, „понекад осетим да сам ја тај прозор. Да кроз моје речи правда може да уђе. Али онда ти, Радоване, затвориш врата доказима и прописима.“

Радован уздахну. „Јер ако пустим правду без доказа, онда сам ја крив. Моја дужност је да браним закон, а не осећај.“

Ноћ је падала, а кроз прозор се видела река. Њихове чаше су биле празне, али разговор је остао пун. Сваки је знао да сутра мора назад у своју улогу: судија у судницу, тужилац у канцеларију, бранилац у адвокатску фирму. Али вечерас су били само другари.

„Право је потребно,“ рече Милорад. „Без њега нема реда.“

„Правда је неопходна,“ дода Александар. „Без ње живот нема смисла.“

„А ми,“ закључи Радован, „смо ту да их помиримо. Ако можемо.“

Кафана је остала пуна мириса ракије, дувана и купуса са паприком. А за столом где су седели судија, тужилац и бранилац, остала је празна чаша и једна невидљива реч: правда. Она која никада неће бити ухваћена у чланове закона, али која ће увек живети у разговорима, у пријатељству, у покушају да се помири са правом.

Аутор текста је судски вештак