Жути људи, зелена трава

Живорад подиже чашу америчког вина, глас му је гласан, као да се хвали целој тераси.
– Е, Милораде, погледај доле – зелена трава, а није трава. Пластика, али савршена. Србија је постала рај, брате мој. Ми смо то предвидели. Док су они викали „не дамо земљу“, ми смо је продали три пута скупље. И сад смо хероји транзиције.

Милорад се осмехује, загризе француски сир.
– Жути људи су дошли, а зелено више није зелено. Тарабићи су били у праву.

Живорад одмахну главом, као да се присећа.
– Сећаш ли се „Лудог поља“? Тамо где је некад био кукуруз, сад фабрика од три стотине хиљада квадрата. Нико се више не буни за литијумске батерије. На њима сада пише „произведено у Србији“, а не на млеку и јајима. А ми једемо суши и мексичке тортиље.

– И летимо таксијем из Београда до Ћуприје за осамнаест минута – додаје Милорад. – Мостови више нису потребни. Река је постала ваздушни коридор.

Живорад наздравља.
– Србија је богата земља. Нема више пољопривреде, али продаје технологију. Дронове, батерије, софтвер. Храну купујемо из целог света – авокадо из Чилеа, пиринач из Вијетнама, чај из Авганистана.

Милорад подиже чашу.
– А у њој америчко вино из Калифорније. Све имамо – осим хлеба из Србије. Али шта ће нам хлеб, кад имамо премијум брендове?

Конобарица сипа вино у кристалне чаше. Лице јој је непомично, али очи јој горе. Њена плата једва покрива кирију и рачуне. Док они причају о богатству Србије, она размишља како ће сутра да позајми новац за школарину детету. Њен сан није летећи такси – већ аутобуска карта за Немачку.

Живорад се насмеје.
– Сећаш ли се како су нам се смејали кад смо говорили да ће „жути људи“ да дођу?

Милорад климне главом.
– Смејали су се, а сад у Шангају продају српски мед као премиум. Деца у Пекингу певају наше песме. Жути су дошли, али смо ми њима наметнули нашу културу, наши попови им крсте децу на мандаринском.

Живорад погледа реку, која тихо тече.
– Мислиш да су Тарабићи били у праву?

– У овоме јесу – каже Милорад. – Жути су дошли. Зелено је трава која није трава. А ми смо само сведоци… који пију добро вино.

Наздрављају поново. Чаше су хладне, америчко вино мирише на Калифорнију. Река тече, пловна, тиха.

Конобарица их гледа искоса, па одлази ка следећем столу. У себи шапуће:
„Живорад и Милорад, жути људи, зелена трава… а ја немам за пут детету да дам.“

Застаје на тренутак, па додаје у себи:
„Ја сам Србија – али она Србија без хлеба.“

Испод терасе LED лампе и даље мењају боје: жута на зеленој трави. Као да парк дише, али не за њу.