ИСПИРАМ МОЗАК

Баш сам се добро задихао пењући се на видиковац са кога се поглед пружа у недоглед, како се то обично каже. Срећом, никог нисам затекао. Сео сам на велики камен и окренуо лице према сунцу. Раскопчао сам кошуљу, иако ми је на леђима било хладно. Ваљда је то увек тако на високим планинама.

Желим самоћу.
Мир.
Само звук ветра.

Жмурим, али не могу да не размишљам. Глава ми је пуна свега, а волео бих да је празна. Ћутим у себи. Лагано се опуштам. Као онда предвече на празној морској плажи, кад је море мирно и равно као тепсија, па плуташ на леђима, уронут у воду тако да ти само врх носа и стомак вире изнад површине. Уши су ти у води.

Кад сам полазио на видиковац, намерно сам оставио мобилни телефон у соби. Знао сам да је то можда грешка – шта ако ми се нешто догоди, како да позовем помоћ. Али смркла ми се одавно телевизија, интернет-вести, друштвене мреже. Више никог нисам могао ни да гледам, ни да слушам. Једва сам чекао петак после подне да побегнем од свега и од сваког.

Седим тако, не знам колико дуго. Време се растегло као стара гумена трака коју је неко превише пута повлачио. Ветар ми повремено прође кроз косу, кроз браду, испод раскомчане кошуље – хладан је, али више не смета. Као да ми тело полако прихвата да је то нормално стање ствари овде горе.

Онда се деси нешто чудно.
Не чујем никакав звук осим ветра – а опет, одједном ми се учини да ми неко врло тихо, готово шапатом, изговара моје име.
Не „Душане“, него оно право, пуно име које нико не изговара већ годинама. Име које сам и сам престао да изговарам у себи.

Окренем главу лево-десно. Ништа. Само камење, неколико кривих борова и далека линија где се планине спуштају у маглу. Али осећај не пролази. Као да је неко управо стао иза мене, на два-три метра, и само ме посматра. Не претећи. Не радознало. Само… ту је.

Затворим поново очи и кажем наглас, први пут откако сам дошао:
„Ако си дошао да ми држиш предавање – слободно. Али ако си дошао да ме тешиш, боље да си ћутке отишао. Ја више не верујем у утеху.“

Тишина.
Дуго.

Онда ветар промени правац и донесе мирис траве и нечег што личи на влажну земљу после кише – иако кише није било већ недељама. И тада, врло полако, као да неко с великом пажњом бира речи, кроз главу ми пролази мисao која није сасвим моја:

Ништа не мора да се поправи.
Довољно је да престане да се квари.

Не знам да ли сам то сам себи рекао или није. Али та реченица ми се заглави негде иза грудне кости и неће да изађе. Као да је тамо нашла своје место.

Након тога више ништа не покушавам да анализирам.
Просто пустим да ми се дисање усклади са ветром. Удишем кад он дође, издишем кад он оде. На неки начин постајем део тог покрета. Ништа више не браним, ништа не гурамо у страну. Све што је у глави – пролази. Као облаци преко сунца. Неки су тамни, неки светли, неки са грмљавином, неки само сиви и досадни. Сви пролазе.

Кад сам најзад отворио очи, сунце је већ било знатно ниже. Рука ми је утонула у хладан камен. Прсти су ми се укочили. Али унутра – нешто се променило. Не велико, не драматично. Само… мање буке.

Устао сам полако.
Погледао сам према долини. Иста магла, исти врхови, исти бескрај. Али овај пут ми се није чинило да ме све то притиска. Више као да ме само држи на месту. Као да каже: „Добро је и овако. Не мораш никуда да журиш.“

Кренуо сам назад стазом. Није ми се журило. Мислио сам да ћу можда поново чути оно име. Али нисам. И то ми је, на крају крајева, било сасвим у реду.

Самоћа коју сам тражио није била само одсуство људи. Била је то дубља, тиша празнина, она која се увуче у кости и почне да преиспитује све што мислиш да знаш о себи.

Док сам силазио, мисли су ми се враћале на прошлост. Сећам се како сам као клинац волео да се скривам у шуми иза куће. Није то било бежање од родитеља или брата – више као да сам хтео да видим ко сам када никог нема да ме гледа. Седео бих сатима под једним старим храстом, слушајући само лишће и повремени цвркут птица. Тада сам мислио да је самоћа слобода. Сада знам да је то мач са две оштрице. Она те ослободи од туђих очекивања, али те примора да се суочиш са својим сопственим демонима. А они не ћуте. Они шапућу.

Шта је уопште самоћа? Није само бити сам. То је када се свет око тебе угаси, а ти останеш са својим унутрашњим гласом. Понекад је тај глас пријатељ – подсећа те на снове које си заборавио, на снагу коју имаш. Али чешће је непријатељ. Подсећа те на грешке, на људе које си повредио, на прилике које си пропустио. У граду, усред гужве, лако је побећи од тога – укључиш музику, позовеш пријатеља, утонеш у рад. Али овде, на планини, нема бекства. Самоћа те свуче до голе истине. И та истина често боли.

Сећам се једне зиме, пре неколико година. Био сам сам у стану, снег је падао целог викенда, а ја нисам излазио. Није то била депресија, бар не она класична. Више као да сам хтео да видим колико дуго могу да издржим са самим собом. Најпре ми је било лепо – читао сам књиге, правио чај, гледао кроз прозор. Али онда су се зидови почели да затварају. Мисли су постале гласне, као да сам у соби са стотину људи који вичу. „Зашто си сам? Зашто ниси позвао неког? Јеси ли ти крив за све то?“

И тада сам схватио: самоћа није празнина. Она је пуна. Пуна свега што си потиснуо, свега што си игнорисао. Она те испуни до врха, док не прелијеш.

Али горе, на видиковцу, нешто се променило. Та самоћа није била непријатељска. Била је… неутрална. Као да ми каже: „Не мораш да се бориш са мном. Само ме прихвати.“ Можда је то зрелост, или само умор од борбе. Али сада, док силазим, осећам да сам мало лакши. Не зато што сам решио проблеме – они су и даље ту. Већ зато што сам их бар на тренутак видео јасно, без филтера.

Самоћа није крај. Она је пауза. Место где се прегрупишеш пре него што се вратиш у свет. А ја? Ја ћу се вратити. Али овај пут, са мало више мира у себи.

Кад сам се вратио у двориште сеоског домаћинства, мирис је већ био свуда. Дим из димњака, печена паприка, нешто слатко од мака што се тек пекло у рерни. Врата кухиње су била отворена, па ме је тај мирис дочекао као стари познаник који те не пита ништа, само те грли.

Домаћица ме је видела са степеница и само махнула руком – „Седи, сине, све је спремно.“ Није питала како је било горе, није коментарисала да сам се вратио црвен у лицу и са косом пуном борових иглица. Само је ставила пред мене чинију са парадајзом и зрелим сиром, па мало ракије у великој чаши која је изгледала као да је наследство од деде. Ракија је мирисала на шљиву и на нешто старије, на време које није журило.

Јео сам полако. Сваки залогај као да је био део ритуала. Хлеб који је још био топао, парадајз који је пукао под прстима, сир који се топио на језику. Ништа од тога није било „инстаграмски“ савршено, али је било право.

После мусака (која је била баш онаква какву сам памтио из детињства – са слојевима кромпира који се топи и меса које није претерано зачињено) дошла је штрудла са маком. Тесто танко као папир, мак густ и сладак, мало шећера у праху преко. Један комад, па други. Није ми требало више. Желудац је био пун, али не онај тешко пун – онај који те опусти и учини да ти се капци сами спуштају.

Онда сам отишао у собу. Кревет је шкрипио кад сам сео, али ми то није сметало. Прозор је био отворен, завеса се лагано љуљала, споља се чуо само повремени лавеж неког пса у даљини и шуштање лишћа. Легао сам на леђа, руке иза главе, и само гледао у таваницу. Ништа нисам мислио. Тачније – мисли су долазиле, али нису се задржавале. Прођу као облаци, нестану иза брда.

Тај тренутак после ручка, кад ти тело каже „доста је за данас“, а глава више не виче – то је можда најближе ономе што сам горе тражио. Није то био неки велики просветљење. Није било гласа са неба. Само дубок, спор мир који долази када престане да те јури сопствени живот.

Лежао сам тако, не знам колико дуго. Можда пола сата, можда два. Време се растопило у том поподневном сну који није био баш сан, већ нешто између. Као да сам на пола пута између будног и нечег већег, нечег што не мора да има име.

Кад сам се пробудио, сунце је већ било ниско, соба наранџаста. Устао сам, опрао лице хладном водом из славине која је мирисала на камен. Погледао сам се у огледалу – лице ми је било опуштено, очи мање уске него обично. Није то било „нови ја“. Био је то само ја, без маски, без хитње, без потребе да било шта докажем.

Спустио сам се у двориште. Домаћица је сипала вино у бокал. „Мало црног, домаћег, од бабине лозе“, рекла је. Сипала ми је пуну чашу, а онда себи. Сели смо на клупу испод ораха. Ћутали смо. Није било непријатно. Ћутња је била пуна.

Попио сам вино у малим гутљајима. Није било савршено – имало је оно мало опорости коју имају права домаћа вина. Али било је живо. Као и све око мене тог поподнева.

И тада сам схватио нешто врло једноставно: нисам дошао на планину да „исперам мозак“ зато што је мозак прљав.
Дошао сам да га пустим да дише.
Да му дам простора да буде празан, па да се можда, можда, напуни нечим што није бука.

А сада, док сунце залази иза брда, а вино ми греје прса, осећам да је то можда и успело.
Не заувек.
Само за сада.
А за сада је сасвим довољно.