ХИЛАНДАРСКА ЗАВЕРА

КРВ НА КАМЕНУ

Ноћ је била мирна. Море је ћутало дубоко испод Арсане. Само је ветар, сув и хладан од егејске соли, пролазио кроз крошње столетних чемпреса, шапућући о камену који је вековима упијао и молитве и грехе.

Јутро још није свануло када сам кренуо ка економији са дрвеном посудом. Кроз сиву маглу кораци су ми одјекивали прегласно. Пронашао сам га поред полусрушеног зида уз кошнице.

Гервасије је лежао на леђима, руке прекрштене око старе бројанице, глава благо окренута ка истоку. Изгледао је као да је сам себи спремио сахрану. Само танка, црна нит крви цурила је испод мантије и губила се у пукотини између две камене плоче.

Спустио сам ведро. Мирис барута ударио ме је као шамар – свеж, кисео, непристојан међу тамјаном и воском. Крв је још била топла.

Ја, Јован из Шумадије, који сам побегао од војске и кафанске политике да бих овде нашао мир, стајао сам над јединим пријатељем у манастиру. Пре два дана је у скрипторијуму објашњавао Душанове хрисовуље. Сада је вечност лежала пред мојим ногама, пробушена хицем који нико није чуо – или није желео да чује.

Игуман је дошао пре првог звона. Лице му је било од старог камена.

— Позови Симеона и Пантелејмона. Оперите га пре сунца. Нико не сме да види.

— Оче… ово је убиство. Морамо у Кареју.

Погледао ме је црним јамама без дна.

— У Хиландару нема убистава, Јоване. Само воља Божја и људски грех. Ово остаје овде.

Отишао је. Ја сам остао са мирисом барута и страхом од живих.

ПОДЕЛА ТИШИНЕ

Сахранили су га истог дана предвече. „Срце“, рекао је игуман кратко. Нико није питао. Та заједничка ћутња уплашила ме је више од рупе на његовим леђима.

Манастир је већ годинама био подељен. Пиринци – ми, са београдским златом и препорукама. Малешевци – „отровани Бугари“, како их је звао монах Трбић. Исти псалми, иста црква, али поглед преко певнице био је оштар као бајонет.

Треће вечери, чистећи ходник испред игуманове келије, чуо сам их кроз пукотину на вратима:

— Није због новца.

— Није ни због политике.

— Због писма. Ако га они нађу пре нас… изгубићемо манастир.

Те ноћи више нисам био искушеник. Постао сам ловац у лавиринту од камена и лажи.

СЕНКЕ

Старог Симеона затекао сам у ризници под једном једином свећом.

— Зашто је убијен, оче?

Симеон је дуго ћутао, па проговорио гласом сувим као пергамент:

— Србија је откупила Хиландар, Јоване. Двадесет хиљада динара у злату. Али ништа није бесплатно. Дошао је новац, а са њим и људи који траже територију, а не Бога. Гервасије је био пречист. Видео је да се и Христос и народ користе као изговор за оно што је увек исто – похлепу.

Спустио је тешку руку на моје раме.

— Чувај се оних који превише говоре о великим стварима. Иза тих речи обично стоји нешто веома мало и прљаво.

ПИСМО

Тражио сам га недељама, у страху да ћу и ја завршити под зидом.

Пронашао сам га случајно, у старом Минеју у библиотеци. Обичан танак лист. Без имена. Без шифри.

Само неколико редова о Пајсију Хиландарцу и Вуку који је признао бугарски језик, а на самом дну, подвучено два пута црвеним мастилом:

„Највећа лаж није оно што људи скривају. Највећа лаж је оно у шта желе да верују.“

Није било велике завере. Ни српске ни бугарске. Само параноја коју су сами нахранили годинама. Убили су га јер су веровали у сопствене сенке. Створили су непријатеља да би лакше оправдали мрак у себи.

Седео сам у мраку док се свећа није угасила. Свет који сам дошао да нађем овде није постојао. Постojaо је само Балкан, свучен до голе коже, у мантији.

ЗВОНА

На последњој вечерњој служби стајао сам уза стуб у најгушћем мраку. Десно наши. Лево они. Исти напев, исти Христос, исти понор између.

Вратио сам писмо у стару књигу. Нека чека неког другог искушеника. Можда ће он разумети. Или ће, као и ми, видети само оно у шта очајнички жели да верује.

Сутрадан сам отишао.

Са палубе малог брода који је пловио ка Јерисосу гледао сам како Хиландар нестаје иза брда – велик, камен, тих, савршено исти као оног дана када сам пун наде први пут крочио на његову обалу.

Само ја више нисам био исти.

Моја невиност је остала тамо, упијена у хладни порозни камен заједно са Гервасијевом крвљу.

Звона су и даље звонила преко мирне воде – тешка, упорна, као да понављају страшну тајну коју нико на земљи не жели да чује.

Василије Трбић (Бијело Брдо, 1881 — 1962) био је српски четнички војвода активан у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави. Хтео је да буде монах у Хиландару, где се запутио. Тамо су 1902. године убијени неки егзархијски калуђери, и он је морао да бежи из Свете горе. Напустио је монаштво (раскалуђер) намеравајући да стигне у Србију. Добио је у Солуну у унијатском манастиру световно одело и са лажним француским пасошем стигао до Атине.