ТИХА ДОЛИНА

Није било оружја у мом ранцу. Ни метка, ни ножа. Само фотоапарат са дугим објективом, термос са црном кафом, врећа за спавање и жеља да ухватим оно што већина пролази животом а да никад не види – дивље животиње у њиховом правом, нетакнутом ритму.

Ловци из друштва „Морава“ гледали су ме као чудо. „Шта ће ти то, Душане? Сликаш, а не пуцаш? Па то је као да идеш у рат са фото-апаратом уместо пушке.“ Смејао сам се. „Баш зато. Да се вратим жив, а да не пуцам.“

Кренули смо касно поподне теренским возилом из правца Пасуљанских Ливада, уским макадамским путем који се пење ка истоку, према Валкалуцима. Влашки назив – „Тиха долина“. Није ми требало превод; чим смо ушли у густу четинарску шуму која се надвија над путем као древна капија, пред нама се отворила велика ливада. Осетио сам тишину – дубоку, готово опипљиву. Само крцкање каменчића под гумама и далеки шум потока. Изнад нас плаво, нестварно плаво небо. Мирис смрче и црног бора мешао се са свежином дивље нане која је расла уз ивицу пута.

https://www.youtube.com/watch?v=93tBlTmmbnI

Чека је била стара, дрвена, подигнута на високим стубовима изнад ивице шуме, окренута према планинској ливади која се спуштала ка поточићу. Дрвене мердевине од грана, под од балвана, три стране отворене, кров од грубо тесаних дасака. Унутра ништа осим ветра који доноси мирис мајчине душице и пољског цвећа. Ловци су ми објаснили правила: „Без буке, без светла после мрака, без наглих покрета. Ако дође вук – не паничи. Сликај. Он ће први осетити да си ту.“

Спустио сам се у врећу око десет увече и дремао. Поред мене термос са кафом и торба са спремним фотоапаратом. Ловци су отишли у другу чеку, даље низ поток – они су ипак чекали одстрел. Ја сам чекао долазак.

Ноћ је била хладна, али не неподношљива. Дуга, тешка тишина. Само повремено шуштање лишћа леске или ломљавина гранчице негде доле на ивици шуме. Месечина је бојила ливаду у сребрно, а сенке јела и смрча падале су као тамне завесе преко траве.

Око три ујутру тргао сам се. Не од буке – од осећаја. Као да ме неко гледа. Полако сам подигао главу изнад ивице отвора према ливади. На месечини, тачно испод чеке, стајала је кошута. Сама. Уши подигнуте, очи светле. Није се плашила – само је била радознала. Померио сам се милиметар да дохватим фотоапарат. Она је окренула главу, али није побегла. Клик. Једна слика. Онда још једна. Срце ми је тукло тако јако да сам мислио да ће је то уплашити. Али није. Само је стајала, као да зна да нисам дошао да је убијем. Њени кораци су мирисали на росу и дивљу камилицу која је расла испод чеке.

После пола сата нестала је у сенци шуме. Али то није био крај.

Пред зору, када се небо почело плавити, чуо сам их. Прво једно завијање, па друго, па треће. Вукови. Нису били близу, али ни далеко. Јутарње завијање, као што је чуо и онај Немац пре много година на „Тихој ливади“. Звуци су се одбијали од падина, испуњавали долину. Није то био страх – био је то живот. Песма коју ретко ко чује. Небо је прво било индиго плаво, па је полако прешло у боју зрелих шљива, а онда у светлу розе нијансу која је обасјала врхове јасика.

Покушао сам да их снимам, али су били предалеко. Само силуете на ободу ливаде. Довољно да ми се кожа јежи.

Када су ловци дошли по мене ујутру, питао сам их: „Јесте ли чули вукове?“
„Чули смо. Али нису дошли на домет. Добро је – значи да их још има.“

Вратио сам се кући са двадесетак слика. Ниједна није била „трофејна“ у класичном смислу. Али свака је била доказ да дивља лепота и даље постоји у овој тихој долини. У Валкалуцима. Где се шума надвија као капија, где поточић жубори као да пева, где кошуте долазе да те погледају, а вукови најављују зору.

Нисам ловац. Али те ноћи сам био део нечег већег. Фотосафари није о освајању – већ о присуству. О томе да будеш ту, тихо, и пустиш да те природа прими. Бар на трен.

Ако ме питаш зашто идем поново – зато што још нисам видео водопад Прскало у зору. Та необична творевина природе, на обронцима јужног Кучаја, у долини Некудова – високи камени конус, као да је природа сама себи подигла пирамиду, висок петнаестак метара. Са врха тог каменог стуба пада танак, али постојан млаз воде, који никад не пресушује, чак ни у најсушијим летима. У зору, када први зраци пробију кроз крошње, вода се прелама у дуге, као да се туфнаста стена сама буди и дише. Чује се тихо прскање, мирис влажног маховином прекривеног кречњака и свежине која се диже из понора испод. То је место где се време зауставља – не бучи као велики водопади, већ шапуће, позива да седнеш, ћутиш и пустиш да те та тишина обавије.

Зато ћу се вратити: да га снимим док се рађа дан, да ухватим ону прву светлост на влажном камену, и да осетим како се иста тишина из чеке над ливадом спушта и овде, дубље у долини. И зато што знам да ће ме нека кошута, негде у тој истој тишини, поново погледати. И овог пута ћу бити спремнији да узвратим поглед.

https://www.youtube.com/watch?v=tlLfBscXVdo