УЛИЦА – МИЛИЦА ЦЕНИЋ

Већ десетак година се потрошачка корпа у Србији прави према трочланом домаћинству, јер статистика каже да више немамо просечну четворочлану породицу. Не рађају се деца као некада, немамо довољно пара да их издржавамо. А да ли је баш све у новцу? Можда смо ми постали себични, саможиви, недружељубиви, недруштвени….

Лепосава Ценић је са својим Велисавом изродила деветоро деце. Није била ни себична, ни саможива, ни недружељубива, ни недруштвена, а није била финансијски богата. У скромној породици је васпитавала своју децу на најбољи могући начин. И пружила је прилику сваком детету да се школује, да израсте у великог човека.

Роман, филм, телевизијска серија… све је то мало да се дочара живот ћупријске фамилије Лепосаве и Велисава Ценића.

Милица Ценић, једна од деветоро деце, је била наочита девојка, бистрог ума, визионарских погледа на свет. Обдарена, уосталом као и њене сестре и браћа, истицала се још од средњошколских дана.

Гимназија у Ћуприји је у Краљевини Југославији била државна, али се и даље плаћала школарина која је за старије разреде била знатно виша и зато је број радничке деце у Гимназији био мали. Напреднији ученици (породице Бурћевић, Дамјановић, Ценић, Нешић итд.) потицали су из сиромашних чиновничких, односно земљорадничких породица. Материјално сиромаштво и духовно богатство карактерисали су гимназијалце.

Литерална дружина у Гимназији се највише истицала својим напредним идејама. Неке од тема на састанцима су биле  „Стрип и шунд литература”, „Хуманизам Максима Горког”, „На Западу ништа ново” итд. Својим радовима нарочито се истицала Милица Ценић. Као најборбенија од свих ученика морала је да доживи да је 17. маја 1940. године искључе из школе и то само зато што је на литерарном састанку износила своја напредна гледишта у полемици са професором Живојином Милосављевићем.

Занимљив је и део записника Наставничког савета који се односи на њено искључење:

„ … г. Живојин Поповић каже:

— Сматрам да се овде не може сумњати у намеру ученице Ценић коју је хтела извести на седници дружине „Јакшић”, јер је она сама негативним поступцима показала своју рђаву намеру. Сматрам да ученица Ценић сноси тим одговорност по чл. 14. поменугог Правилника, те стога остајем при ранијем тражењу на седници разредног већа да се ученица Ценић уклони из ове школе на једну годину, по чл. 43. тач. 1, 2. Закона о средњим школама.“

Окупација Србије, долазак фашизма, друштвена превирања у целој Европи, нису оставила по страни ћупријске гимназијалце. Јули и август 1941. године су били месеци као и ови садашњи, топли, претопли. Рекло би се да по летњој врућини нико не може да буде хладне главе.

Прво групно хапшење у Ћуприји је извршено у ноћи измећу 3. и 4. јула. Међутим, скоро сви ухапшени су пуштени одмах или после дан-два. У затвору су задржани само Вука Михајловић, Даринка Плеше, Добрила Карапанџић, Станоје Томић и Милица Ценић. После двадесетак дана, крајем јула, и они су пуштени. Нико од ухапшених тада није стрељан, нити послат у логор. У Ћуприји су скупљени потписи и дато је јемство грађана Ћуприје за ухапшене и то је био разлог њиховог пуштања. После овог није било других хапшења.

Крајем јула и почетком августа формиран је партизански одред састављен од пар десетина младих ћупричана. Међу њима је била и Милица Ценић. Боравили су у близини обронака Кучајски планина, источно од Ћуприје. Имали су подршку од својих породица и од многих становника околних села.

На чело партизанске чете је дошао параћинац и његовом грешком покренули су општу мобилизацију, иако то није био став вишег руководства. Тако су у септембру у околини Грзе били похватани многи чланови тек формиране партизанске чете. Уследило је прво масовно стрељање у Србији, поред зида основне школе у Ћуприји.

Милица Ценић није била у тој групи несрећних људи. Са делом чете је касније заробљена и доспела је у озлоглашени затвор у Ћуприји, у подруме Мартинчеве куће у улици Кнеза Лазара, где се налазила немачка Ортскоманда. Ту су довођени они које је требало даноноћно саслушавати и мучити. А и сама екипа злочинаца, која је радила у овој кући смрти, био је скуп окорелих крволока: командант Патберг, надувени и острвљени Прус, а уз то и нациста, подофицир Валер, судетски Немац, који је мучењима заробљених партизана и припадника НОП-а настојао да докаже да је већи нациста од „рајхдојчера”, затим гестаповски агент Карло Верлогер, раније „уважени житељ” вароши Ћуприја, кројач Готфрид Екерт, такође тумач, Карлов побратим и телохранитељ Мика Пешић, па онда градски стражари, који су имали чак и ту „привилегију” да туку ухапшенике, нарочито Бранко Чалдарић—Бранко „Црни” и други.

Блашко Михајловић је половину од око 600 затвореника спасио тако што их је одвео у свој одред Пећанчевих четника у Деспотовцу. Велики број затвореника убијен је и у самом затвору, у ходницима и канцеларијама. Нарочито је број убистава порастао у новембру и децембру 1941. године. Карло Верлогер је скоро сваке вечери, пијан и закрвављених очију, упадао у затвор, изводио по једног, двојицу, тукао их, премлаћивао и убијао чиме стигне, не само револвером, већ и трупцем, гвозденом шипком и др. У затвору је било и тешких мучења.

Милица Ценић је јавно пркосила Немцима. Карло Верлогер је пар пута стражарно спроводио Милицу Ценић на ручак у хотел „Централ”, као да она тобоже има неке повластице. Милица је била најупорнија и најсмелија од свих заробљених партизана, отворено и у лице им говорила да су зликовци нељуди, да ће идеали за које се она борила ипак победити.

О томе сведоче и њена оригинална писма из затвора, која су сачувале њене сестре.

Прво писмо:

Драга Љубо, зашто ми ниси писала? Зар немаш шта? Да ли је дошла Вера? Хтела сам да вам оставим један аманет. Ако нас побију, поред многих познатих које ћете да побијете, да убијете Блашка, Мику Пешића, игумана Манасије, Голубовића и још много чегника и недићеваца. Они кажу да раде против Немациа, а да видиш само како навијају за њих. Раскринкај их на сваком кораку. Говори ли Москва о нашим партизанима? Свуда причај о партизанима. Не плачите за нама. Певајте, не носите црно. Пише ли Бора? Чујем да ће пустити све заробљенике да се обуку. Не дајте Бори да буде издајник свога народа. Поздрави све много! Поздрави све много! С партизанским поздравом Смрт фашизму — Слобода народу! ваша Мица”

Друго писмо сестре Милице Ценић нису ни добиле,а у трећем писму пише:

„Драга Љубо, пиши ми да ли си добила моје друго ипсмо. Од ствари нисам добила ништа. Тај човек је из Исакова, зове се Ш … За сад ћутите. А после да га убијете зато што је покрао партизане… Спреми кнедле и пошаљи онима у командатури, пошаљи их овамо у судски. Спреми по некад нешто па им пошаљи. Тамо их је 10. Тамо је и Раде, сликар, политком ресавски. Помажите партизане. Мица”

Писмо четврто:

„Драга Љубо, јуче сам била на саслушању. Неће бити добро. Рекла сам да сам комуниста. Боље него да ми суде у командатури и да ме бију градски сваки дан. Наше бију градски, само градски (запамти то). Овде је поручник Шутић из Доње Мутнице који је нашао и издао наше другове, па наместо да добије кокарду, добио затвор. За то наши другови не знају. То сам овде у затвору испитала. Једне ноћи грдио га Карло што он није предао Немцима него га продао. Све градске да побијете, Милана и Бранка да мучите. Мику Пешића да мучите, он туче наше. Одвели су ових 7 ресав. у командатуру. Јавићу ти ако их пусте. Мица”.

Последње писмо:

„Драга Љубо, јуче је било сућење за нас 20. Изрекли су нам смртну казну. И таман смо хтели да пођемо, кад изаће тумач и рече да ће да нам суде поново и можда неће на смрт него на принудан рад. Ни један мишић не заигра. Ја запевам Интернационалу. Нико није молио, нико није плакао. Запамти, а то је једна од мојих последњих жеља. Овде је .. .”

Писмо је остало недовршено, као и њен млади револуционарни животни пут.

И једног суморног децембарског дана, оковани, у редовима по четири, са више стражара — пратилаца са аутоматима на готовс, последњи пут су прошли улицама свога родног вољеног града… Спровели су их главном улицом према железничкој станици. Иза њих су ишле ојађене мајке, нарицале и молиле. Јецале су и неке од сестара, покушавале да гану фашистичке роботе, који су огуглали и острвљени, оштро и круто газили. Свет се слегао на улицу, отео се кришом по неки уздах, згрчило се лице од немоћног беса. По неко је и са олакшањем одахнуо када је видео куда их воде — бар ће сада бити „мира и реда”…

Па ипак, породице заробљеника нису могле да се помире са страховитом мишљу о смрти. Још увек су се надале да их неће стрељати. Ценићи, Нешићи и други пошли су истим возом до Лапова. Воз се зауставио у Лапову и сви заробљеници скинути су са воза и стрељани на једној ледини близу железничке станице. Раке су већ биле ископане. Породице стрељаних, скривене иза дрвећа, издалека су гледале стрељање… Само оне знају како им је било, а њихов опис нема речи, већ само сузе бола и беса.

И тако је крајем 1941. године тј. 23. децембра — датум стрељања остатака Ћупријско-параћинске чете, био и крај једне младости посвећене народу, трагичан, али и узвишен у свој људској лепоти и достојанству, верности и ћутању.

Године 1944. увече, пред полицијски час, 1. фебруара размилеле су се четничке тројке по вароши и почеле из кућа да изводе лица предвиђена за клање. Припадници Српске државне страже су се повукли у своју касарну и на тај начин им омогућили несметано вршљање по вароши, док су им неки и помагали показујући им куће и лица која је требало из њих извести. Те вечери изведено је око 20 лица и одведено у Летовиште изнад Сисевца, у штаб четничке бригаде. Одмах сутрадан заклано је њих 12, а међу њима и Ценић Лепосава, домаћица, партизанска мајка. Кад су јој четници зликовци принели нож и покушали да присиле да домами своје кћери Љубицу и Раду, које је претходно обавестила да се склониле од четничких тројки, она је мирно гледала смрти у очи, као права партизанска мајка и није ни помислила да спасава себе.

Милица Ценић – Ценка је била другарица Лилике Живке Радовановић, која је у својој кљизи „Век једне жене“ описала Ценку као скојевку која је својим животом платила наивност и веру у бољу будућност.

Међу познатијим улицама у Ћуприји је и улица Милице Ценић која се протеже од главне улице где је средња медицинска школа, па до близу аутопута где су школа за музичке таленте и најмодернија градска  основна школа. Улица са старим називом Краља Петра Другог је урбанистички пројектована још почетком прошлог века и у њој се налази и једна од лепших варошких кућа из давне 1928. године.

Извор података о Милици Ценић је казивање чланова породице Ценић и књига „На Морави Ћуприја“ (цитати).

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2018/03/01/ulica-brace-nesic/

Написао:

Душан Стаменковић