ВОЂЕ ГОМИЛА

Посвећено мојим гимназијским професорима

Ништа није било лепше од дружења у наставничкој зборници ћупријске Гимназије. Након заједничког ручка, повод није био важан, остајало је нас неколико мушких да докрајчимо печење и вино које су колегинице избегавале. Време је много брзо пролазило уз занимљив разговор. На крају, док је падао мрак, догаварали смо се да пошаљемо теткице да нам донесу из „Пеливана“ целу тепсију баклава. И још пар флаша киселе воде.

Жика Филозоф, Столе Фискултурник, Боне Француз, Миле Киселина, као и нас неколико инжењера – Педа Рага, Воја Ристић и ја, расправљали смо мање о својим ученицима, а више о државној политици и неминовном распаду Титове Југославије. А шта би смо друго и могли да причамо.

У то време се појавио наш нови велики Вођа који је имао муњевиту политичку каријеру, који је рушио све људе пред собом, обећавајући српском народу лепше, достојанственије и срећније време. Радничка класа му је давала неизмерну подршку.

Ми нисмо.

Привилегија школовања је била што смо научени да мислимо сопственим главама.

Препознавали смо оно што смо учили као теорију о вођи. Чопор животиња или гомила људи инстиктивно се ставља под власт једног – вође.

Гомила је послушно стадо свог господара који њиме управља. А господаром управљају његове идеје, идеје због којих он више не примећује ни околину, ни своју породицу. Неважно је колико је вођа заиста паметан, јер је он човек од дела – њему дан траје 25 сати, он мало спава, има га свуда… А не би ни могао да буде много оштроуман, јер мудрост доводи до сумње, а сумња спречава акцију.

Вођа чује неистомишљенике, али то што чује само му даје још већу снагу да настави оно што је наумио. Вођа види себе као мученика, као жртву својих идеја.

Вођа временом постаје диктатор, умишља да је „народна мајка“ и за њега више не постоји разлика између законодавне власти, извршне власти и судске власти, он је замена за устав. А диктатори никада нису здраве личности.

Вођа влада силом, јер сила изазива страх. Страх спутава људе. Паметни заћуте.

Вођа не схвата када је догорело…

Радоје Домановић је написао о вођи оно што се догађа непрекидно од када има чопора или гомиле.

Гомила спремно слуша вођу, јер је он човек јаке воље. А воља му је све јача и јача, јер се вођа охрабрује најпре у свом непосредном окружењу, а затим у све ширем и ширем кругу гомиле. Што је аплауз који добије већи, то је и вођа уздигнутији на својим идејама.

Вођа сваку беседу народу почиње тако што се захваљује народу. Тек после захваљивање почне да наређује. Тако су га научили да ради.

Вођа је деспот, јер гомила нема своје мишљење. Покорност вођи се испољава непрекидно. Гомила престаје да разликује ропство од слободе.

Али и сам вођа је покоран некоме.

Тако је то!

Верују ли ђаци прваци својој учитељици? Верују ли ђаци неком од својих наставника? Верују ли наставници свом директору школе? Верује ли директор школе неком … и тако се стиже до врха пирамиде. А на самом врху, или то можда није прави врх, налази се вођа који верује својим идејама или … верује можда сопственој жени?

Време увек покаже коме је и сам вођа био подређен.

Питање је само да ли ми, обични смртници, имамо времена да дочекамо то сазнање.

Одавно више нема неких мојих професора. Баш ми недостаје слобода њиховог мишљења.

Страх за радно место гуши жељу за идејама, ствара се подређеност вођи. Зато не знам да ли данашњи наставници организују дружења са ручковима или се све свело на формалну синдикалну организацију? Додуше, нема више ни „Пеливана“ и нема више где да се купи цела тепсија баклава.