ОБУКА ЗА ОНО

 

Млади људи су најчешће мрзели обуку за ОНО, посебно девојке. Не знам зашто. Ваљда нису имали одговарајуће предаваче.

Студенти су били привилеговани, јер су након прве две године студија и положених испита из ОНО могли да иду у војску шест месеци краће од средњошколаца. Наравно, нико не воли обавезе, али ако имате неку привилегију, онда схватите да је понекад боље истрпети и такво морање.

С паролом „Ништа нас не сме изненадити!“ проучавали смо разне теме везане за ратовање. Учили смо све о специјалним облицима ратовања, посебно о психолошком рату, пуцали смо с правом муницијом, расклапали и склапали пушке… Све у свему, није било тешко.

Носио сам дугачку косу, то је био одраз бунта против насиља, па сам помало стрепео како ћу да положим испите код професора који је био високи официр ЈНА. Уздао сам се у своје знање и младалачи изглед. Додуше, на крају сам ипак зарадио две десетке у индексу.

Тридесет година касније био сам у прилици да ја држим предавања момцима који су због приговора савести, своју војну обавезу одрадили без оружја.

Поштовао сам ту њихову одлуку да не носе оружје, али сам им указивао на могући проблем у будућности ако се нађу у ратом захваћеној држави. Никад се не зна шта све може да их снађе. Боље је да науче да пуцају, јер ако се сами не бране, нико други неће да их заштити.

Револуционари могу да буду професионални војници.

Четнички војвода који је учествовао у свргавању династије Обреновић, који је у мајском преврату 1903. године командовао када су стрељани Луњевице, браћа краљице Драге Обреновић, човек који је био члан Црне руке, војник од заната, страх и трепет за Аустругарску монархију, човек који је опалио шамаре Винстону Черчилу, ратник који је спашавао народ од Бугара, Турака и Аустроугара, јунак који се код Крупња борио и против Јосипа Броза Тита, несрћеник који је изгубио живот 1915. године у окршају са Немцима и чије су последње речи биле „Уједоше ме!“ – био је мајор краљеве војске Војислав Танкосић.

Пошто је гомила послушно стадо свог господара који њиме управља, увек је могуће да ратни вихор захвати и генерацију младих која мрзи насиље. А господаром управљају његове идеје, понекад сумануте. Неважно је колико је вођа заиста паметан, јер је он човек од дела – њему дан траје 25 сати, он мало спава, има га свуда… А не би ни могао да буде много оштроуман, јер мудрост доводи до сумње, а сумња спречава акцију.

Пропаганда је моћно оружје. Много пре Гебелса, сестрић Сигмунда Фројда, АустроАмериканац Едврад Бернајс је показао како се манипулише масама, односно јавним мњењем. Седећи у својој канцеларији у Њујорку, он је пропаганду прекрстио у „public relation“ и тиме је преокренуо свет у смеру у којем је желео.

Пре стотинак година је створен „амерички доручак“, заправо сланина за доручак. Онда су жене јурећи за својом еманципацијом почеле да пуше цигарете. Лако је натерати гомилу да уради оно што један човек пожели.

Обука за ОНО више не постоји. Сада, после много година, схватам да она није била узалудна. Макар и због шале о значењу речи „ОБУКА ЗА ОНОООООО…“

Општенародна одбрана (ОНО) је била ратна доктрина Титове Југославије настала 1969. године као страх од инвазије Варшавског пакта, инвазије сличне оној претходне године на Чехословачку.