ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА

Око празника, а посебно око Нове године, правимо пресек о свему што је иза нас и шта очекујемо испред себе.

Тако је било и пре тачно тридесет година, у ноћи између 31. децембра 1988. године и 1. јануара 1989. године када је ступио на снагу тек усвојени „Закон о предузећима“. Тада је престало социјалистичко самоуправљање и отворена су врата капитализму, почело је са гашењем друштвене својине која је требало брзо да буде трансформисана у приватну и државну својину.

Радост међу људима је била одраз жеље да свако постане „газда“, да свако може да постане капиталиста.

А о капитализму се знало мало, углавном је све било засновано на „Америчком сну“. Кренеш као обичан перач аутомобила, па постанеш шеф, а онда закупиш перионицу, па откупиш перионицу, … па…  кренеш са салоном за продају половних аутомобила, па онда будеш заступник велике фабрике аутомобила, па…

Наравно, свако је могао да постане обичан перач аутомобила.

Одједном је реч „демократија“ постала симбол за снове о лепшем животу.

У свакодневном животу је анархија претекла уређени систем капиталистичке привреде. „Дрп систем“ је био синоним за корупцију и отимачину друштвене својине.

Тек усвојени закон, без доношења неопходних подзаконских аката, предвиђао је рок од три месеца да се све радне организације, установе и слично, поново упишу у Судски регистар, а крајњи рок за трансформацију друштвене својине у приватну својину је био 31. децембар 1991. године.

Рок од четири године се растегао на досадашњих тридесет година.

Моја тадашња радна организација је претворена у мешовито предузеће са страним капиталом, са тежњом да се даље трансформише у акционарско друштво.

Наравно да сам и ја маштао да моја месечна плата више не буде само три пута већа од плате чистачице. Упоређивао сам своју зараду са зарадом колега из Немачке, Аустрије, Швајцарске. Радовао сам се и ја.

Моја очекивања су била заснована на строгом поштовању прописа и санкционисању сваког кршења закона. Одслушао сам предавања на три међународна курса о трансформацији привреде, вредно сам бележио детаље о корацима изласка из социјалистичке привреде и стварања новог капиталистичког поретка.

Нисам желео да верујем да ће наш велики Вођа политичким одлукама да створи себи губернију, да ће да омогући криминално присвајање друштвене својине, да ће да опљачка сопствени народ кроз хиперинфлацију, да ће по цену крвавих ратних сукоба (уз паролу „Нико не сме да вас бије“) да створи безакоње и омогући појединцима да постану власници националних ресурса.

Уместо да тада са породицом отпутујем у далеки свет, остао сам овде наивно мислећи да ће сутра да буде боље од јуче и данас.

Тачно тридесет година је прошло од усвајања „Закона о предузећима“, од дана када смо напустили социјализам и кренули ка неолибералном капитализму који превише много личи на робовласнички.

Изневерена очекивања су страшнија од свега.