Без даха, не трепћући, већина жена упорно гледа на телевизији Сулејмана Величанственог. Уживају у раскоши на двору, у харемским лепотицама… и никада се не сете да је тај исти Сулејман пролазио кроз Ћуприју у свом ратном походу на Европу. И Ричард Лавље Срце и многе друге стране војсковође су пролазиле кроз Ћуприју, било прелазећи преко Велике Мораве, било користећи правац пута Via militaris десном обалом реке.
Милош Велики је враћајући се са сахране Цинцар Јанка у манастиру Раваница наредио да се у Ћуприји сазида црква. На свом последњем путовању Цар Лазар је провео три ноћи у тој истој цркви.
Српски премијер Алекса С. Јовановић се родио у Ћуприји 1846. године.
Могло би да се каже да је Ћуприја била незаобилазна у путовањима све док није пронађен авион. Додуше и авиони, они велики путнички, дневно стотинама пута прелете преко Ћуприје.
Срби су својеглаве инаџије, па су тако сами направили железничку пругу Београд – Ниш и то у просеку један километар за четири дана. Нису тада имали ни камионе, ни грађевинске машине, ни раднике из Турске, Кине, Америке, Индије, Албаније… Сами су све направили уз надзор европских инжењера. Радознали краљ Милан са краљицом Наталијом и престолонаследником Александром прошао је у мају месецу 1884. године кроз Ћуприју у својој краљевској композицији. Наравно да је краљ Милан био и у возу на свечаном отварању пруге скоро четири месеца касније.
Гвоздени железнички мост преко Велике Мораве условио је да преко њега мора да прође и чувени „Оријент експрес“, па је тако железничка станица у Ћуприји са својим бузомером (водоторњем) постала незаобилазна.
Европско племство је за своја далека путовања престало да користи коњске кочије. Прављени су луксузни вагони у којима је могло да се спава, руча, одмара, па и да се воде озбиљни државнички састанци.
Остаће Ћуприја запамћена и по два немила међународна догађаја 1897. године.
Велика поплава која се догодила 1897. године, није само уништавала куће и имања, разарала мостове и путеве и односила људске животе, већ је код Ћуприје оштетила и главну пругу Београд – Ниш. Без обзира на све невоље захваљујући српским властима омогућен је ипак превоз племству. Тако су принц Филип и сестре бугарског кнеза Фердинанда Првог, који је имао родбинске везе са скоро свим европским династијама у то време, стигли возом у Софију на породичну светковину. Бугарски кнез Фердинанд који је био емотивно погођен „страшном поплавом која је погодила лепу српску земљу и болно погодила сестринску нацију” одао је признање српским железничким властима.
Истим путем, из Софије преко Београда у Лондон, возом је отпутовао године 1897. бугарски кнез Фердинанд (пуно име Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha), кнегиња Марија Лујза (пуно име Marie Louise of Bourbon-Parma Eleonore of Reuss-Kostritz), двојица принчева Борис и Кирил, државни званичници, дворске госпође и женска свита кнегиње, као и ниже особље бугарског двора. Наравно да је воз морао да прође и кроз Ћуприју. Машиновођа је био Радован Вишнић, који је добро познавао железничку пругу, па и улазак у железничку станицу Ћуприја из смера Параћина. Након дугачког правца у левој кривини због велике шуме није се одмах видела станична зграда, па тако је машиновођа касно приметио да је на његовом колосеку још увек маневарка са вагонима натовареним угљем из Сењског Рудника. Кочио је из све снаге Радован, али је ипак дошло до судара возова. Срећом да у дворском возу нико није био повређен.
Шеф ћупријске железничке станице је, као и сви остали шефови од Ниша до Београда, знао да долази дворски воз који има све предности у односу на остале возове. Па ипак је тај несрећни Васа Вељковић са својим железничким радником Ненадом Маринковићем заборавио на теретни воз који је маневрисао у железничкој станици и то баш на колосеку којим је долазио бугарски кнез са својом свитом.
Кнез Фердинанд је наградио свог машиновођу Радована Вишнића, а српске железничке власти су одмах дале отказ немарним ћупричанима Васи и Ненаду.
Разумљиво је што је друг Тито користио истовремено две композиције „Плавог воза“ и што су на сваких педесет метара пруге стајали људи по дан, два пре проласка воза. Што је сигурно, сигурно је.
О посетама српских краљева ћупријској породици Ристић, која је живела у кући у улици Цара Лазара, неком другом приликом.
Аутор:
Душан Стаменковић
Књига „ЕГЗЕКУТОР“садржи ову причу.
Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.
Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: