ГЕГУЛА

ПРЕЋУТАНО ЗЛО УВЕК СЕ ВРАЋА У ДРУГОМ ОБЛИКУ

Српски Гегула се у два балканска рата борио против православне браће, против Бугара.

А после се српски Гегула борио против Аустругарске монархије у чијој су војсци опет била браћа, додуше и православне и католичке вере. Они преко Дрине су за себе говорили и да су мухамедове вере.

Тек 1915. године, измучени српски Гегула или просто речено Геџа осетио је немачки бес и освету.

Повлачећи се према Солуну, у коме је тада живело највише Цинцара, а најмање Грка, српском Гегули су „браћа“ Бугари пресекли пут. Отуда је Гегула кренуо преко Проклетија у српски Скадар.

Савезници су направили Солунски фронт 1916. године више због себе, а мање због српског Гегуле.

И онда је дошла 1918. година, Гегула је самлео православну браћу Бугаре на Кајмакчалану, па је незадрживо кренуо да ослобађа своју Србију, али и браћу која је до тада живела у Аустроугарској монархији.

Не знам да ли да даље пишем латиницом, да би лакше то читала наша браћа коју смо ослободили.

Аустроугарска се распала, а на крајњем југу те више непостојеће царевине живели су Срби, Хрвати и Словенци који су већ октобра 1918. године у Љубљани формирали своју међународно непризнату Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Месец дана касније Народно веће Државе Словенаца, Хрвата и Срба прогласило је УЈЕДИЊЕЊЕ са Краљевином Србијом.

Српски Гегула је имао само пушку и само је слушао команду да иде напред. Није га нико ништа питао, а није му ни причао ништа.

Регент Александар је 1. децембра прогласио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Неколико дана касније српски Гегула је ушао у Загреб и то на захтев Загрепчана како би се у Загребу обновио ред и мир!

Цитат: „У бившој аустроугарској војсци јесу дисциплина и ред посве уништени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба стоји пред опасношћу да буде похарана од враћајућих  се чета са бојишта. Влада српске државе се умољава да што скорије пошаље своје чете. Брзи одговор се умољава.“

Завршен цитат.

И Ријека се зажелела српског Гегуле из 2. батаљона, 5. пешадисјког пука Дринске дивизије. Сплићани су 20. новембра дочекали 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије.

И опет следи цитат:

„Браћо у срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији… Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска!“

Завршен цитат.

У Републици Србији се 11. новембра од 2012. године обележава ДАН ПРИМИРЈА у Првом светском рату. Тада су примирје потписали у једном железничком вагону представници Силе Антанте и Немачке.  

Гегула је ратовао и за њега је било много важније што је у Београду 13. новембра 1918. године склопљено такозвано „БЕОГРАДСКО ПРИМИРЈЕ“ којим је завршен рат између Краљевине Угарске и савезничких држава, односно престала су ратна дејства и даље погибије српских гегула. Српски Војвода Живојин Мишић је био потписник.

Након распада двојне монархије 31. октобра 1918. године у Мађарској је проглашена Мађарска демократска Република. Територија ове самопроглашене републике била је огромна и обухватала је данашњу Војводину, Славонију и део Румуније.

Београдским примирјем било је предвиђено да се угарска војска повуче иза линије Бистрица-Мориш-Суботице-Баја-Печуј-Драва. У међувремену су ослобођени Банат, Бачка, Барања и Трансилванија. Накнадно је и део Словачке одвојен из Мађарске.

Српски Гегула је знао само да ратује. Заборавио је да победници имају право на ратни плен и на ратну репарацију којом би од поражених надокнадио губитке у својој држави. А поражени су били и Бугари и Словенци и Хравати, па и Срби из Босне, Мађари…

Заборавио је српски Гегула да више није имао своју Краљевину Србију.

Нова Краљевина Срба, Хравата и Словенаца морала је истовремено да плаћа ратну одштету државама победницама и да је прима од поражених. Од поражених који су добровољно се припојили Краљевини Србији.

Гегула више и не зна за Београдско примирје, па га и не слави. Али зато поносно ставља на ревер цвет Наталијине Рамонде, цвет феникс. Амблем Дана примирја у Првом светком рату је поред цвета Наталијине Рамонде и трака Албанске споменице.

И тако испод Тријумфалне капије у Паризу једнако се вију заставе победника и поражених. Краљевина Србија као да није ни постојала.

А шта данас ради српски Гегула?

Па ништа, не обележава Београдску војну конвенцију којом је стварно у Србији завршен Први светски рат. Прави Дан победе је уступио месту Дану примирја.

Плаши се српски Гегула да не увреди брата Орбана и Мађаре, као и Хрвате, Словенце, Бугаре… Европљане.

Можда данашњи Гегула није потомак оних неустрашивих Гегула с почетка 20. века?

„Браћо у срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији… Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска!“ – рекоше Сплићани 1918. године.

Пре српског Гегуле Хрвати, Словенци, Македонци… робовали су Турцима, Мађарима и Аустријанцима.

Гегула је остао у својој Србији, а Хрвати, Словенци, Македонци, Муслимани постоје сада само где је Гегула ногом ступио и донео им слободу и државност.

Има ли Македонаца у Бугарској? Има ли Хрвата у Мађарској? Има ли Словенаца у Аустрији?… Нема их. Постоје само у државама које је створио Гегула ослобађајући их од Османлија, Угара, Шваба…

Гегулу може да разуме само онај коме су деде или прадеде дали своју крв за Краљевину Србију, ону краљевину која је постојала до почетка два Балканска рата и Великог рата. А ови који потичу са других територија, па сада живе на туђој дедовини, лажно се заклињу Гегули на братство.

аутор: Душан Стаменковић

Адреса за наручивање књига Стаменковић Душана:

e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА