ШАНГАЈ – Shànghǎi

О далекој Кини смо мало шта знали. А Кинезе по лику нисмо разликовали од рецимо Јапанаца или Вијетнамаца. Измислили су барут и свилу, бар је тако гласила прича о Марку Полу за кога смо сматрали да је наше горе лист, пореклом са Корчуле. Можда све то и није била истина, били смо клинци, па нам Кина није била на крај памети. Тада су нам били најважнији фудбал и кошарка и другарице које су нас посматрале док се јурцамо на спортским теренима наше школе „Ђура Јакшић“. Ех, било је то срећно време.

Наша школа је преко Раванице имала ђачку штампарију, фото клуб,  спортску салу, земљани терен за мали фудбал, као и уређене терене за рукомет, одбојку и кошарку. Чим се заврше часови ми смо преко висећег моста јурили да први стигнемо на наша спортска борилишта. Фудбалска лопта је била од праве коже, а кошаркашка гумена „пироћанка“. На ногама смо носили тенис патике, оне најпростије из Борова, у којима би нам се чарапе усмрделе за пет минута.

Огромна промена се догодила са појавом нових патика које смо сви звали „шангајке“, ваљда по кинеском Шангају. Биле су то предивне дубоке патике, са меканим ђоном и платном које нам је држало чврсто осетљиве зглобове. Могли смо да скачемо увис до самог коша, као да су патике имале федере.

Наравно да није могао свако да купи „шангајке“. Срећници су их носили и увече на корзоу. Ногавице на фармеркама су биле споља подврнуте тако да су патике биле заиста уочљиве.

Дебели ђон је био беле боје са црвеном линијом и белим платном, наравно и белим пертлама. Три рупице са унутрашње стране патике су служиле за проветравање, односно за расхлађивање. Мајке су нас грдиле, јер смо их молили да нам сваке вечери перу и суше патике, како би бела боја остала упадљива. До тада се нисмо бринули о старим тениским патикама које никада нисмо прали. Додуше те старе тенис патике су се брзо цепале, па није ни било сврхе да их перемо. Једино смо морали да мењамо смрдљиве чарапе.

„Шангајке“ су тако постале и модни хит. Почеле су да се носе и у другим бојама, прилагођеним девојкама које су волеле да их украсе нацртаним цветићима.

Амерички кошаркаши са својим старкама донели су нову моду. Име „шангајке“ је подсећало на Кину, па су зато „старке“ преовладале, нарочито оне са елементима америчке заставе. Иако су „старке“ америчких кошаркаша биле у употреби пре појаве „шангајки“, ове кинеске су биле јефтиније и приступачније. „Старке“ са две рупице имале су много варијанти, биле су и плитке и дубоке, имале су платно у свакојаким бојама… Иначе, ту обућу са гуменим ђоном су измислили у Америци почетком прошлог века.

Некако у исто време када смо почели да носимо „шангајке“ појавиле су се и „јапанке“ које су се производиле у Нишу.

Време ципела и сандала са кожним ђоном као да је далека прошлост. Ваљда зато што је нашем новчанику опет ближа кинеска обућа за краткотрајну употребу. Модни детаљи више нису битни.

Шангај, који има пет пута више становника од Србије, у Ћуприји је постао актуелна тема за разговор. Не због „шангајки“.  

Име града Шангај се на кинеском пише 上海. На пинјину, што је систем транскрипције кинеских знакова, изговара се „Shànghǎi.“

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА