Моравска ноћ на сплаву

Јесен у Ћуприји долази као стара пријатељица – тиха, са обећањима о миру који увек мало касне, остављајући те са оним слатким болом у грудима, као кад се сетиш детета у себи које је веровало у вечне јесени. Велика Морава тече полако, равничарски, са таласима који шапућу о континуитету – мостови се мењају, а река остаје. Понекад се чини да би и сама волела мало више узбуђења, неку дубљу струју која би понела и тугу и радост.

Крај је септембра. Сунце се повлачи са грациозношћу коју не очекујеш од неког ко је толико сијао, остављајући обале реке у сумрак што мирише на влажну траву и недоречене приче. Мирис који те стеже за срце, као да свако лишће носи комадић изгубљеног детињства.

Ја – писац из Аустрије, у Бечу „познат“, а у Ћуприји само Словенац са српским срцем – стигао сам тражећи инспирацију. Љубав према Србима? То је моја тиха страст и моја борба. У есејима их браним, а у себи се питам: да ли сам ту да их волим, или да их спасавам од себе? Од те мешавине словеначког прагматизма и српске ватре која ми гори у венама од деде. Његове приче су ми биле успаванке, а сада пеку као ожиљци.

У Бечу сам славан, али изгубљен – између алпске чистоће и балканске дубине. Сваки талас Мораве подсећа ме на дедину руку на рамену, на топлоту коју сам изгубио у хладним бечким ноћима. „Мораваска ноћ“ – тако сам назвао роман, али речи су ми се губиле у буци. Не у буци реке, већ у привремености Беча, где све делује као пролазна станица. Потребна ми је тишина која не обећава ништа, већ само постоји – да помири два света у мени и претвори бол у песму.

Сплав се звао „Ла Луна“. Симболично – луна, дискретна посматрачица која све види, али ретко коментарише. Сви су га звали једноставно „Сплав“. Метална конструкција на празним бурадима, црна и масивна, са зеленим кровом и сивим платном надстрешнице. Везан за обалу низводно од старог моста, изгледао је као брод из свакодневне приче, али са трачком тајне. На белим боковима плавим словима писало је „Ла Луна“, а прозори су се маглили од даха гостију.

Власник, Горан – крупан човек са брадом и очима које крију рану – дочекао ме је осмехом. Рођен у сенци очеве униформе, одрастао је у кући где је ред био закон. Али река га је научила да је хаос слобода. Поплава ’92. однела је кућу његове баке, а отац му је наредио да „само стоји и гледа“. Та беспомоћност га и данас буди ноћу. Од тада, гради буру на сплаву – не да побегне од тишине, већ да је укроти.

„Добро дошао, пишче! Јеси ли за ракију или за причу?“, рекао је. „Овде имамо обоје. Али приче су бесплатне само ако их донесеш са собом.“

Унутра – топлина. Мирис печене паприке и дима са роштиља. Сплав пун, али не претрпан. За столовима – љубавни парови, сваки са својом малом драмом. Млада двојка из града, шапуће као да је вечност пред њом. Старији брачни пар, у сенци кризе, али са руком која се ипак стежe испод стола. Бизнисмен из Параћина са младом девојком – он купује време, она купује слободу. Све то у истој ноћи, под истим месецом.

Горан је климао главом на њихове шапате, без осуде. „Луна је чуварица тајни“, говорио је.

Сео сам крај прозора. Морава је изгледала као црна трака, равнодушна и вечна. Отворио сам свеску. „Покушавам да напишем о ноћи“, рекао сам Горану. „О ноћи где се све утапа, али ништа не нестаје. Али речи ми тону у муљ.“

Горан се насмејао, дубоко, али нежно. „Ноћ је за буру, не за сањање. Али кад бура прође, остаје оно најважније – да си преживео. Река је тиха, али ја сам је научио да пева. Или бар да шапуће. Да не звучи као оптужба, већ као утеха.“

И тада сам схватио: можда није реч о томе да напишем „Моравску ноћ“. Можда је довољно да је проживим. Да пустим да ме река носи, као што је носила и дедине приче, и Горанове ожиљке, и све ове људе који траже тренутак топлине. Јер ноћ на Морави није књига. Она је исповест. И она се не завршава – само наставља да тече.

Слушао сам га, док је напољу лишће падало у воду, стварајући мале вртлоге који су се губили у тами – као наши тренуци, који се чине дубоким, али су само талас, са дубином коју откриваш тек кад се сетиш, са тим стезањем у срцу од носталгије.

Горан је био супротност Морави: он, син локалног полицајца, одрастао у кући крај воде, али уместо да прихвати њен мир, тражио је таласе – не из побуне, већ из потребе да докаже да је хаос начин да се држиш за нешто стварно, после губитка који га је научио да реч отац не чува од воде, али срце чува од празнине.

„Знаш, пишче, ова река је попут живота у Ћуприји – равна, предвидива, са мостовима који воде никуда ново, осим можда у још једну ноћ која те мења, са тим болом који те чини јачим. Али ја волим буру. Кад год је тихо, пуштам народну (да подсећа на то да је тишина само пауза, не крај, и да срце може да пева чак и у тузи), палим светла (да се види да је ноћ мекша него што изгледа, са тим топлим треперењем у грудима), доводим певаче. Прошле ноћи, имали смо свирку – трубе су тутњале, а река је севала као да плеше – или као да се само смешка, знајући да ћемо сутра бити исто, али са мало више топлоте у срцу. Један гост, онај бизнисмен из Параћина са младом лепотицом, рекао је: „Горане, ти си луд, ова вода је за сан, не за вику.“ Али ја кажем: без буре, нема приче – само тишина која… подсећа на себе, и на то што си изгубио, али и на то што си задржао. А ти, Аустријанче са словеначким кореном – чуо сам за тебе, онај који воли Србе као да су део твог пејзажа, браниш их у Бечу као да спасаваш део себе, са тим болом од деде чије приче носиш као терет и утеху – шта ти тражиш овде? Мир или луну? Или само тренутак да се сетиш да корени нису само у земљи, већ и у реци која те носи, са свим њеним сузама и осмесима?“

Нагнуо сам се ближе, јер његове речи су ме дирнуле попут хладног ветра са обале – нежно, али са тим трачком истине која боли, као мој сопствени сукоб: да ли сам ту да волим ову земљу, или да је идеализујем, да бекнем од своје празнине у Бечу, од тих ноћи кад се будим са дедином песмом у глави и сузом на јастуку. „А шта ако је управо тај мир оно што тражим? У мом роману, „Мораваска ноћ“ је место где се ликови сусрећу са собом – без светла, без музике, само са реком која их носи, али их тера да се питају да ли су изгубили или пронашли, са тим стезањем у срцу од носталгије и наде. Али не могу да је напишем. Као да ми недостаје… нешто. У Бечу сам славан, кажу, али овде, на овој реци, осећам се као да сам се вратио коренима – Словенци и Срби, иста крв, иста… дубина, али и иста борба да се не утопиш у њој, да осетиш ту топлоту коју си изгубио.“

Горан је утихнуо на трен, обрисао шанк крпом која је мирисала на ракију – мирис који подсећа на то да је све привремено, али ипак утешно, као пољубац после сузе – па извадио флашу из фиоке – стару, прашњаву, са етикетом „Морава 1975“, вероватно једина ствар овде која не обећава ништа, већ само подсећа на оно што је било, са тим болом од успомене. „Ево, то је оно што ти треба. Не бура, већ успомена на њу – онај тихи подсетник да се губици претварају у нешто дубље, у неку нежност која боли и лечи. Кад сам био млад, поплаве су долазиле сваке јесени – вода би се подигла, носила све снове, и чак и оне тренутке који се чине вечним, као моја бака која ме је учила да „само пливаш, не бориш се“, а ја сам је изгубио те ноћи, са тим осећањем празнине у грудима које ме још увек стеже. Једне ноћи, 1982, моја цура – она са очима попут реке – рекла ми је: „Горане, хајде да бежимо у Београд, овде је само муљ и тишина.“ Али ја сам остао. Зато што сам схватио: буру не тражиш, она долази – и одлази, остављајући те са… тим што остане, и са тим питањем да ли си јачи или само упорнији, са сузама које не падају, већ се топе у срцу. А мир? Мир је оно што остане после – или онај шапат луне која само посматра, али те учи да пливаш, да осетиш ту топлоту у болу. Тата, полицајац, увек је говорио: „Ноћи су за тајне, али луна их чува – нежно, али без илузија, јер илузије су прве које вода однесе, а срце их тражи да живи.“

Налио је две чаше, и ми смо пили полако, док се сплав благо љуљао на таласу. Напољу, ноћ је прогутала обале, али фењери на сплаву су бацали златне мрље на воду, као да је луна само мало… благонаклоњена, знајући да сваки талас носи своју дубину, своју сузу и осмех. „Причај ми о том роману“, рекао је Горан, седећи крај мене. „Шта је та Моравска ноћ? Је ли о губитку, или о проналажењу – или само о томе да се некада чини да су исто, али река зна разлику, са тим болом који те чини човеком?“

Причао сам, речи су ми навирале као из извора: о писцу попут мене, који долази у Ћуприју тражећи заборав, али налази само одјек – мост који се руши као нада, љубав која тоне као тренуци, ноћ која не доноси сан, већ будност пуну тихих питања, и одговора која ме терају да се запитам да ли сам Словенац или Србин у души, са тим стезањем у срцу од деде чије сам приче носио као терет и утеху.

Горан је слушао, климајући главом, а онда је рекао: „То није ноћ, пишче, то је зора – она која доноси нови дан, али са тим истим шапатом, подсетником да се борба не завршава, већ само дуби, са сузама које те чине јачим. На мом сплаву, буран живот је само… додатак за тај мир – људи долазе да вриште, али остају да слушају реку, као да је то тајна коју само они знају. Као ти сада. Напиши о томе: о човеку који воли таласе, али зна да без мирне воде нема дубине – само тихи таласи који те носе напред. А ти, са твојом љубављу према Србима – они кажу у новинама да си нас бранио у Бечу, као Словенац који памти корене, али можда и тражи своје, са тим болом од деде – овде ћеш наћи своју луну. Или бар њен одјек, који те подсећа да си део ове реке, са свим њеним ранама и топлином.“

Ноћ се продужила, са песмом која је допирала из угла – неки пар је запевао „Мораво, село моје равно“, а бизнисмен из Параћина је платио рачуне за све, шапнувши девојци: „Ова ноћ је наша, само на пар сати – сутра се враћамо у стварност“.

Горан је отишао да служи, али пре тога ми је дао кључ од собе горе: „Пренoћи овде. Слушај реку – она бар не обећава, већ све носи, са тим нежним болом. Сутра, кад сване, видећеш – бура и мир су исти талас, само са различитим нијансама, и дубином коју откриваш полако, са сузама које лече.“

Лежао сам у кревету од дасака, са прозором отвореним ка Морави. Ноћ је била црна, али пуна звукова: шум воде, далеки лавеж паса са обале, и шапат са сплава доле: „…само на пар сати или можда више“.

Речи су ми долазиле саме – не као олуја, већ као киша, фина и упорна, са тим суптилним укусом дубине, сузе и радости. „Мораваска ноћ није тама“, писао сам у свесци под лампом, „већ светлост која чека да се упали – али само ако си спреман да је видиш, са свим њеним коренима и борбама, са тим болом који те стеже и ослобађа. Као фењер на сплаву, где буран човек прича о тишини, а писац налази глас – или бар његов одјек, који га тера да се пита да ли је дошао да спасава или да се спасава, са сузом на образу. И луна, „Ла Луна“, чува све тајне – нежно, али са тим трачком скептицизма, знајући да је дубина увек цена, али и дар.“

Кад је свануло, Ћуприја се будила полако: магла над реком, лишће које плута као тихи подсетници на дубину коју носиш, и Горан доле, већ пали роштиљ. Сишао сам, са готовом страницом у џепу.

„Хвала“, рекао сам, са чвором у грлу. „Сад знам: буру волиш ти, а мир – река. Али у причи, они су једно – са тим суптилним… балансом, и дубином која те мења.“

Он се насмејао, oним широким осмехом, али са очима које су рекле више, са трачком сузе. „Дођи опет, Петер. Морава чека нове ноћи – са свим њиховим нијансама и дубинама, и тим болом који нас чини човечнијим. Понеси ову флашу ракије Мученице.“ И ја сам отишао, са Моравом у себи – тихом, али пуном таласа… и шапата који те терају да се запиташ ко си стварно. Понео сам „Мученицу“ да ме греје у хладним ноћима.

Изашао сам на обалу. Магла се дизала, мост је изгледао као сенка која спаја два света. Лишће је плутало низ реку, тихо као молитва.

Ћутао сам. Река није.

Схватио сам да нисам само ја понео Мораву у себи – и она је понела мене. Као зрно песка у свом току, као шапат у својој тишини. И тај одјек ће остати, чак и кад се вратим у Беч, у ноћи без луне.