ПОСЛЕДЊЕ ПЛУТАЊЕ

прича о путовању

Телефон је зазвонио у тишини дединог стана. Иако га је вид већ одавно издавао, устао је хитро да се што пре јави. Унукин глас био је ведар, младалачки, носио је радост коју је деда могао да осети.

„Деда, кажи драгичка, положила сам све испите у року! И да знаш да ми је тата купио одавно обећану ђулијету, црвену као ферари, са кровом који се отвара. Хоћеш ли да се провозамо заједно, само ти и ја?“

Деда је заћутао на тренутак. Његове очи више нису могле да виде боју, али унутрашње слике су биле живе. Сетио се свог првог аутомобила, белог „тристаћа“, и мириса бензина који је тада значио слободу.

„Хоћу, али ако се слажеш, не само пола сата. Молим те, желим да путовање траје три дана. Да прођемо старим путевима, не аутопутевима. Не брини, деда ће све да организује и финансира.“

Унука се насмејала, а деда је у том смеху чуо обећање.

Док је слушао њен глас, јавила му се слика младости: он, студент технике, са пуним срцем путује великом Југославијом, бележи у мислима мостове и тунеле, све што је касније постало његова инжењерска опсесија. Сада, у осамдесетим годинама, слепило му је скоро потпуно одузело вид, али му је оставило мирисе и звуке – довољно да поново оживи успомене.

„Онда долазим по тебе у понедељак ујутру. Спреми све што сматраш да ти је потребно и немој да заборавиш лекове.“

„Договорено, једва чекам да кренемо на пут. А ти немој да заборавиш да понесеш купаћи костим и пасош.“

Јутро је било ведро, унука је дошла по деду испред зграде у којој је живео. Ђулијета је блистала на сунцу, црвена као пламен, са кровом који се лагано отварао. Деда је осетио топлину метала под руком док је прелазио преко врата аутомобила. Није могао добро да види боју, али је мирис новог ентеријера био довољан да му пробуди осећај младости.

„Деда, спреман си? Пртљажник није велики, али има места и на задњем седишту. Слобода је пред нама, идемо као што си пожелео твојим стазама.“

 „Тако и треба. Аутопутеви су брзи, али досадни. Стари путеви носе многе лепе приче.“

Кренули су лагано. Деда је слушао зујање мотора, али је унутра чуо нешто друго – ехо својих корака из седамдесетих година прошлог века, када је он, као сада његова унука, управљао колима истим тим крајевима са погледом пуним радозналости. Сетио се како је маштао да једног дана постане инжењер који ће стварати путеве.

Док су пролазили поред Кнића, унука је успорила: „Овде ћемо доручковати, зар не? Увек си ми причао да је језеро после Кнића твоје место за паузу.“

„Да, језеро је увек било моје прво одмориште.“

Седели су на меканом ћебету на травнатој обали језера. Унука је донела кутију са храном – хлеб, сир, парадајз, и термос са кафом. Деда је осетио мирис хлеба и сетио се студентских дана када је доручковао овде, али без папирнатих тањирића. У масном папиру била је завијена четвртина још врућег бурека са месом купљеним у локалној пекари у Книћу.

 „Деда, ти си увек причао да је хлеб најбољи када се једе напољу.“

„Јесте. Хлеб је најбољи кад га просто ломиш рукама. А сада га делим са тобом, и то ме весели.“

Док су јели, деда је у себи водио тихи разговор са прошлошћу. Видео је себе младог, како седи на истом месту, са сновима о будућности. Сада је будућност дошла у облику његове унуке – младе, лепе, миришљаве, која студира филозофију и тражи смисао у речима и мислима.

А његове мисли су прекинуле унукине речи: „Знаш, филозофија ме учи да је пут важнији од циља. Деда, ти си ми показао да путеви имају своје приче и да можеш да бираш како ћеш до циља.“

Након краће паузе деда је тихим гласом одговорио: „Филозофија и инжењерство нису толико различити. Ја сам желео мостове који спајају обале река, а ти градиш мостове који спајају људе.“

После доручка наставили су даље. Ђулијета је јурила старим путем, а деда је сањарио. Унука је возила пажљиво, свесна да је то њено прво велико путовање.

Тихи шум ветра је прекинула унука: „Деда, зашто избегавамо аутопут? Стигли би брже.“

„Брже није увек и боље. Аутопут је као празна књига – само брзина, без приче. Ови путеви носе моје успомене. Желим да их поново проживим.“

Када су стигли до Вишеграда, сунце је већ било високо. Сели су у кафану поред Дрине. Мирис печеног меса испунио је ваздух, а деда је дубоко удахнуо: „Ово је мирис живота. Јагњетина испод сача – то је укус који се памти.“

После Вишеграда, ђулијета је скоро безшумно кренула поред Дрине ка кањону Сутјеске.

„Ово је Сутјеска, зар не? Читала сам о партизанима, али никад нисам била овде.“
„Да, овде су људи проливали крв због идеала и туђе воље. Ја сам као гимназијалац долазио на екскурзију да видимо споменике. Сећам се тишине која је владала, као да је овдашња прашума чувала тајну.“

Док су пролазили кроз долину испред клисуре, деда је у себи видео слике – војнике у униформама, младе људе који су веровали у слободу и у демократију. Његове очи нису могле да виде споменике, али је мирис земље био исти као некада.

Након што су прошли кроз нови тунел стигли су брзо до Билеће, а затим и до Требиња. Сунце је већ било на западу.

Пут је након Требиња водио до раскрснице: „Хоћемо ли ка Дубровнику или ка Херцег Новом?“

„Увек сам ишао преко Цавтата у Херцег Нови.“

„Спреми пасош.“

Деда је осећао мирис медитеранског биља – лаванде, жалфије, рузмарина, и знао је да се приближавају мору.

„Деда, осећаш ли да се ваздух мења?“
„Да. Ово је мирис мора. Још га не видим, али га осећам. Мирис је сад мој компас.“

Када су пре мрака стигли у Херцег Нови, град је био жив, али деда је пожелео да што пре оде у хотел на спавање. Умор га је савладао.

Хотелски доручак је био класичан.

„Сине, пронађи ми тиху плажу. Без купача, без буке. Само море и тишина.“

„Чула сам за једно место где је извор слатке воде испод површине мора. Мораћемо тамо чамцем.“

И заиста, нашли су плажу скривену иза стена. Море је било мирно, без таласа, као огледало. Деда је ушао у воду, полако, ослањајући се на руку унуке све док није дошао до дубине прса. Онда се једноставно опустио, раширио руке као да се предаје небу. Легао је на леђа, затворио је очи и пустио да плута по површини. Вода је била топлија од ваздуха. Со му је пецкала усне, а тело му је изгубило тежину. Уши су му биле у води и чуо је тихо ваљање каменчића на плажи.

Лежао је тако можда и сат времена, док му је из воде вирило само лице и стомак. Осетио је како га море прихвата, као да га враћа у младост. Сетио се дана када је као студент дошао у Кумбор да обиђе оца и мајку, како је предвече у мирном мору плутао исто овако, са осећајем да је време бескрајно.

Само је помало померао дланове да не потоне. Учинило му се да се сваки кичмени пршљен раздвојио. То ниједан масер не би могао да уради. Тело му се поистоветило са морском водом. Као да је тај осећај безтежинског стања годинама уназад сањао.

Размишљао је – ово је оно што сам желео, време као да не постоји.

Унука је са обале викнула: „Деда, изгледаш као да спаваш.“

„Не спавам. Слушам море. Уживам!“

Када је изашао из воде, осетио је свежину на кожи и укус соли. Унука му је донела пешкир, а он је у себи осетио захвалност – не само за тај тренутак, већ за цело путовање. Маштао је последњих година баш о овим бескрајном тренуцима опуштености у мору.

Увече су отишли на шеталиште „Пет Даница“ поред обале до Игала. Људи су седели у кафанама, бучна музика је допирала из ресторана, али они су ишли полако, корак по корак. Деда је осећао мирис мора, мирис рибе која се пекла, мирис вина. И помешане мирисе пролазника са мирисом врелих кокица и ужеглог зејтина.

„Деда, само да знаш да се сви окрећу за нама.“

„Не за нама, него за тобом. Да, јер си млада, лепа и прати те реп опојног парфема. Али ја знам да си више од спољне лепоте. Ти си мој анђео.“

Стигли су у хотел и деда је осетио да је био уморнији него иначе, али и да је осећао опуштајући мир. Легао је у кревет и замислио слику мора – бескрајно плаво пространство које га је носило. И звездано небо, иако звезде већ годинама није могао да опази због очију које су га издале.

Деда  је тихо, пре него што је заспао, прошапутао: „Море је моја прошлост, а ти си моја будућност.“

Ујутру су кренули из Херцег Новог кроз залив Боке Которске. Ђулијета је лагано клизила поред обале, а море је било уз њих, плаво и мирно, као да их прати у корак. Деда је осећао укус соли и чуо звук таласа који су ударали о стене.

„Залив је као огледало. Да можеш само видиш Пераст како је као село из бајке.“

„Да, Пераст је изнедрио највеће морепловце… Сваки камен има сопствену причу.“

Док су пролазили кроз Котор, деда је у себи видео слике старих зидина тврђаве поред пристаништа. Сетио се како је преко лета као студент правио друштво Аници, средњошколки из Кумбора, да она ту купи сандале. Његове очи сада нису могле да виде узане улице, али је мирис влажног камена био исти.

Наставили су ка Цетињу. Пут је био кривудав, пун серпентина. Из Подгорице су наставили кроз кањон Мораче. Унука је пажљиво возила гледајући стално на пут: „Кањон је величанствен. Као да нас гута.“

„Да, али у томе и јесте осећање снаге. Природа нас подсећа да смо тако сићушни, али и да смо истовремено део нечег већег.“

Када су после више сати стигли близу Овчар-Кабларске клисуре, застали су у кафани с десне стране пута. Мирис телеће торбе испунио је ваздух. Деда је дубоко удахнуо и осетио како му сећања оживљавају: „Ово је укус мога живота. Телећа чорба – мирис младости, мирис празника, мирис мог млађег сина, твог чиче с којим сам једном овде свратио враћајући се са мора…“

Ручајући деда је у себи водио тихи разговор са прошлошћу. Видео је своје родитеље, своје студентске дане, своје прве кораке као инжењера. Сада је све то предавао унуци – кроз речи, кроз мирисе, кроз успомене.

Унука га је прекинула у размишљању: „Причај ми још о нашим прецима.“

„Наши преци су били вредни људи, људи који су знали шта значи труд. Њихове руке су оставиле трагове у времену. А ти … ти сада носиш њихову снагу у себи.“

Без журбе су стигли кући, сунце је већ било на заласку. Ђулијета је стала испред зграде, а деда је изашао полако, ослањајући се на руку унуке.

„Деда, путовање је готово.“

„Ех, путовање никад није завршено. Оно ће да живи у твојим сећањима, у причама, у теби.“

Док је у стану седео у својој омиљеној фотељи, деда је осетио спокојство. Брзо је задремао, а унука је била поред њега, тихо листајући бележницу у коју је уписивала: „Дедини путеви нису били само асфалт и мостови. Били су приче, мириси, успомене. Данас сам научила да време није непријатељ, већ река која нас носи. Његов смех и тишина мора постали су мој путоказ. Путовање се завршило, али мостови које ми је оставио остају у мени.“

Напољу се чуо звук града – кораци пролазника, звона са цркве, мирис хлеба из оближње пекаре.

Затворених очију деда је видео све путеве којима је прошао: мостове, реке, планине, море. Видео је и лица – своје родитеље, другове, своју младост. Све је сада било сабрано у једном тренутку.

Тишина је испунила собу, али соба није била празна. Била је пуна смисла, пуна сећања. Унука је осетила да је добила нешто што се не може изгубити – мост ка прошлости, путоказ ка будућности.

Деда је дубоко удахнуо, као да поново осећа мирис мора. Испунила му се велика жеља да још једном плута на површини мирне воде. Насмешио се не отварајући очи.

„Смех моје унуке је мој вечни пут. А путеви… они никад не престају. Само се мењају путници.“